ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ: Немамо право на илузију о загарантованом миру
Тек ће историја оценити ефекте сервилности и опчињености српске елите Западом, укључујући отужну идолопоклоност према сејачима смрти, отрова и деструкције из 1999. Србија не сме да заборавља, Србија мора да памти, уколико жели да је стварно поштују, а не да је третирају као незрелу, недовршену, спремну да прихвати свако понижавање
Mеђународна научна конференција под називом „Велики рат и актуелне
поруке за човечанство“ – у организацији Београдског форума за свет
равноправних и руских друштвених организација Центар националне славе и
Фонд „Андреј Првозвани“ – биће одржана у Београду наредне недеље – 17. и
18. септембра.
Како се очекује, овај импозантни скуп у Центру „Сава“ окупиће велики
број учесника – више од стотину научника, историчара, војних стручњака и
дипломата. У Србију овим поводом стижу гости и учесници из Русије, Црне
Горе и Републике Српске, из Француске, Велике Британије, САД, Грчке,
Белгије, Пољске, Италије, Кипра, Немачке, Аустрије, Бразила, Индије,
Чешке, Бугарске, Либана.
Трагом идеје организатора намерних, како кажу, да се Велики рат размотри
са геополитичког, цивилизацијског, есхатолошког и других за савремено
светско устројство важних момената, а и задате заповести да се минуло
време анализира „са освртом на изазове и претње у савременом свету, чије
прилике веома подсећају на светску ситуацију 1914“, разговарамо са
господином Живадином Јовановићем, председником Београдског форума,
искусним српским дипломатом и некадашњим министром спољних послова СРЈ.
Тема конференције коју организујете готово је драматично
интонирана: „Велики рат и актуелне поруке за човечанство“. Одредница
„актуелне“ већ је нескривена „порука“. Из овог читав век удаљеног
искуства, коју бисте поруку ви сами издвојили као сада најважнију?
Историја Првог светског рата, историја уопште, као и огромне патње и
жртве за слободу не смеју се заборавити, као што се не сме допустити
ревизија и кривотворење историје. Памћење је доказ одговорности и
морални дуг према више од 20 милиона људи погинулих у том рату, од којих
су цивили већина. За Србију, која је у Великом рату изгубила више од 1
250 000 становника, или четвртину укупног становништва, која је
остварила победе у епохалним биткама попут оних на Колубари и Церу, која
је преживела албанску голготу и остварила пробој Солунског фронта,
памћење и вечито поштовање жртава је света дужност, израз бриге за
национални идентитет.
Очекујем да ће основна порука учесника конференције бити – да се не сме
допустити понављање трагедија као што су Први и Други светски рат, да је
неопходна непрекидна активност националних и међународних институција,
научника, интелектуалаца и свих људи на планети, за очување мира и
решавање свих проблема мирним путем.
Овакве поруке су природна реакција на континуиране ратне пожаре и
разарања који, са мање или више интензитета, трају читав век. У разним
деловима света настављају се стари, или потпаљују нови ратни сукоби.
Тога није поштеђена ни Европа. Колико јуче, наш народ био је жртва
разбијања земље у потпаљеним грађанским ратовима, а затим, и оружане
агресије НАТО. На таласу НАТО политике ширења на Исток, у Украјини је
потпаљен грађански рат. Неофашизам и неонацизам шире се и у другим
деловима Европе заклањајући се плаштом антикомунизма и демократије. Не
могу да верујем да је то спонтани процес. Ко и због чега финансира те
групације, ко креира „потражњу“ за њиховим „вредностима“ и „услугама“?
Сме ли европска цивилизација да ћутке прелази преко тога, јесмо ли
свесни последица опортунизма и закаснеле памети?
Искуство из Првог светског рата указује да се привилегије стечене у
међународним односима не предају без рата, да империја која губи може
наћи, створити, или прогласити повод за изазивање великог рата. То је
1914. била Аустро-Угарска. А како је 2014?
Убрајате ли се у оне који предвиђају ратни сукоб светских размера као неизбежну будућност?
Светска економска криза означила је крај ере глобалне доминације Запада,
на челу са САД. Појава БРИКС и ширење интересовања за приступањем
других земаља изразили су то померање у глобалном распореду моћи у
свету. Начелно немирење са монополом једне силе или групације БРИКС је
недавно на Самиту у Бразилу преточио у конкретне одлуке међу којима се
издваја одлука о формирању сопствене развојне банке и других заједничких
институција које смањују зависност од Бертон-Вудског система.
Западни центри моћи, како потврђују и закључци недавног Самита НАТО у
Велсу, не мире се са губитком привилегија у светским односима, спремни
су да искористе све потенцијале, укључујући војне (НАТО) да би их
очувале. Не верујем да трезвени људи могу бити спокојни кад знају да у
Европи данас има више америчких и НАТО војних база него у време Хладног
рата, да се убрзано гомилају војне снаге, звецка оружјем и све то се
приближава руским границама. На отворено антируској основи формирају се
снаге за брзе интервенције, а војни буџети убрзано расту.
Питање је, дакле, хоће ли Запад (САД) бити способан да схвати да је и за
њих и за свет боље да са Русијом и Кином траже компромис о новом
уређењу односа у свету, или ће се безизгледно силом супротставити
историјској неминовности.
Чини се да озбиљност данашњих прилика, као и сличности са
предвечерјем некадашњег ужасавајућег планетарног сукоба нису у фокусу
пажње не само (о)смишљено анестезиране популације и најширег светског
јавног мњења већ и доброг дела оних који би требало да буду усредсређени
и свесни кретања и назнака будућности – политичара, стратега,
интелектуалаца? Нико „упућен“!
Политичари, а поготову, научна елита немају право на незнање,
необавештеност или на илузије, најмање на илузије да је мир заувек
загарантован и да нема опасности од рата. За забринутост је и својеврсна
манија проглашавања дојучерашњих лидера оружане агресије за стратешке
партнере, саветнике, привилеговане пријатеље Србије од којих се очекује
да држе до обећања и морала, да буду великодушни, добронамерни, такорећи
породични пријатељи. На страну дневнополитичке оцене и реторика, али
српска политичка и добар део интелектуалне елите, почев од пуча 2000.
надаље, прихватили су Запад, његове интересе и вредности као једино
мерило принципијелности, цивилизованости, културе, или „статусне
неутралности“. А како су се држали, не у време давних историјских
раскршћа, већ јуче, у вези са питањем кажњавања Србије, њене изолације,
санкција, снабдевања лековима, или у вези са финансирањем обуке и
наоружавањем албанских терориста, или 1999. када су по нама бацали бомбе
са осиромашеним уранијумом, или 2008. када су „блиц кригом“ признали
криминално отцепљење Косова и Метохије, или… Понекад је утисак да је
нашима најважније да од неких комесара, помоћника државног секретара или
амбасадора „квинте“ добију комплименат за „реформски курс“, „храброст“,
„окретање будућности“ или „транзициону капацитираност“ не размишљајући о
томе шта стварно стоји иза тога, хоће ли од свега бити стварне користи
за Србију! То се очитовало у свим областима политике и друштва – од
њиховог односа према статусу Косова и Метохије, уставном поретку,
законодавству, привреди и одбрани – до културе, медија, образовања и
историографије. Тек ће историја оценити ефекте сервилности и опчињености
српске елите Западом, укључујући отужну идолопоклоност према сејачима
смрти, отрова и деструкције из 1999. Србија не сме да заборавља, Србија
мора да памти, уколико жели да је стварно поштују, а не да је третирају
као незрелу, недовршену, спремну да прихвати свако понижавање.
Ако је историјска перспектива неопходна за разумевање
савременог света, шта нам она данас, када смо сведоци да је историјско
памћење кратко и да многи „памте као веверице” императивно налаже?
Склони смо да се понашамо опортунистички, краткорочно, од данас до
сутра, без уважавања историјских искустава. Дефетизам, веровање да више у
Европи неће и не може бити ратова може се, нажалост, показати као врло
скупа илузија. Какве закључке намеће убрзавање трке у наоружавању,
отварање нових војних база у централној и источној Европи, драматично
формирање стратешких снага за брзе интервенције – и све то док се
наставља вишегодишња економска и финансијска светска криза?
Да ли смо већ заборавили да је стратегија тзв. ширења НАТО на Исток,
односно, на границе Русије, почела практично да се примењује агресијом
НАТО пре 15 година против наше земље? Америчка база „Бондстил“ на Косову
и Метохији, прва је у ланцу војних база које су после ње ницале као
печурке после кише широм источне и централне Европе. Тако је све до
најновијих пет „ротирајућих“ НАТО база, о којима је донета одлука да
буду на Истоку али чије прецизне локације још нису утврђене. Њихов је
задатак да прихвате „снаге за брзе интервенције“ формиране на јасној
антируској основи.
Актуелна кретања и искуства из историје упозоравају да снаге које решење
својих економских проблема виде у новим ратовима врше све директнији
утицај на политичку стратегију војно најмоћнијих земаља, на изазивање
планираних криза и ратова.
Шта значе изјаве које од наших званичника чујемо чак и поводом
100-годишњице Првог светског рата – да Србија неће више ратовати? Да ли
то значи да су Први и Други светски рат зависили од воље Србије? Да је
Србија требало да прихвати ултиматум Беча 1914? Или да би прихватање
ултиматума спречило дуго планирану агресију? Да ли су и савезничка
бомбардовања пре 70 година зависила од воље Србије? Да ли треба
прихватити и тезу да су Срби 1995. добровољно напустили Крајину? Да ли
су и Рамбује и агресија НАТО 1999. године – да ли је све то и много
другог, зависило од воље Србије? Није ли, ипак, превише нескромно
доводити у питање исправност политике Србије током читавог 20. века?
Колико би онда пепела по глави требало да проспу бивше колонијалне силе,
оне које у својој историји носе одговорност за геноцид и многе друге?
Ко још у Европи и свету тако олако прихвата здраво за готово оно што му
други говоре да је добро за његову земљу? Када ће им неко рећи нека они
брину о својим интересима, а Србија зна шта су њени, па да онда тражимо
компромис, уместо да прихватамо диктате у виду комесарских
„охрабривања“? Ако би се десило да неко икада нападне Србију, хоће ли се
она бранити или предати?
Истина је једино да Србија, као ретко која земља у Европи, добро зна
цену ратова за одбрану своје и слободе Европе, да никада није, нити ће
пожелети да води агресивне и освајачке ратове, да су јој мир и слобода
изнад свих других вредности. Бољи живот могућ је једино у слободи,
достојанству и самопоштовању. То има смисла истицати.
Да
ли је и у познатим околностима „уређености“ савременог света , у којем
се у међународним односима јасно наступа и „сарађује“ са позиција силе,
без скрупула и околишења, уопште могуће сачувати достојанство и
самопоштовање које помињете?
Водећи рачуна о историјском памћењу, Србија мора рећи не – сваком гесту
или понашању у стилу туторства, ароганције, потцењивања здраве памети
или директног понижавања што је, нажалост, пракса великог броја страних
комесара, амбасадора, саветника и инструктора, па чак и отправника
послова.
Мишљења сам да је Србији потребна дугорочна стратегија развоја и
стратегија спољне политике као део развојне. Она треба да буде заснована
на историјским искуствима, реалном сагледавању приоритета унутрашњег
развоја и на разумевању основних кретања у свету, Европи и окружењу. Што
се тиче првог елемента, искустава из Првог и Другог светског рата, из
разбијања СФРЈ, агресије НАТО 1999, разградње СРЈ и отимања Косова и
Метохије – морају се озбиљно узети у обзир. Разметање са тезом „да не
постоје вечити пријатељи и вечити непријатељи“, која потиче од
представника империјалних сила, непотребно је, недолично и за Србију
штетно.
Пратећи односе Србије са другим земљама, посебно суседним и чланицама
ЕУ, сматрам да је за Србију изузетно значајно да се окане давања
једностраних концесија било коме и врати принципу реципроцитета, да се у
свему руководи ставом да су јој други партнери потребни онолико колико
је она као партнер потребна њима. Затим, не би било озбиљно нити
одговорно да у исту раван ставља савезнике и пријатеље из најтежих
времена и оне који Србију и данас третирају као другоразредну,
инфериорну, заборавну, као монету за задовољавање апетита њихових
корпорација, или и њихових врлих савезника „првог реда“ у региону.
Поготово би било неодговорно и самодеструктивно давање ексклузивних
привилегија дојучерашњим агресорима као што су, на пример, уговори о
слободном транзиту трупа НАТО, СОФА споразум и многи други.
Треба размислити – шта је све Србија дала и шта све неће дати (уколико
се не коригује) због свог „меког срца“ према жељама Брисела, Вашингтона,
Лондона и Берлина. А списак жеља све иновативнији и шири, никада да
усахне! Само још да пожуримо са тим распакивањем Устава, па
„охрабривањима“ да усвојимо ово или оно, да од државе, за почетак,
направимо савез „аутономних покрајина“ – неће бити краја!
Размишљајући о актуелним стратешким и државничким потезима
наших политичара, шта бисте евентуално издвојили као пажње вредно – с
обзиром на усмерења која помињете и сматрате важним?
Што се тиче разумевања актуелних трендова и прилагођавања спољне и
развојне политике новим условима, утисак је да има извесних позитивних
помака, посебно када је реч о односима са Кином и Русијом, али да су
прилагођавања спора и недовољна да би одговарала променама у Европи и
свету, односно, дугорочним интересима Србије. Наша политика, у основи, и
даље се равна према распореду снага из 1999, продубљује сарадњу са
НАТО, држи се ЕУ као „једине алтернативе“, очекује издашну развојну
помоћ и инвестиције из ЕУ без обзира на кризу, жали што касни формирање
нове владе у Приштини па не може брже да спроводи „Бриселски споразум“ о
фактичком признању једностраног отцепљења… Што је униполарни поредак у
међувремену отишао у историју, што су се на светској сцени појавиле нове
економске, финансијске, одбрамбене и друге интеграције, што је светска
криза погодила превасходно ЕУ, што је НАТО постао офанзивни освајачки
војни савез, чешће страна у унутрашњим сукобима него у мировном процесу,
што је у Велсу одлучено да се заоштри курс против Русије, укључујући и
формирање снага за брза дејства… све то, бар за јавност, остаје без
видљивог одраза у спољној политици. Засад време захтева бржа
прилагођавања, ако не и напуштање концепта чији је ексклузивно западни
курс поставио ДОС, односно његови ментори.
Најзад, историјска искуства указују да се у ситуацијама заоштравања
напетости посвећује већа пажња активирању унутрашњих економских,
природних и људских потенцијала. Психоза немоћи, претераног уздања у
страну помоћ, инвестиције и експертизе одговара само онима који вребају
екстрапогодности. Од тога нема развоја, још мање елана.
Нема сумње да је данас рат у Украјини жижна тачка
историјског, глобалног и епохалног прелома. У медијима се цитира
поетизована опаска „Гардијановог“ новинара: „Зато, почивај у миру, Нови
светски поретку. Рођен у Берлину 1989. Умро са ‚Лиман брадерсом‘
септембра 2008. Сахрањен у источној Украјини августа 2014.“ Да ли је
идеја глобалног светског поретка заиста дефинитивно преминула, што би
даље значило и да је историја далеко од свога тобожњег „краја”, о чему
се, као што је и писано и познато, деценијама добрано мантрало?
Сукоби у Украјини, заиста, имају и тај симболични карактер на који
указујете у питању. Али, треба нагласити да је тај сукоб много више од
симболичног значења. Он је довео до великих и реалних опасности
приближивши Европу и свет ризику од глобалне оружане конфронтације и
сукоба чије би трагичне последице било тешко предвидети. Што до тога
није дошло, сматрам да је превасходна заслуга руског Председника Путина,
који се државнички мудро односи према тешким провокацијама, унутрашњим
притисцима да „по кратком поступку среди ствари“ и спољним притисцима да
се покори а сународнике изложене геноцидном страдању остави без икакве
подршке и наде.
Амерички стратези и аналитичари читав низ година третирају Украјину као
неку врсту награде за победу у Хладном рату. Њихов је очигледан циљ да
ту земљу увуку у чланство НАТО и тако загосподаре дугом границом према
Русији. Још 2006. године на Самиту НАТО у Риги САД су се залагале да се
Кијеву упути позив за чланство. То се није десило због резерви које је
имала Немачка. Две године после тога, ситуација из Риге поновила се и на
Самиту НАТО у Букурешту 2008. Позив за чланство Кијеву ни тада није
упућен због резерви Немачке која је, са добрим разлогом, истицала да би
то пореметило односе Европе са Русијом.
Трагичан грађански рат у Украјини узрокован је стратегијом ширења НАТО
на Исток. Истине ради, треба подсетити да је та стратегија тестирана и
започета агресијом НАТО 1999. против наше земље. Знамо како је
припремана са ослонцем на албанску терористичку организацију повезану са
међународним терористичким и криминалним организацијама. Видимо на кога
се Запад сада ослања у Украјини, ко је помогао пучу у Кијеву ради
збацивања легитимног „проруског“ председника Јануковича, какве улоге у
нападима на становнике источне и југоисточне Украјине имају „Десни
сектор“, бандеровци и тзв. Национална гарда и пронацистичке и
профашистичке групације. Циљ оправдава средство – девиза је оних који са
стране повлаче конце рата. И албански терористи, и ал-каидовци, и
нацисти, и фашисти су „наши“ ако раде за „наше“ циљеве. Само, проблем
настаје кад се сви они, пре или касније, по правилу, окрећу против
својих финансијера и газда! Тада, постају „туђи“, ђавољи, глобално зло –
непријатељи.
У историји нема поправног, у (гео)политици нема заустављања и
враћања времена, уз намирење правде, рехабилитацију окривљених и
губитника, но овде се увек са лакоћом примала идеја – нека буде што бити
не може, па у складу са тим поставићу вам и наизглед ирационално
питање: да ли је, у зависности од даљих догађаја око Украјине, односно
Новорусије и других озбиљних померања на глобалној „шаховској табли“,
могућа ревизија најнеповољнијих одлука и решења за српски народ?
Посебно, да ли је могуће надати се променама поводом статуса јужне
српске покрајине?
Тзв. „Бриселски споразум“ је супротан Уставу Србије, никада није, нити
је могао постати интегрални део уставног и правног поретка Србије,
супротан је Резолуцији Савета безбедности УН 1244 (1999) то није договор
слободних воља већ диктат, због чега сматрам да је ништав од настанка.
Како развој у Европи, али и у другим деловима света говори, незаконито
одузимање Косова и Метохије од Србије, или – илегална сецесија, почела
је да даје своје ефекте служећи као преседан за сепаратизме чак и
земљама које су финансирале, наоружавале и обучавале терористе и
сецесионисте на Косову и Метохији.
Крим је враћен матици, којој је одувек припадао. Покрајина Косово и
Метохија треба да се врати Србији јер је то одувек српска земља и
државна територија.
Може ли се закључити да су налогом датим на прошлонедељној
НАТО сеанси у Њупорту, у којем се тражи „изучавање руског хибридног
ратовања“, налогом директно условљеним војним и стратешким дебаклом у
Новорусији, стратези западне алијансе признали своју нимало супериорну
(не само војну) позицију?
Запад, на челу са САД, у великим је проблемима. Криза је угрозила
удобност, привилегије униполарности. Русији, Европи, Кини, БРИКС-у,
читавом свету је потребан мир да би развио своје велике природне и
људске ресурсе. Мултинационални корпоративни капитал жели да очува своје
привилегије, многе суверене земље су раздробљене да би њиховим деловима
могле да управљају велике корпорације, при чему би државне институције
тих државица биле пуки сервис великих корпорација. Њима није довољно што
су разбијене Југославија, Чехословачка, СССР, Судан, Ирак, Либија и
друге земље. Кључни циљ је разбијање Русије. Олбрајтова је одавно рекла
да су природна богатства Русије међународни ресурс, да не могу припадати
једној земљи. Сећам се да је Председник Путин једном одговорио на такве
поруке у смислу – онда изволите, чекамо вас. Њен земљак Збигњев
Бжежински је још конкретнији у свом писаном захтеву – Русију треба
поделити на три дела – европски, сибирски и далекоисточни. За почетак.
Дакле, не би било први пут у историји да носиоци крупног капитала,
посебно војноиндустријског и финансијског, спас за своје проблеме и
привилегије потраже у великом рату. Њихова челична песница је НАТО са
својом империјалистичком, освајачком стратегијом.
Оружја је и тако превише. Укључујући нуклеарно. Његова тзв.
минијатуризација изазива „свраб у длановима“ управљача рата да би га
употребили. О базама, милитаризацији система политичког одлучивања у
западним демократијама и другим опасним феноменима да и не говоримо.
Зато је ситуација озбиљна и узнемиравајућа. Нарочито забрињава пораст
неповерења између главних ривала, подизање ратне готовости и
интензивирање трке у наоружавању. Неопходне су велика енергија и огромна
политичка воља да би се продубљивање поремећаја зауставило а нарушени
односи, колико-толико, вратили у нормалу.
Управо поводом овог НАТО скупа, чије су поруке и закључци,
као и време одржавања, већ и сами знаковити и упозоравајући, било је у
нашој јавности оштро критички интонираних осврта на присуствовање овом
догађају српског министра војног. Да ли је „одлазак мечки на рупу нашег
првог војника“ – са гледишта националних, стратешких интереса, али и
етичких норми – озбиљнија грешка?
Присуствовање нашег министра одбране НАТО самиту на којем је главна тема
осмишљавање антируске стратегије, по мом мишљењу, непотребно је и
штетно. Оно ће се у НАТО користити као аргумент да је Србија учесник у
креирању такве стратегије, што лично не верујем да је случај. Ако
најутицајнији медији у неким земљама оснивачима и кључним играчима НАТО
тврде да је НАТО страна у украјинском грађанском рату, да је инструмент
рата, а не мира, ако знамо да је НАТО на територији наше земље оставио
хиљаде жртава, посејао отровни нуклеарни отпад од којега се тешко икада
можемо ослободити, ако је починио злочине против мира и човечности и
постао освајачки, а не одбрамбени савез, зашто би се Србија повезивала
са таквом његовом улогом? Србија не сме да има ништа са НАТО стратегијом
против Русије. Посебно у години када се обележава 100 година од почетка
Првог светског рата током којег је Русија, по цену великих жртава,
пружила огромну помоћ.
Притисци, којих је несумњиво било, да се српски министар нађе на Самиту
НАТО у Велсу не умањују изречену оцену да је то била непожељна и
непотребна одлука. Она није у складу ни са позицијом војне неутралности
Србије. НАТО је, ипак, војни савез. Верујем да би за мир у свету било
најцелисходније да буде расформиран.
___________________________________________________________________________
РЕЧ О РУСКО-СРПСКОМ САВЕЗНИШТВУ
Као симболична „претходница“ и увод у Међународну конференцију на тему
„Велики рат и актуелне поруке за човечанство“ ( такође у организацији
Београдског форума, уз сарадњу руских удружења „Центар националне славе“
и Фонд „Андреј Првозвани“) у уторак 16. септембра 2014. године, у
Руском дому у Београду биће одржан и научни скуп – Српско-руски округли
сто посвећен различитим аспектима узрока и последица Првог светског
рата, руско-српским односима и савезништву. Говориће угледни научници,
публицисти и јавне личности из Србије и Русије. Модератори Округлог
стола ће бити проф. Јелена Гускова (Русија) и историчар др Миле Бјелајац
(Србија).
Пише: Љиљана Богдановић
Извор: Печат
Везане вијести: