Ратник тежак 23 килограма

Село Берзиловци код Лазаревца. Према сеоском гробљу, смештеном на благој узвисини, журно и жустро корача сељак Слободан Малинковић. Његова шајкача промиче између споменика и заустави се код једног овећег. Сељак скиде капу, прекрсти се три пута и пољуби слику на споменику од црног мермера.
- Био је велики српски јунак, добар човек и пажљив комшија. Никад се ни око чега нисмо завадили. Много доброг ми је у животу учинио. Зато, кад прођем поред гробља, поменем га за покој душе - говори стављајући на главу похабану шајкачу.

На предњој страни споменика фотографија Чедомира Поповића (1896-1991). Испод натпис - солунац. Полеђину споменика краси мала црна мермерна плочица са фотографијом исцрпљеног српског ратника из Првог светског рата и текст испод ње "Костур са Вида".

Трка за цокуле
- Причао ми је како је дошао до нових војничких цокула које су му сигурно спасле живот. Официр је преостали пар цокула обесио на колац и пред батољоном рекао да војници трче да их освоје. Чеда је био најбржи. Крио их је носио и све до Бизете носио у ранцу па кад је подерао опанке, обуо је цокуле. Био је то спас за изранављене ноге - каже Ђоковић.

- Овде почивају кости човека, који је са 19 година прегазио албанску голготу, лечио се на острву Виду и у Бизерти, преживео пакао солунског фронта и у победничкој колони српске војске стигао 1918. године у своје родно село код Лазаревца - прича публициста Милорад Ђоковић. Он је 1994. године објавио књигу "Костур са Вида" у којој је забележена исповест овог необичног српског ратника.

- У овој књизи је објављена слика коју је видео свет у току 1916. године. Она је представљала човека-костура, тешког само 23 килограма, одевеног у рите, са великом шајкачом, торбом обешеном о левом рамену, коју једном руком придржава. На ногама поцепани опанци везани опутом... Аветињско лице, упале у очне јабучице, јако изражене јагодице огледало су патње једног народа - каже Ђоковић.

ЖИВИ ЛЕШЕВИ
Кад се, након доласка из Вишеграда и студија у Београду, доселио у Лазаревац, Ђоковић је почео да изучава судбину старог солунца. Данима је с њим разговарао, бележио његове доживљаје из Првог светског рата и тада први пут видео чувену фотографију.

- Чедомир је у Колубарској бици, у којој је српска војска извојевала велику победу, помагао артиљерцима доносећи им гранате. Званично је мобилисан у октобру 1915. године и након слома српске одбране у повлачењу преко Албаније са српском војском провео пуна три и по месеца. Тако се обрео и на острву Виду, где је у мору сахрањено 7.000 српских војника - прича Ђоковић.

Поповић је Ђоковићу испричао како је на овом острву настала чувена фотографија.

- Био сам између живота и смрти. Станем у ред где преглед врши један француски лекар, по чину поручник. Објасних му да болујем од дифтерије, али да нисам болестан... Видим лекар на једну страну одваја здраве, на другу болесне... Поглед на оне живе лешеве који стоје охрабри ме и помислих како сам ја много здравији од њих - испричао је Ђоковићу Чеда Поповић.

Лекар се заинтересовао за овог српског војника. Узео му је и остале податке, извагао га и установио да има 23 килограма.

- Рече ми да ли може да ме слика. Ја стадох, што год више могох испрсих се иако ми није било јасно зашто мене слика поред толико војника - испричао је Чедомир.

Победа на Колубари
У време обележавања 80-годишњице од славне победе српске над аустроугарском војском на Колубари, када је погинуло 30.000 непријатељских и 20.000 српских војника, у Лазаревцу је на свечаној академији изведен позоришни комад "Костур са Вида" за који је сценарио написао Милорад Ђоковић. Представу су извели глумци Југословенског драмског позоришта, а улогу Чеде Поповића тумачио је глумац Зоран Белошевић из Лазаревца.


Француски лекар је после три дана посетио Чедомира у болници донео му поморанџе и његову фотографију.

- Касније сам сазнао да је тих дана јануара 1916. године читав свет видео моју слику. Лекар ме често посећивао и доносио ми милостиве. Име тог лекара нисам упамтио и то ми је дан-данас жао - сећао се Чедомир.

Костур са Вида је фотографију само погледао и сакрио је у новчаник.

- Чувао сам је као највећу реликвију и никоме је нисам показивао. Човек, тако сам мислио, муку своју треба да сакрије далеко од људи и да то буде само његова тајна. Слику сам погледао само једном уочи битке на Горнишеву. Гледао сам је и говорио - кад си ти, Чедо, преживео Албанију и Видо, преживећеш све у животу...

Већ прекаљени ратник је тада имао 24 године. Био је момак за женидбу и бојао се шта ће му рећи девојке кад на фотографији виде како је изгледао. 

 

tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/solunci.jpg

Последњи Солунци: Чедомир (трећи са лијеве стране)


КАЧАМАК СА ЗЕМЉОМ
Костура са Вида, Чеду Поповића и његову чувену фотографију "открио" је лист "Политика" још 1939. године када је у овом листу осванула и репортажа и несаломивости српских сељака ратника.

По повратку са ратишта, где је остао и инвалид, Чеда је живио у скромној кућици у селу Берзиловцима. Био је, кажу сељани, писмен и добар човек који се трудио свима да помогне. Оженио се и са супругом Јелком добио шест кћери. У Чединој родној кући данас живе његова кћерке Надежда и Вера.

Стари ратник је причао Ђоковићу како су га војни свештеници осам пута опајали јер се није знало да ли ће преживети битку. Причао му је како су многи војници приликом преласка преко Албаније појели своје опанке од штављене животињске коже, како су пили морску воду и ту умирали, смрзавали се по албанским гудурама или су их убијали Арнаути.

- Сећам се отац ми је често причао како је при преласку преко албанских гудура зарадио надимак Чеда Качамак. Кад су на Божић 1916. после гладовања и даноноћног пешачења српски војници стигли у варошицу Фијери, дељен им је топли качамак са маслом. Чеда је, онако прегладнео, прекршио официрско наређење и два пута стајао у ред за порцију качамака. Трећи пут га је приметио један мајор и опалио му шамар по измученом лицу. Он је пао на земљу, качамак се просуо и помешао са земљом, али је отац све то халапљиво појео. Саборци су му тада пришили надимак Чеда Качамак - прича кћерка Вера.
Костур са Вида умро је 27. октобра 1991. године. Сахрањен је на сеоском гробљу уз све војне и цивилне почасти.

 

Извор: Вести Онлине