јун 2024 - Страница 2 од 4 - Јадовно 1941.

Почетна » Архива за јун 2024 » Страна 2

Споменик кога више нема

18. јун 2024.

Централни споменик жртвама комплекса логора смрти НДХ Госпић – Јадовно – Паг, аутора Вање Радауша, подигнут је јула мјесеца 1961. недалеко православног гробља у Госпићу. Уништен је у рату 90-тих. Само мјесто и остатке споменика лоцирала је екипа удружења грађана Јадовно 1941, децембра мјесеца 2021. године. Овај видео запис урађен је маја мјесеца 2023. године. Преносимо дио текста др Косте Поповића, посвећен споменику на Јасиковцу: “Обележавање страдања жртава на Јадовну споjено jе са двадесетом годишњицом устанка и револуциjе у организациjи Савеза бораца НОР и одржана jе 27. јула 1961. у Госпићу. При томе jе доминирала прослава устанка и револуциjе. То jе утицало и на обележавање споменика страдалим жртвама терора и

Убити учитеље и попове

18. јун 2024.

Усташе разрадиле план да се Срби „сви до једног“ побију. Сељани усмрћени маљевима и бачени у јаму Голубњача Масовни покољи Срба у НДХ били су унапред планирани и организовани. Иницијативу за та монструозна убиства дали су Павелић и његови сарадници, а одобрили је и свесрдно јој помагали немачки и италијански окупатори. Циљ је био потпуно уништење, истребљење православног живља и стварање „чисте хрватске нације“. План за истребљење Срба разрађиван је на усташким састанцима, на које су редовно долазили и католички свештеници. Тако је, на пример, средином маја 1941. у Глини, у згради болнице, одржан збор усташа из готово свих жупа НДХ, мада су већину чиниле усташе из Босне и Херцеговине

НА ВЕЛЕБИТУ ПАРАСТОС ЈАДОВНИЧКИМ ЖРТВАМА 29.ЈУНА

17. јун 2024.

Његовање културе сјећања и памћења је не само један национално одговоран, већ и дубоко морални и људски однос према невино пострадалим прецима, али и одговоран однос према још нерођеним потомцима. Код Шаранове јаме на Велебиту у суботу, 29. јуна биће служен парастос јадовничким жртвама поводом обиљежавања Дана сјећања на Јадовно 1941. године када је у том комплексу логора за вријеме Независне Државе Хрватске /НДХ/ на најсвирепији начин убијено више од 40.000 углавном Срба и Јевреја. Предсједник Удружења „Јадовно 1941“ Душан Басташић рекао је Срни да је његовање културе сјећања и памћења не само један национално одговоран, већ и дубоко морални и људски однос према невино пострадалим прецима, али и одговоран

Вјешање на Теразијама, Београд, августа 1941.

Свједочанство једног злочина (2): Записи о судбини породице Ђукић

17. јун 2024.

По доласку у Сарајевску 3, после 10 дана, газда те куће рече мајци да ради код њега, да спрема и чисти одаје, гдје је он издавао преноћиште. [1] Мајка је прихватила одма тај посо и добила од газде једну празну већу собу за све нас. Биле нас две, кумови и Зорићке, две. Тако смо нас две добиле сталан боравак у Београду. Мајка после поче да ради по кућама и поврх ова два посла чистила је још једну кафану. Није дуго било, по мало је почела радити у једној кујни, где су се хранили радници те је од свију добила потврде да ради и то је предала Комесаријату за избеглице. После 2 месеца

Усташки џелат "по обављеном послу" у Јасеновцу

Сведок страшног покоља

16. јун 2024.

Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Клање људи почело је редом, како смо стајали у цркви, наставио је причу о масакру у Глини Лјубан Једнак. Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвог износили из цркве и бацали на камион. Када су поклали три четвртине људи, стали су да се одморе. Чим су наставили, хватали су једног старца питајући га: ’Хоћеш ли нам дати жену, сестру и кћерку?’ Он је одговорио да

ЛИТУРГИЈА И ПАРАСТОС НА КАМНИШКОЈ БИСТРИЦИ

16. јун 2024.

У суботу, 15. јуна 2024. Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, Администратор Митрополије загребачко-љубљанске, служио је Свету Литургију и парастос на спомен подручју у Камнишкој Бистрици у Словенији, на мјесту страдања великог народног збјега из Црне Горе, Боке которске и Херцеговине, 1945. године. Тада је на том мјесту наредбом комунистичких власти убијено преко 3500 невиних. Владици Кирилу саслуживао је архимандрит Павле Радусиновић, игуман манастира Ораховица, протојереј Предраг Шћепановић, из Митрополије црногорско-приморске и свештенство Митрополије загребачко-љубанске. Појао је византијски хор Црквене општине у Љубљани, а на Литургији су учествовали и многи вјерни из Митрополије црногорско-приморске који су, као и ранијих година, дошли на поклоњење том свештеном мјесту. Многи од њих потомци

У Белом Потоку у Београду одржан 14. Сабор Билогораца

16. јун 2024.

После Смедеревске Паланке, Руме, Гроцке, Панчева и Новог Сада, у Белом Потоку недалеко од Београда, у хотелу „Сучевић“, 9. јуна 2024. се одржао шести пут Сабор Билогораца, 14. по реду од 2010. године у организацији Завичајног удружења „Билогора“. Пише: новинарка „Српског кола“ Весна Пешић Окупљање на Сабору Билогораца и овај пут било је проткано помешаним осећањима радости због сусрета пријатеља и рођака, бивших комшија и сабораца, али и туге због губитка завичаја, читавог једног света који после више од тридесет година није ни заборављен ни прежаљен. На Свечаној скупштини удружења присуствовала су три од четири члана Штаба Територијалне одбране Општине Грубишно Поље из 1991. године Милена Мркшић, Раде Кљајић, Регина

ПРИПРЕМЕ СОКОЛА ЗА XVII СВЕСОКОЛСКИ СЛЕТ У ПРАГУ 2024.

14. јун 2024.

Соколски савез Србије позвао је соколе и све заинтересоване у свом гласнику “Око соколово” бр. 81-82 да са њима учествују на XVII Свесоколском слету у Прагу од 29 јуна 2024. до 5 јула 2024. Српски народ слао је на високе школе у Прагу своје синове, који су касније кад су се вратили били на водећим местима државног живота. У Прагу је 1862. основано друштво за теловежбу које је касније названо Соко по птици, узору витештва и јунаштва из српских народних песама. Српски соколи редовно су учествовали на Свесловенским слетовима у Прагу. У међуратном периоду соколи из Југославије су масовно учествовали на слетовима. После обнове рада 1992. српски соколи наставили су да

Миострах: Трагом предака

13. јун 2024.

Био сам у Миостраху, а да до пре неколико месеци нисам ни помишљао да ћу икад тамо отићи. Идеје за многе наше подухвате зачете су у кафани. И за овај мој. А повод је био текст из „Печата“… Пише Мирослав Максимовић Може ли страх бити мио? Не знам, можда и може. Моја мајка је, годину-две пред смрт, а после можданог удара, рекла да осећа да је читавог живота била у неком тихом страху. Од чега? Од људи? Родила се у месту које се зове Миострах. И ту је, у четрнаестој години, завршила први живот. Други је, до осамдесете, провела, у чудном страху, а да никад више није отишла тамо. Живот

Писмо Мире Цикоте пред погубљење

12. јун 2024.

Козара, љето 1942. „Драга моја мама, Прошло је много мјесеци како Ти нисам писала… И ево послије више мјесеци Ти пишем, на жалост, посљедње писмо. Осуда је изречена. Сједим у ћелији и чекам да дођу по мене. Нисам овдје сама. Разговара се, пјева, замишљени смо додуше, али вјеруј ми, мама, није ни страшно, па зато Ти пишем. Хтјела бих вам свима рећи да се не жалостите. Док је човјек на слободи, изгледа му овакав положај страшан, али није, уживила сам се у ово стање, а помисао да је завршило овако још хиљаде и хиљаде људи, ублажује моју бол и жалост за животом. Чула сам да је моја дивна Љиљана код

Владимир Бурсаћ: Судбина Станка Опачића – Ћанице је била величанствена и у исто време трагична, страшна и тужна

12. јун 2024.

Организатор устанка на Кордуну, најуспешнији командант партизанских одреда, човек који је отворио Прво заседање АВНОЈ-а у Бихаћу новембра 1942.г. Човек који је судио другима и одлучивао ко ће живети а ко неће. Човек који је требао да постане Народни херој Југославије, а завршио је на супротном крају живота. Као затвореник на Голом Отоку, којем су одузета грађанска права и којег су избегавали његови партијски другови. Његова судбина је јасно показала заблуде српског виђења југословенства као нечега већег и значајнијег од српства, у име чега је вредело одрећи се делова свог националног бића. Хрватско и словеначко виђење су југословенство схватали само као привремено решења до коначне федерализације и настанка њихових држава.

Козара и Поткозарје – српски зид плача

11. јун 2024.

Хрватски и њемачки фашисти опљачкали су сва села, побили дио становништва, укључујући 540 рањеника, а око 68.000 српских цивила отјерали у логоре, махом у Јасеновац. На Козари и Поткозарју, према подацима након рата, убијено је и страдало 35.000 цивила. Офанзива усташа и њемачких нациста, уз подршку мађарских фашистичких снага, на Козару почела је на данашњи дан 1942. године, што је био увод у један од настрашнијих злочина почињен над српским народом икада. Затирање народа Уз подршку мађарских ријечних бродова, 40.000 њемачких и хрватских војника затворило је обруч око слободне територије козарске области. У опкољеном подручју збјег са око 80.000 српских цивила бранило је 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда. Послије

Усвајањем Декларације враћамо барем дио дуга онима који страшно пострадаше од стране Хрватске државе прије више од 70 година

10. јун 2024.

Уводно обраћање народног посланика Драгана Чавића, на 7. редовноj сjедници Народне Скупштине Р. Српске поводом Приjедлога Декларациjе о геноциду Независне државе Хрватске над Србима, Јевреjима и Ромима. Бања Лука, 21.октобар 2015.године Даме и господо народни посланици, За народе Републике Српске, данас jе jедан од оних дана коjи се намећу као историjски и коjи то заиста и jесу. Коначно jе дошао дан, у оквиру обиљежавања 70 година од побjеде над фашизмом, и 70 година од нестанка фашистичке и геноцидне Независне државе Хрватске, да се jедан парламент jасно одреди о погрому почињеном током Другог свjетског рата над Србима, Јевреjима и Ромима, народима коjима jе усташка Независна држава Хрватска намjенила и проводила политику

Српски Велебит

10. јун 2024.

Покушавам да се сетим када сам први пут чула за Јадовно. Било је то, чини ми се, у годинама касног детињства или раног девојаштва. Пише: Гордана Достанић У нашој кући, тата и његов пријатељ причали су о времену НДХ у Срему, помињали Покретни преки суд и имена побијених комшија, Срба, никоме дужних и низашта кривих. Бар не својом вољом. Онда је мама поменула Јадовно. Она је у свакој прилици све сводила на меру лепоте и туге доживљене у њеној Лици. Тако и тада рече да је на Велебиту био логор у који су одводили Србе. Из њега, тог логора, нико се није враћао. Много људи је на Јадовну побијено. Она

Годишњица крваве козарачке епопеје: Покушај затирања Срба

10. јун 2024.

Десетог јуна 1942. године њемачки војници и усташе напали су народ Козаре, починивши један од највећих ратних злочина на просторима бивше Југославије у Другом свјетском рату – српско становништво је убијано и расељено, а посебан злочин почињен је над дјецом. Избеглице са Козаре (фото: radiogornjigrad.wordpress.com) Офанзива Нијемаца и усташких јединица /око 40.000 војника/ затворила је обруч око слободне територије козарске области. Око 80.000 српских цивила нашло се на удару нацистичких снага, а бранило их је 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда. Ипак, Козарчани су издржали 50 дана тешких борби – погинуло је око 1.700 партизана, али је на неким мјестима обруч пробијен и спасено је око 15.000 цивила. Нијемци и