Izađem ja van i vidim da je plot između đedove bašče i našeg dvorišta razvaljen. Prođem kroz taj otvor, pa na mala dvorišna vrata i preko puta u Romića sokak. Da vidim topove! Stvarno – četiri topa, partizani oko njih, a jedan sjedi na topu u nekoj stolici. Tu je i Živko. Došao je prije nego ja. Sad nas jedan partizan tjera da idemo kući jer kad počnu pucati, probit će nam uši. To nam je tako oštro rečeno da smo odmah zbrisali. Nisam ni ušao u kuću, kad u varošu poče pucnjava. Prašte puške nekako gusto, a onda i po koji rafal. Odjednom se zdrma sva zemlja – zagrmiše

Neugodno i iznenada, grubim drmusanjem za rame, probudi me mama: „Diži se! Joj, nešto se dešava“. „Ma, šta“, pitam još potpuno bunovan i nerazdrijeman. „Ma, nekakvi ljudi prođoše kroz dvorište i dvojica sjede u Tregnerovoj grabi. Ne dirajte u firange i ne provirujte! Šutite“, brzo govori. „Eto ti sad“, počinjem ja, „sad je gotovo. Kad ja, bena, slušam“. „Šuti, molim te, i nikome se nećemo javljati“, upozori nas mama. Drhtimo od straha i od studeni. Šutke se oblačimo. Na trotoaru se čuju koraci više ljudi. Idu odozdo i otvaraju naša mala dvorišna vrata. Začas uz one dvije stepenice ulaze u ganjak. Gotovo je, zaključuje svatko za sebe. „Ne javljamo se

Nešto prije ručka, navrati k nama Kata Gašparevića, bila je u varošu. Ostala je, jadna, sama. Suprug Stevo otjeran je 1941. u Koprivnicu, sin Đuro je sa mnom ostao u Jasenovcu, a mlađi sin joj je oduzet u Sisku. Đuro je nestao u onom stroju sa Perom Amidžića. Prevarili su ih da idu na rad u Njemačku, pa su ih u toj radosti otjerali na klaonicu. Kao i ranije, i ovaj put su sutradan živi prepoznali odijela i šešire. I ovaj put me, jadna, pripitivala o mom posljednjem viđenju njezinog Đure. Mlađeg sinčića, koji je imao četiri, pet godina, našla je negdje u Prigorju. Dovela ga je kući, ali uskoro

Prođe tako još nekoliko uobičajenih dana. Možda baš i ne uobičajenih, ali ipak nema značajnijih događaja. Noći su isto tako uobičajene. A možda i nisu. Ipak mi, makar i šutke, od njih i u njima očekujemo velika događanja. Upravo one treba da budu presudne, da presijeku! Zato i jesmo u nekoj polusvjesnoj neodlučnosti – da li bdijeti i čekati ili spavati? Da, te noći, koje su ranije bile pune neizvjesnosti i zloslutnji, postaju i postale su noći nade, noći nadanja. To je neka, tko zna kako nadošla zamjena. Prije zamjena, nego promjena. Zamjena je nešto kao gotovo, svršen čin, a promjena je nešto šire, neodređenije – kao da može i

Jednog dana oko podne odjednom je počela strašna pucnjava negdje u pravcu Dioša i Daruvara. Tako jaka i iznenadna još se nikad do sada nije čula. Potrajalo je to jedno pola sata i onda odjednom prestade. Mi smo se kod krava uplašili i krenuli smo kući. Kad smo već izašli iz Stalovice, počeše u varošu da pucaju topovi. A onda se sa pravoslavne crkve čuju glasovi. Čuju se i tristo metara dalje, dvjesto desno pa opet na nekih stotinu metara. Opet grmljavina topova. Ne znamo šta je, ali, eto, sad se tamo daleko ne čuje pucanje, a čuje se ovdje blizu. Tamo daleko čuju se samo krupne eksplozije. Već sam

Kroz Stalovicu smo prošli uglavnom šuteći. Na prozorima i plotovima nema nikoga. Valjda se opet spremaju za doček neke noći puškaranja, pa su se rano povukli u kuće. Valjda je i to nekakav znak da se i oni nečega boje, razmišljam sa zadovoljstvom. A možda to sluti i na to da sve neće tako dugo ni potrajati, kako je rekao Gojko. Sam vrag nek’ zna na što to sve sluti, ali sad ja vidim da se i oni boje. Sad i ja to vidim. Sad mi, poslije Lucine i Zvonkove priče, Gojkova i ne treba. Sad ja vidim da je to tako – boje se. Ali, opet, nemaju oni školu

Odjednom vrisnu Bara, nastavi da glasno plače i ode kući, a konja-ždrijebe ostavi. Imbra bez riječi otrča za njom kući, pa se uskoro sa mamom Klarom vrati po konja. Valjda joj je rekao da pečemo kukuruze i da bi on htio biti s nama. Klara otjera konja. Objašnjava nam da je Bara sjela odmah iza konja, on se ritnuo i izbio joj zube, a usnu rasjekao. Kad se umila, i mama je počela da plače. Miško će je voditi doktoru jer to jako gadno izgleda. Sad svi komentiramo kako ona uvijek sjedi skoro pod repom ždrebetu i uvijek sisa palac. Inače, Bara je slovila za najbalaviju Ciganku u Stalovici. „Valjda

Nas trojica smo preskočili kanal pa idemo prema mjestu gdje se obično krmačamo. „Viđ’, ovdje je opet nekakva friška staza“, oglasi se Živko. „Izgleda da je od noćas. Ima ugažene trave koja je još zelena“, dodam ja. „Mora da su opet partizani“, veli Zvonko, „mora da su to oni noćas pucali pa su ovuda pobigli“. Evo i Cigana sa kravama – Pero i Joško, Đurini sinovi. Evo i Miškovih, Bare i Imbre. Ostaviše krave na lijevoj strani kanala. I oni vide stazu. Nešto glasno raspravljaju ciganski, a onda nas pozdrave. „Rano jutros su tuda išli partizani“, oglasi se Imbra. „Imaju svakakvih uniformi i kapa sa crvenom petokrakom. Neki imaju kape

Otkako sam došao sa Poluma, samo dva puta sam išao sa kravama u livadu. Nije bilo pitanja oko moga boravka u Orlovcu. Pomagao sam Milevi i djeci cijepat i unositi drva. Na tome se završilo. Ono malo žita što smo imali, svega dva voza, odvezli smo Tregnerovima i tamo smo izmašinali. Lojzo nam je u dva navrata dovezao slamu koju smo istrpali u uvoz štaglja. Eto, sad je i slama lijepo suha i pod krovom. Ako zatreba, pored nastiranja, valjat će pomiješana sa sijenom i za hranit’ krave – daleko je proljeće. Otkidam vilama slamu od gomile i bacam na vrh da ne zauzima puno prostora u uvozu. Tu mora

Sutradan je došla kuma Marica Bricinka. Odmah se dogovoriše o razlogu dolaska ako bi to bilo tko pitao – došla da si odnese nešto krumpira, grincajga i koji paradajz. Ona je tjedan dana bila u Daruvaru kod sestre Julke. Tamo se, kaže, puca, i to jako, svaku noć. „Jedne noći tako je jako pucalo da je noć bila k’o dan. Mogla si igle kupit kako se svijetlilo od eksplozija. Napali su partizani Daruvar i Badljevinu. Priča se da je bilo puno mrtvih i ranjenih domobrana i ustaša. U Daruvaru nema bolnice, pa su tek drugi dan ranjenike uspjeli otpremiti za Pakrac. Kažu da su mrtve sa’ranjivali na groblju pod Kalvarijom.

„Tu ćemo otkinuti nekoliko klipova i svezati ih u salvetu, napraviti culo. Od tada imamo izgovor da smo išli obilaziti kuruze. Dalje preko livade Grabara, pa pokraj Šimunovića kuće“, kaže mi mama. Jasnovačka dvorišta i kuće su uglavnom prazni. Neki Srbi su otjerani u Srbiju pa su tu naseljene ustaške porodice. Veći dio je u oktobru 1942. godine poubijan i poklan, a ostatak otjeran u logore Jasenovac i Sisak, odakle se gotovo nitko nije vratio. Ustaške porodice su poslije oktobarskog masakra Srba i povratka partizana pobjegle u Grubišno Polje ili Viroviticu. Jedino je dvorište Stojana Mikelića uređeno, vidi se i nekoliko kokoši. Ima lijepo složeno đubre, a u kanaliću od

Pokucam. Čujem Gojkov glas i otvorim vrata. Za stolom sjedi Gojko i moja mama!? Stanem kao ukopan i gledam, a ona pođe prema meni, prigrli me i poče me ljubiti. Kad sam došao sebi, pitam: „Đe je Jovanka“. „Kod kuće je. Ja sam došla po tebe“, odgovori ona. „Sjedite, teta Evica. Sjedi i ti, Mili, tu na krevet. Evo, da čuješ kakve vijesti je donijela tvoja mama. ’Ajte, teto, počnite nekako ispočetka“, reče Gojko. „Pa, za ova dva, tri dana puno toga sam čula i svakako sam to slagala i prevrtala dok nisam odlučila da idem po tebe. Gore su, Takačima i Vimerovima, išli domobranski oficiri i neki ustaše, da

„Nego, ’ajde da se sada mi dogovorimo kako ćemo s tobom. Znaš, ako ti ostaješ ovdje, mama i Jovanka su u smrtnoj opasnosti. One se ne mogu izgovarati da si ti potreban Milevi u Orlovcu. Oni mogu otići i tamo pa ustanoviti da te nema. Puno sam razmišljao o svemu tome i mislim, Mili, da je najbolje da se vratiš kući. Eto, ostani koji dan i kod mojih u Barni pa da se uvjeriš da ustaše više neće dirati žene i djecu“, kaže mi Gojko. „Gojko, da ti kažem, to ja ni jedno ni drugo neću. Ako sam u Barni, tamo je nesigurnije nego u Grubišnom otkako vam je Nogalo

Ode on, a evo Gojka. Nekako mi nazdravi i sjede na panj. Odnesem ja već složen naramak pred kuhinju i brzo se vratim, uzbuđen i znatiželjan šta će mi reći. Sad imam nekakav osjećaj da ja sa njim više ne mogu onako razgovarati kao kad smo se sretali tamo u Barni. Sad ja ovisim o nekom njegovom rješenju koje će u potpunosti promijeniti moj život. Nije to više ono – dođem Šukićima, kažem šta imam, saslušam šta moram reći drugima i idem kući. Uvijek isto. Sad, međutim, očekujem nekakvu njegovu odluku, koju ću morati poštivati i po kojoj ću morati živjeti. Ali, šta je tu je. Ja njemu vjerujem, on

Zaspao sam iznenada, nisam ništa razmišljao. Bila je to prva sigurna noć, noć bez zloslutnih neizvjesnosti, kakvih je bilo na stotine od početka 1941. godine. Dok sam ja oprao noge, Stevo je već zaspao. Ujutro je ustao i otišao, nisam ga ni čuo. U jednom momentu mi se učini kao da čujem kuckanje i struganje žlica, onako iza sna. Priberem se i shvatim gdje sam – valjda to ti partizani doručkuju. Ne znam da li je baš sad pametno da ustanem. Ili da to učinim kad oni odu? Ležim i šutim. Čujem neki odlaze, pozdravljaju se, žlice se ne čuju. Ustanem, obučem hlače, navlačim čarape i obujem se pa pođem