фебруар 2024 - Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за фебруар 2024

Милош Ковић: Криза српске историографије

28. фебруар 2024.

Српска историографија, научна дисциплина која се негује на српским универзитетима и у институтима, налази се у стању слободног пада. Она као да више нема ничег заједничког са оним што је била у време својих великих утемељивача: Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића, Михаила Гавриловића, Слободана Јовановића, Јована Радоњића, Станоја Станојевића, Владимира Ћоровића, Васиља Поповића, Николе Радојчића, Мите Костића и осталих српских историчара с краја 19. и из прве половине 20. века. Ови људи имали су заједничка, подразумевана мерила о томе шта је историјска наука и шта се очекује од једног историографског дела. Данас у томе нема сагласности. Много тога од тада се, истина, променило. Остала су, међутим, кључна, једноставна питања

ЛЕКЦИЈЕ КОЈЕ НИСМО НАУЧИЛИ

28. фебруар 2024.

Дечак Мирослав Лазански испред латиничне дрвене „пирамиде“ у Јасеновцу, која је била једино спомен обележје стравичног хрватско-муслиманског геноцида над Србима, све до 1966. Пише: Владан ВукосављевићТек тада је постављен симболички нејасан и непримерен споменик у облику цвета, аутора Богдана Богдановића, комунисте и потоњег активног аутошовинисте из осамдедетих и деведесетих година. Историја бележи неке илустративне детаље у вези са церемонијом откривања споменика: „Домаћин церемоније требало је да буде Крајачић, али се он није појављивао. Није дошао ни тадашњи шеф хрватских комуниста, Владимир Бакарић, тврдећи да се не осећа добро. Програм је требало да почне у 9 часова, али се чекао Крајачић који није стизао, па је почетак каснио више од два

Сведочанство о страдању православних Срба у Бихаћкој Крајини

22. фебруар 2024.

Документарни филм Гаравице – непроцењиво сведочанство о страдању десетина хиљада православних Срба у Бихаћкој Крајини Неколико стотина заинтересованих вечерас је до последњег места испунило Малу салу београдске МТС Дворане у којој је премијерно приказиван документарни филм Гаравице аутора Драгана Радовића из фондације Заборављени коријени. Велики број гледалаца и стојећи је пратио филм – сведочанство о страдању српског православног народа у Бихаћу, Цазину, Великој Кладуши, Босанској Крупи и Босанском Петровцу у Другом светском рату. Аутор је разоткрио непознату и дуго скривану истину филмом који је базирао на више од три хиљаде докумената (судских пресуда, записника са саслушања, извештаја, прогласа…), као и живој речи 27 преживелих сведока, од којих у филму говори њих 15. Филм је непорециво

О споменицима жртвама усташког терора у граду Госпићу

21. фебруар 2024.

Из казнионице (ткз. Gericht) у Госпићу, 15.фебруара 1945. г. ухапшеници, након што су били страховито мучени и злостављани, изведени су, те потом повjешани по Госпићу. У знак сjећања на њих, као и хиљаде невиних жртава усташког терора коjи су нашли смрт у безданима Јадовна, Пага, Велебита и велебитског подгорjа, поред православног гробља Јасиковац у Госпићу, подигнут jе споменик коjи симболизује вjешала. Између високих вjешала налазио се базен, jезеро суза и статуа жене – симбол маjке коjа оплакуjе своjе наjмилиjе. Ивана Дошена-Сокола, секретара Окружног комитета СКОЈ за Округ Лику и Ђуру Чалића, члана Окружног Комитета КПХ за Лику, убили су усташки одметници у шестом мjесецу 1945.г.. Њих двоjица сахрањени су у

Улога хрватске Удбе у избору патријарха СПЦ

20. фебруар 2024.

У „сарадничкој” (доушничкој) мрежи Управе државне безбедности (Удбе) у НР Хрватској 1958. године, међу свештеним и мирским службеницима Српске православне цркве (СПЦ) било је 20 свештеника и 16 чланова Епархијских савета и Управних одбора. Пише: Милан Четник Те године, од 26. маја до 10. јуна одржано је “тешко заседање” Архијерејског сабора СПЦ на којем нису изабрани предложени кандидати за нове владике, “домороци” у македонским епархијама. Нешто касније, 5. јула “изненада” је умро патријарх Викентије (Проданов). Друго оделење савезне Удбе послало је 14. августа депешу хрватској Служби тражећи анализу састава изборног Сабора СПЦ за новог патријарха, са њиховог терена. Јер, у тадашњем изборном Сабору право гласа, осим архијереја, имали су и

УГ Јадовно 1941: ПОЗИВ НА ПОТПИСИВАЊЕ ПЕТИЦИЈЕ ЗА РЕЗОЛУЦИЈУ О ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА У НДХ

20. фебруар 2024.

Удружење грађана „Јадовно 1941.“ позвало је на потписивање петиције за резолуцију о геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској /НДХ/, чиме је подржало Покрет Срба Крајишника. „Позивам потомке и поштоваоце жртва комплекса логора Госпић-Јадовно-Паг да потпишу петицију“, истакао је предсједник Удружења „Јадовно 1941“ Душан Басташић, напоменувши да је он то такође учинио. Према његовим ријечима, након што је Република Српска усвојила Декларацију о геноциду почињеном над Србима, Јеврејима и Ромима, није касно да и Скупштина Србије то учини. „Као што кажу организатори ове петиције: вријеме је. Надам се да ће ова богоугодна акција уродити плодом“, рекао је Басташић Срни. Покрет Срба Крајишника позвао је држављане Србије да се одазову потписивању

Добривоје Видић: ЈЕДНА НЕИСПРИЧАНА ИСТОРИЈСКА ПОРОДИЧНА ПРИЧА

20. фебруар 2024.

Ослобађање градова НДХ од партизана. Како је то изгледало из угла српских становника Дервенте, Бањалуке, па и других градова НДХ. После геноцида 1941, ко је остао жив, после убијања угледних, одвођења у Јадовно и Јасеновац, и прогона у Србију, пада под заштиту њемачког Вермахта и њихових ЕК центара од 20. јануара 1941. Од тад Срби, који су избјегли у села, добијају право да се врате у своје куће. Немачка Шталова дивизија трећепозиваца им то гарантује и помаже око усељавања и избацивања усташких породица,које су предходно усељене од стране НДХ, са решењем директора НДХ агенције. Директор за Бањалуку те агенције што је отимала и на себе књижила српску имовину је био

Бојан Вегара: ТЕТРИС

19. фебруар 2024.

Што би примирја би! Тог дана сам изашао око подне напоље и вуцарао се по Хаџићима. Скоро да никог на улици нема колико је вруће. Још јутрос сам се чуо са Југом и било ми је мрско да идем на купање у Блажуј. Врућина је, а бицикло ми код бабе у Бињежеву и никако ми се не клапа по њега. Блејао сам на степеницама испред зграде и у парку. Кад ми је досадило отишао сам да бацим круг до пијаце и видим да можда доле нема неког од раје. Таман што сам дошао до пијаце, срео сам тетка Пепила, а он ме зовну и рече ми. -Нисам те видио ових

Лички рат против Бога

19. фебруар 2024.

У Плитвичком Љесковцу, на изворишту Плитвичких језера, усташе су 1941. срушиле цркву Лазарицу, педантно, скидајући камен по камен. Демонтажу храма, под присилом, извеле су три групе Срба који су, после, скоро сви побијени. Пише: Милан Четник У лето 1991. тадашњи епископ горњокарловачки Никанор (Богуновић) осветио је нове темеље. Потписник ових редова разговарао је тада са јединим Србином (или једним од ретких) који је некако умакао егзекуцији, после рушења цркве. У пролеће претходне године, у парку у Грачацу (јужна Лика), основан је локални одбор Српске демократске странке. Присутном аутору овог текста, извештачу “Политике”, тада је скренута пажња да се скуп одржава на затрављеним темељима цркве Вазнесења Господњег, коју су 1954. разорили

Владика Хризостом: ПОСЛЕДИЦЕ ГРЕХА ОСТАЈУ!

16. фебруар 2024.

Велики грех има у себи нешто тајанствено, нешто заразно, нешто што понекад прелази, особито на потомство, као наследна заразна болест. Кад сам једном био у манастиру Витовници код Петровца пришла ми је нека девојка – удавача и умолила за савет да ли би било паметно да се уда за једнога младића чија је мајка убила своју свекрву и још се налази на робији? „Бојим се, додала је та девојка да мајчин грех не падне на нас и на нашу децу“. Одговорио сам јој: „Паметније је да сачекаш коју другу прилику“. Нисам у том тренутку толико мислио на отплаћивање мајчиног греха, колико на опасност да се уђе у породицу у којој

УСТАШKИ ТАБЛОИДИ У БОСНИ ТОKОМ ДРУГОГ СВЕТСKОГ РАТА: Да ли је икада веће ЗЛО штампано било где на СВЕТУ?

16. фебруар 2024.

За време другог светског рата, Kраљевину Југославију су 6.4.1941. напале силе Осовине и присилиле њену војску на капитулацију 17.4. 1941. Десет дана пре су у Загреб ушле немачке снаге, те је истог дана проглашена Независна држава Хрватска. Победничке Силе Осовине су одлучиле да цела територија БиХ дође под власт НДХ, чији је поглавник Анте Павелић започео политику с циљем елиминације српског становништва, које је укључивало присилно превођење на католичанство, протеривање и геноцид. Власт НДХ је, с друге стране, муслиманско становништво сматрало Хрватима исламске вере. Павелићева пропаганда је радила пуном паром.. Муслиманско-бошњашко становништво у Босни и Херцеговини било је веома узрујано уочи уласка Југославије у Други светски рат. Споразум Цветковић-Мачек од

Нови скандал у режији Дејана Ристића

12. фебруар 2024.

Када Музеј жртава геноцида из Београда позове једну хрватску историчарку из Загреба у Србију и најави као првог говорника на манифестацији којом ће бити обиљежен национални празник Сретење – Дан државности Србије, то заслужује посебну пажњу. Пише: Душан Басташић Програм под насловом ,,ЈАВНО СВЕДОЧЕЊЕ: Сусрет с прошлошћу – Диана Будисављевић“ ће бити реализован 13. фебруара ове године у Атријуму Народне библиотеке Србије у Београду а дан касније у Културном центру Војводине ,,Милош Црњански“ у Новом Саду. У оквиру програма, присутнима ће се поред осталих обратити историчари Наташа Матаушић, и директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић. Широј јавности али и историчарима, мало је познат лик и дјело Наташе Матаушић. Недавно смо

Бојан Вегара: Њено величанство ПРАГА је чудо од оружја и највише су је се муслимани бојали од свег оружја у рату

12. фебруар 2024.

Ћаћа ми је тек у Братунцу након рата признао, да је замолио Сокола, да ме узме на прагу. Већ пети дан траје муслиманка офанзива. Све грми од граната и земља се тресе. Дан прије офанзиве смо изашли код ђеда и бабе на викендицу под самим Игманом. Горе не падају гранате често, куће су раштркане. Гранате муслимани користе само за гранатирање густо насељених дјелова града. Туку по зградама у центру и по Жуновници. Сваки дан на град падне око хиљаду граната. Притисак праве на војску тим крвничким гранатирањем цивила. Прави пакао је у центру. Често бројим гранате и гледам двогледом гдје падају, а некад се град дуго не види од дима

„ФАШИСТИЧКЕ КОСТИ“: Бербокова и њен деда нациста

12. фебруар 2024.

Недавно откриће нацистичке прошлости деде Аналене Бербок, укључујући његову службу у Вермахту и добијање крста за ратне заслуге у Блиду , покренуло је питања о њеном залагању за мир а уједно и о залагању за извоз оружја. Оцењује се да се Бербокова налази у критичном тренутку у својој политичкој каријери. У открићу које је изазвало шок у политичком пејзажу Немачке, деда министра спољних послова Аналене Бербок, Валдемар Бербок, идентификован је као официр Вермахта и непоколебљиви националсоцијалиста који не само да је читао „Мајн кампф“ већ је и одликован највећим војним орденом, Крстом за ратне заслуге са мачевима 1944. Бербокова, која је раније говорила о ратним искуствима свог деде, никада није

Обиљежене 82 године од страдања Срба у Поткозарју

10. фебруар 2024.

Прошле су 82 године од усташког покоља 624 Срба међу којима је било 208 дјеце из Поткозарја код Бањалуке, некадашње Ивањске и Пискавице. У Храму Покрова Пресвете Богородице у Поткозарју служена је света литургија, а потом и парастос жртвама масовног покоља, који су припадници фашистичке НДХ починили у Поткозарју и Пискавици 1942. године. Усташе су 5. и 12. фебруара 1942. године у Поткозарским селима Ивањске и Пискавице убиле 624 српских цивила, међу којима 208 дјеце до 15 година. Убијени цивили сахрањени су по својим двориштима, тако да није било заједничког спомен-обиљежја, а покренута је иницијатива да се изгради споменик са именима свих убијених. О овом злочину ћутало се више од