Strepnja i nada

Kod kuće smo ostali moja sestra Jovanka, Marijan i ja. Pošto je Gojilo još gorjelo gledali smo tu svjetlost u daljini i čekali da se mama vrati. Večer je odmicala, a nje nema. Osluškujemo idu li kakva kola. U štali cvili gladno ždrijebe. I radi ždrebeta mama i Marija moraju da se vrate. Sada smo već zabrinuti. Što bi se moralo dogoditi da one tako kasne? Nema ni Vilka. Svakako kombinujemo, ali jedna zaprega bi morala doći. Da su se pokvarila kola, to se u selu dade rješiti, pa makar pozajmili druga kola. A i Cedu će peći mlijeko jer ćuzan (ždrijebe) cijeli dan nije sisao. Konačno nas Marijan uvjeri da idemo spavati. Legosmo. Jovanka i ja još razgovaramo u nadi da ćemo svaki čas čuti kola i Cedino rzanje za ždrebetom. Tako smo zaspali kad nas probudi prasak puške, tu negdje blizu. Iza toga čujemo jauk u Singerovom sokaku, a preko puta trčanje nekih ljudi. Odmah u našu sobu ulazi Marijan, šapuće nam, savjetuje da se obučemo. On se već obukao. Vidimo da pognuti ljudi grabom idu u pravcu varoši. Poče pojedinačno, pa sve brojnije i gušće puškaranje. U početku smo bili prestravljeni tim događanjima, uvjereni da to ustaše nešto „rade”. Nekoliko ljudi sa puškama iz dvorišta tjeraju starog Palka i njegovog oženjenog sina Lajoša. Marijan kaže da su to partizani i reče da on ide na tavan pa, ako budu za njega pitali, da kažemo da je jučer otputovao, da ga nema. Pitamo ga zašto ide na tavan. „Pa sad će nas partizani osloboditi od ustaša”, kažemo. „A šta će biti ako opet dođu ustaše”, odgovori on i ponovi, „Ako me tko traži, otputovao sam”. I ode na tavan. Puca se u varoši žestoko, grabom prolaze pognute ljudske figure, povremeno viču: „Cipela mala, cipela mala”! Čujemo ustašu Mirka iz djedove kuće da nešto viče, razabiremo riječi: „Verda, Verda, ajde, Verda”! (Zove Ferdu Golštajna (Gottstein), komšiju kulturbundovca, koji je isto imao karabin). Ferdo je bio „povjerenik” za djedovu kuću dok ustaše nisu uselile. Odjednom zašuti, više ne viče. Ali sad se oglasi Ferdo: „Mirko, jesu li to naši? Mirko”? Netko mu nešto odgovara, ali mi ne razumijemo i Ferdo prestade da zove. U varoši ne prestaje pucati – gusto, praskavo, u nizu. Čuju se i bombe. Iako smo obučeni, hladno nam je. Na cesti je živo: grabom još uvijek dolje prema varošu ide pokoji pognut čovjek, a odozdo prema gore prođu i po koja zaprežna kola, idu po sredini puta. Mi virimo iza firangi, pognuti smo i samo je glava u okviru prozora, bojimo se pucanja. Od očekivane trojke – mama, Marija, Vilko – nema nikoga. Svanjiva. Sve više ljudi sa puškama posred puta i trotoarom ide prema gornjem kraju, prema Peratovici. Dolje u varošu i dalje se puca. Vidimo troroge kape na glavama tih ljudi. Na kapama petokrake. Dosta ih nosi obične kape, neki domobranske, neki šljemove. Neki nose i po dvije puške. Eto, to su PARTIZANI. Oni koji nas oslobađaju od ustaša. Ali, oni odlaze prema Peratovici odakle su i došli, a Marijan je rekao: „A šta će biti ako opet dođu ustaše”?!

Prestade pucnjava. Nitko više ne prolazi putom. Naiđoše onda dva partizana, žure se za ostalima. Eto još jednoga – lijepo obučen, mlad, baš se i ne žuri, ali odmiče. Poslije nekog vremena idu odozgo dva mladića u bijelim košuljama. Jedan ima šešir na glavi. Sestra Jovanka prepoznaje Gojka Šukića. Oni, nasmijani, pozdrave sa „dobro jutro”, a sestra ih zapita kako se ne boje ići u varoš. Odgovori Gojko: „Sad, kad nema bande, smijemo ići”. Nisu prošli ni tridesetak koraka, kad iz Palkovog dvorišta izlazi Franjo Jozing. Ukosio je preko puta prema nama, repetira pušku i viče onoj dvojici: „Stoj”! Oni stadoše, a on ih zapita kuda idu i odakle. Gojko reče da idu Peri Žalinu (ustaša, ima do njega dvjesto do tristo koraka). „A, tebe poznam, ti si Srbin! Imaš i srpsku košulju! Ajte, naprijed, preda mnom”, govori i stalno drži pušku na gotovs. Sestra i ja gledamo prestravljeni i žalosni. Pratimo ih pogledom do negdje pred Šegiće, tada Jozing stavi pušku na rame. Uskoro nestadoše iz vidokruga. U nastaloj tišini opet nas iznenadi puškaranje u varošu, a oglasi se i mitraljez rafalom. Gojko mi je ispričao da im je Jozing naredio da stanu uza zid Biškupove kuće. Ta je kuća nekada služila kao gostiona i imala je ulaz sa ulice. Kad ih je natjerao da stanu uza zid, napola se okrenuo da se izmakne koji korak. Uto Gojko dohvati neku ženu koja se tu našla, Hercegovka, rođakinja Muse, kome je ta srpska kuća dodijeljena 1941. godine. Baci tu ženu na poluokrenutog Franju Jozinga. Ovaj posrnu, žena pade. Gojko utrča u kuću, pa u hodnik. Mile Bubić za njim i na dvorište. Jozing je odmah povikao: „Musa, drži ga”, a to povika i Gojko. Musa se smuva, a ova dvojica se dokopaše voćnjaka. Počeše da pucaju za njima, no oni uskoro trče niz „Kruškovaču” u šib, pa stazom po livadi. Gojko skrenu desno uza šib, a Mile nastavi livadom – valjda se umorio pa je lakše bilo livadom. Ubiše Milu.

Ne znam gdje je Marijan. Vjerojatno je na tavanu. Ne interesiramo se za njega jer smo pod dojmom onoga što smo vidjeli prije sat, dva. Mame nema. Dođe Zvonko iz djedove kuće i plačno priča da su mu partizani otjerali oca Mirka i Verdu, komšiju preko puta. Kod Palkovih plač – otjerali su Lajoša i starog Palka, ali su starog vratili kući. Netko ispriča da su partizani otjerali više ustaša (kasnije saznajemo 11) i da su svi sjedili u Romića sokaku, iza kuće Slave Kviteka. Dođe tu i Živko Popović, tri-četiri godine mlađi od mene. Odosmo sa Zvonkom u Romića sokak (tri kuće daleko) vidimo tamo razbacane nekakve karte za kartanje. Sad nas trojica krenemo u varoš da vidimo kako gori Brkića katnica (jedna od tri u Grubišnom Polju). Taman stigosmo da to pogledamo, a od križanja prema nama ide grupa ljudi sa puškama. Vidim ja da su ustaše. Nas trojica se šutke okrećemo i pomalo trčeći bježimo kući.