2025 - Страница 10 од 32 - Јадовно 1941.

Почетна » Архива за 2025 » Страна 10

To су мукe црнe билe

19. септембар 2025.

‘Mи изишли нa пoљe, кaд видимo, нaшe кућe гoрe. Дим пуши, пуцa сe’, причa зa Нoвoсти Maриja Грубoр (90), кoja je имaлa срeћу дa сe у трeнутку злoчинa у Грубoримa ниje нaлaзилa у сeлу, aли je нeпoсрeднo нaкoн тoгa свjeдoчилa пoсљeдицaмa: ‘Oни су убили двa чoвjeкa нa крeвeту, бaбу нa крeвeту, и Mићу су убили нa крeвeту, лeжao je jaдaн нa крeвeту и убили су гa’. Пише: Машењка Бачић У љeтo 1995. гoдинe тaдa 65-гoдишњa Maриja Грубoр oстaлa je у Грубoримa нaкoн ‘Oлуje’. Њенa снaхa и двoje унучaди oтишли су с вeћинoм у кoлoну, дoк je њeн син чeтири гoдинe служиo у крajишкoj вojсци и нису знaли гдje сe нaлaзи.

ЈА САМ ТИ, ДИЈЕТЕ, ЖИВИ СПОМЕНИК СТРАДАЊА И ПРКОСА: Драгиња Балаћ, рођена у селу Јасеновац, преживела је логор

18. септембар 2025.

Идите до краја пута који води до логора и споменика. Последња кућа је бака Драгина. Потражите је. Саслушајте је. Има много да каже. Пише: Срђан Мишљеновић Овако нас је мати Марија, игуманија манастира Јасеновац, упутила према кући баке Драгиње Балаћ (92) рођене Кукић, једног од последњих живих сведока усташке фабрике смрти, пре 80 година девојчице одведене у злогласни логор која је преживела и упамтила све његове страхоте. Али, она је истовремено и жена рођена у месту Јасеновац, одрастала у њему, спроведена у логор петстотинак метара од родне куће, преживела сву његову суровост и после рата вратила се да у Јасеновцу живи. Кренули смо према њеној кући, јасеновачким сокаком који је

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

16. септембар 2025.

Сви, који нису имали или нису хтјели да слушају бабу и ђеда, завршили су деведесетих као Свети Петар Зимоњић, те 1941 године. Страдали су у логорима, јами Казани и на ко зна колико још стратишта. На крају рата кажу, да је фалило 8 000 душа српских у Сарајеву под комшијском контролом. Ми који смо имали и слушали бабу и ђеда, те знали за судбину митрополита Петра, дигли смо се на оружје и све што смо имали дали смо да створимо ово мало Српске. Нисмо се одрекли Господа, Крсне Славе и писма, а душмани су нас запамтили за сва времена, у оном рату против читавог свијета. Ми смо први звјер ранили

Завјера хрватских комуниста против Срба у Лици

15. септембар 2025.

Српски народ у Лици, доживио jе велику трагедиjу за вриjеме крвавих похода усташких банди утоку рата. Можда би та трагедиjа била умањена да се хрватски комунисти нису умjешали у српске редове и у српски покрет отпора против Независне Државе Хрватске. Хрватски комунисти су чинили све да се таj покрет разбиjе и да се Срби разjедине. Како jе могло то да се догоди? Како то да jе личка трагедиjа постала jош већа и то у вриjеме кад су српски краjеви били ослобођени од усташа? О томе постоjе многи документи коjи све обjашњаваjу и они ће овдjе бити обнародовани. Ако jе послиjератна хрватска историjографиjа скривала усташке злочине, на другоj страни се потрудила

Раде Р. Лаловић: ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ СТРАДАЛИМ НА ЗЕЛЕНГОРИ

9. септембар 2025.

Митар Ковач, Милоје Пршић, Петко Рашевић, Милорад Остојић, КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД ЈВуО – Од Равне Горе до Зеленгоре, Евроазијски безбједносни форум, Београд2025. Након више или мање успјешних и релативно бројних књига о страдању ЈВуО штампаних у дијаспори и у код нас у Отаџбини, а поготово након књига Александра Милошевића, Српска Прича, Немање Девића и Бојана Димитријевића, Босанска голгота: слом снага ЈВуО у Босни 1945. године, Родољуба Малетића и Дејана Ђерића, Одликовани и унапређени ЈВуО 1941. – 1945. недавно је изашла из штампе и књига групе аутора (Ковач, Пршић, Рашевић, Остојић) КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД ЈВуО – Од Равне Горе до Зеленгоре, која открива низ нових чињеница о страдању ЈВуО на крају Другог свјетског рата доносећи драгоцјена непосредна свједочења

Хроника темељно припреманог злочина

8. септембар 2025.

Јасеновац је место које је постало синоним националне трауме. Али без сећања и на жртве на осталим стратиштима, будуће генерације неће моћи да сагледају трагедију и размере злочина над Србима у НДХ Пише: Марко Лакић Јасеновац је најстрашнија српска реч. То је била фабрика смрти на балкански начин. Брутална и примитивна. Потпуна супротност немачкој индустрији смрти која је била педантна, административна и хладна. Јасеновац је био сушта супротност. Тамо је све било лично. Злочине су вршили појединци. Они су жртве гледали у очи. Такмичења у клању, маљеви, будаци, бајонети… Због тога је то место постало синоним националне трауме. Али, бавећи се Јасеновцем и одбраном обима трагедије на том месту, коју

Драгана Томашевић: Врана врани очи не вади

7. септембар 2025.

Ја сам она што и даље мисли да је у Јасеновцу страдало 700.000 душа. Некад давно, један “научни радник”, сада већ осуђени преступник Вељко Ђурић Мишина, одлучио је да се позабави мојим ликом и (не)дјелом. Није могао да одоли, па је у свом памфлету под називом „Ископавања у Јасеновцу 1964. године“ нашао за сходно да се бави са мном – Драганом Томашевић, потомком преживјелих усташког геноцида над Србима у НДХ. И не, није то била озбиљна научна анализа, већ више нешто између трачерског блога и личног обрачуна, замаскирано као “научни допринос”. Да ствар буде занимљивија, осуђени преступник Мишина се претходно у јавним иступима бавио и анализама нагих тијела ћерки својих

Годишњица злочина над Србима у Лици 1993 године

5. септембар 2025.

О Б А В Ј Е Ш Т Е Њ Е Удружење породица несталих и погинулих лица „Суза“ са сједиштем у Београду, организује парастос за Србе који су убијени септембра мјесеца 1993. године у операцији хрватске војске „Медачки џеп“ (код Госпића у Хрватској). Парастос ће се служити у уторак 09. 09. 2025. године у храму Светог апостола и евангелисте Марка у Београду са почетком у 11 часова. Након Парастоса у Ташмајданском парку биће положено цвијеће на Спомен плочу страдалим Србима у ратовима деведесетих. Поменути споменик подигнут је захваљујући Координацији српских удружења породица погинулих и несталих лица са простора бивше Југославије, а Удружење породица „Суза“ као њена чланица, је и иницијатор

Предмет: Извештај о ексхумацији жртава усташког логора у Старој Градишци

5. септембар 2025.

Извештај Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини – Повереништво за округ Сремски у Земуну од 23. априла 1946. Државној комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Београду, о резултатима ексхумације жртава усташког логора у Старој Градишки[1] ЗЕМАЉСКА КОМИСИЈА ЗА утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини ПОВЕРЕНИШТВО ЗА ОКРУГ СРЕМСКИ У ЗЕМУНУ Број 397 Предмет: Извештај о ексхумацији жртава усташког логора у Старој Градишки[2] ДРЖАВНОЈ КОМИСИЈИ ЗА УТВРЂИВАЊЕ ЗЛОЧИНА ОКУПАТОРА И ЊИХОВИХ ПОМАГАЧА БЕОГРАД Сматрајући за важно да се и пре почетка рада упознам са појединостима и свим предрадњама ове ексхумације одмах сам отпутовао, и 14. IV 1946. год. у 9 сати

КАЗИВАЊЕ СИМА БОЈБАШЕ ИЗ ГЛУШАЦА: У Јасеновцу су ми страдали мајка Боса, баба Мара, брат Милорад, сестра Даница и тетка Милица

3. септембар 2025.

Село Глушци се налази у општини Метковић, у долини ријеке Неретве, на самој граници са Херцеговином. То је једино чисто српско село на простору од црногорске границе на Дебелом Бријегу, па све до Задра, Шибеника и Книна. Пред Други свјетски рат бројало је преко 200 становника, а сада их тамо има око 40. У логору Јасеновац страдало је 90 житеља овог мјеста, претежно жена и дјеце. Породице које тамо живе су: Бојбаше, Пуцари, Вуковићи, Арнаути, Ликићи и Станићи, а у засеоку (које припада Херцеговини) су Брстине. Нема никакве разлике, у менталитету, обичајима и свим осталим карактеристикама ових људи, са осталим Србима из Херцеговине. Ја сам, као дијете, доживио оно што

Ђурђица Драгаш: Не питајте колико нас има

3. септембар 2025.

Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. Питате колико нас има…Има нас више него вас!!! Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди. Иза нас осташе пуста села, изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету, ветру што вам милује лице.У свакој смо капи мирисне кише, у пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у

Побегао из Јасеновца па право у шуму

2. септембар 2025.

Златко Вајлер је са непуних шеснаест година представљао Kраљевину Југославију на Светском првенству у стоном тенису које се 1931. године одржавало у Будимпешти, а неколико година касније је постао и државни првак. Поред тога, био је Јеврејин. 21. јуна 1941. почео је његов лични пакао, а тако и наша прича. (Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 6. септембра 2017. године.) Златко Вајлер се родио у Сушаку 1914. године, а са непуних шеснаест представљао је нашу земљу на Светском првенству у стоном тенису одржаном у суседној нам Мађарској. Био је такође и првак Kраљевине Југославије у овом спорту, а бавио се и гимнастиком. Златко

Покољ у Гређанима и Човцу

2. септембар 2025.

Да би прикрила злочин над Србима у западној Славонији, Хрватска је многим српским повратничким продицама за њихове убијене чланове 1991. године признала статус цивилне жртве рата, уз образложење да су их убили – „четници“, а не хрватске паравојне групе и војници?! У селу Гређани код Окучана, у западној Славонији, 5. септембра 1991. године припадници хрватских паравојних формација „Тигрови“ извршили су стравичан злочин над десетинама српских цивила и српским територијалцима од којих се многи још воде као нестали. Хрватска паравојска упала је у српска села Гређане и Човац након повлачења бивше ЈНА на почетне положаје на канал Струг. У ноћи 5. на 6. септембар око 22.00 часа паравојна група „Тигрови“ из

Јадовничка прича о Милици и Кати

1. септембар 2025.

Пајо је направио дрвени сандук, свезао га на мотор и сам довезао мајчине кости на родни Кордун. На Црквишту, православном гробљу становника Војнића и околине, стоји спомен обиљежје породице Петровић из села Кнежевић Коса. Међу њима је и споменик Петровић Милици (1920-1941) и њеној мајци Петровић Кати (1896-1941). Ипак, Миличине кости не мирују на овом гробљу. Катине су кости пренешене овамо 1968. године из Лике. Ово је прича о њима… Прабаба по ћаћиној страни ми је из куће Петровића из села Кнежавић Коса. Павао Петровић “Пајо” је најстарији изданак те фамилије. Предсједник је, како то данас кажу антифашистичке и борачке организације (САБАХ) у Војнићу. Један од посљедњих бораца “онога” рата, у

Циганска је туга преголема

1. септембар 2025.

Сећање Гаврила Винчића (94), јединог живог сведока одвођења 97 Рома из породице Фамилић из Моловина у лето 1942. године. Пише: Роберт Чобан Јутро 17. јуна 1942. На ивици шуме на крају сремског села Моловин налазиле су се куће од черпића и земље у којима су живели Роми чувени по најбољим тамбурашким бандама које су свирале у целој Југославији. Сви су носили једно презиме – Фамилић. “У том њиховом насељу био је један велики дебео орах поред којег су они свако вече свирали, а ми Срби, момци и девојке из села одлазили смо тамо да учимо да играмо! Јако смо лепо живели са њима и дружили се!”, док седимо у винарији његовог