Vlak za Bajmok

Kamo ćemo? Pa opet u vagon. Marveni, dakako! Slika uobičajena – peć gori, ima uglja, a drva vrlo malo. Samo za potpalu. Slama je već upotrebljavana, pomalo je trinjava. Tu je i klupica koja olakšava penjanje u vagon.

Oni iz prve ture skupili su se oko peći pa mi, friško ozebli, ne možemo prići a da nas ne gurkaju i prigovaraju. Neki su posjedali po slami, tu bliže peći. Većina stoji. Vani nema nikoga, hladno je. Onda netko, valjda iz dokonosti, ustanovi da je tu na pruzi samo naš vagon! Sad znatiželjno izvirujemo i uvjeravamo se da je tako. Nekako nam je i čudno – na tome komadu štreke samo naš vagon! Šta i kako mu to dođe? Tamo nas nahraniše na stojeći. Ubrzaše prvu turu kamionom, a onda i dvije sljedeće. Tu nas utrapiše u jedan sam, samcat vagon. Istini za volju, onakav je na kakve smo već navikli. Dan nam poče nekako trapavo – od zamrznutih pipa, doručka na stojeći, preko ubrzanih tura, pa do samcatog vagona. Još samo da nam narede da se odatle maknemo, pa da ga moramo i gurati. Stevo, prefekt, već se negdje muvao po stanici kad smo mi u trećoj turi došli. Donese nam neizvjesno objašnjenje: „Mi idemo za Bajmok i tu moramo čekati prvi voz, koji ide tamo, da nas prikači. Kad će to biti, ne zna se. Zbog toga se ne smijemo udaljavati od vagona. Ako nam pofali uglja, moramo se obratiti otpravniku vozova“. Znači, najvažnije je da će nas prikvačiti, a kad, to i nije važno jer se ne zna. Nitko od nas ništa ne zna o Bajmoku. Ne znamo ni gdje je, ni koliko je daleko odavdje. Za Suboticu sam i ja čuo iz geografije. To je veliko mjesto, grad u Bačkoj. U tamošnjoj bolnici je negdje l939. umro moj bratić od tetke Veljko Bobić. Učio je zajedno sa mojim bratom Stevom pekarski zanat u Starom Bečeju. Tu se razbolio od upale pluća, otpremljen je u bolnicu u Suboticu i tamo je umro. Dok smo putovali od Grubišnog Polja, Joško mi je rekao da ćemo mi nastaviti gimnaziju negde u Bačkoj ili Banatu. O tome je ponešto slično pričao i prefekt Stevo, a mi u onom jadu koji smo proživljavali nismo tome poklanjali pažnju. Nas je onda zanimala samo riječ o Rusima i kad ćemo njih vidjeti. Sve smo nekako lakše podnosili kad smo znali da idemo prema njima i među njih. Jer, svaki korak prema Rusima za nas je bio korak prema slobodi, korak u životnu sigurnost koje od 1941. godine nismo imali. Sve poteškoće – zimu, snijeg, hladnoću, smrzavicu, glad, ušljivost, pješačenja po snijegu na minusu (tko zna koliko), onaj stravični most na Dravi i preživljeni strah dok smo ga prelazili (neki čak bosi da se ne bi oskliznuli u Dravu stravičnog izgleda sa tog mosta) podnosili smo i sve prepreke smo šutke savladavali samo da bismo ostvarili taj cilj. Sve ostalo bilo je sporedno pa i priče o tome što će dalje biti. Sad je drugačije. Straha za goli život nema otkako smo prešli tu ogavnu Dravu. Nema ga iako se spominjala mogućnost da nas izmitraljiraju avioni. U našim glavama osnovni cilj je dostignut. Sad nas nekako, i normalno i iznenada, zanima što dalje. Pa, ako ćemo nastaviti gimnaziju, zašto nas onda ne ostave ovdje u tom velikom gradu, nego nas otpremaju u nekakav Bajmok? Ne zna se ni kad vlak ide za taj Bajmok. Eva Klajn, jedina Židovka među nama (ona ide u treći razred), kaže da je to veliko mjesto, skoro kao Subotica, i da je bliže Osijeku od Subotice. „Onda valjda ima i gimnaziju“, zaključi Eva. Ne znam koliko puta sam izlazio iz vagona da prošetam, a onda se opet vraćao da se ogrijem, kad netko reče da je vrijeme ručka. Suknjajić odmah podigra (da ne kažem drugačije): „Ma, da, i ja se čudim da ga ne donose, a doš’o cajt“!

Neki se nasmijaše, neki opsovaše, a treći izrekoše i ponešto bezobrazno o tome što bismo u ovoj prilici mogli dobiti za ručak. Nasmijasmo se i na to. Netko nastavi da se grije, netko tanca... Tako čekamo vlak za koji rekoše da se ne zna kad će doći. Valjda će nešto biti – evo ovoga željezničara sa crvenom kapom! Netko nas glasno upozori. Svi smo zašutili i okrenuli se u tome pravcu. On spretno preskače preko šina i eto ga pa odmah pita tko je glavni za ovaj vagon. Stevo je to čuo pa iskoči odmah iz vagona i stade pred željezničara. Nasmijaše se kad su vidjeli da se poznaju. Došljak reče da će vlak doći za pola sata i da svi budemo u vagonu. Pogledao je u vagon pa kaže da uglja imamo i previše jer Bajmok nije daleko. Pozdravio se sa Stevom i ode. „Čuli ste, vlak će skoro doći. Tko treba još štogod da obavi, neka odma’ ide“, reče nam Stevo. Nekoliko cura odoše sa Stanom u zahod kraj zgrade stanice, a muško društvo ode za vagon. Redari popraviše vatru. Natrpali u nju komade uglja. Skaču varnice i miriše na ugalj. Poslije nekog vremena prefekt naredi da se vrata vagona zatvore i da posjedamo na pod dok vlak ne krene. Redari, reče, treba da pripaze na peć – da se ne bi prevrnula od udara vagona. Čekamo i osluškujemo. Nekako nam se to pola sata jako odužilo pa svako otpočinje svoju temu. Netko nas podsjeti da nitko od naših profesora ne ide s nama. Svi su ostali u Grubišnom. Netko dodaje: „Pa oni su ostali sa šokačkom djecom, a mi smo partizanska. Uglavnom smo Srbi“. U toj općoj slobodnoj i glasnoj raspravi nismo ni čuli dolazak vlaka dok se nije oglasila sirena lokomotive. „Evo ga, uraa, idemo“, povikasmo. Jest da vlak dođe umjesto ručka, ali, eto, nešto se događa. Umjesto da jedemo, vozimo se. Pa, i to je nešto. Vozimo se na zadnju stanicu ovog našeg svakakvog putovanja. Ma, jest da je bilo svakakvo, ali evo nas skoro na cilju. Kažu da Bajmok nije daleko, a tamo je gimnazija. Da, gimnazija – naš konačni cilj. Zato su nas, da bi dalje išli u gimnaziju, poslali na ovaj surovi put! Neizmjerna je bila naša radost. Na tom surovom putu najprije smo našli i doživjeli toliko priželjkivanu SLOBODU. Ne znam koliko je to pošteno prema toj svetinji koja se zove SLOBODA, ali je ispalo da je ona kao neko usputno dobro na našem putu ka cilju da nastavimo gimnaziju. Vozimo se već podugo, lokomotiva se povremeno oglašava, svira, ali ne staje. Još nijedanput nije stala. U vagonu je sve više mraka. Vani se vidi neka sumaglica, kao prljava magla. Konačno je vlak usporio. Lokomotiva svira, a onda stade. Uskoro protutnja vlak u suprotnom pravcu. To nam je bilo jedino stajanje i susretanje. Vozili smo se još podugo. Redari dodaju ugalj u peć, a Stevo ih opominje da prestanu jer nam neće trebati.