Овековечена српска страдања од Егеја до Дунава

Небојша Савићевић, аутор серије РТС „У спомен Великом рату“, о нашем забораву, хероизму, жртвама: На 20.000 метара филмске траке овековечен највећи број мучилишта, попришта битака и велике голготе

 

 

СЕРИЈА једносатних документарних ТВ филмова „У спомен Великом рату“ Небојше Савићевића, која се управо емитује на РТС, бележи рекордну гледаност. Сагу о Србији у Првом светском рату РТС је почела да снима 1997, а завршила 2004. године, када је први пут и приказана.

За две године екипа је обишла сва попришта великих битака. Код истраживања логора српских заробљеника и интернираца ослањали су се на Исидора Ђуковића и његову „мапу патње“.

- Путовали смо „ходницима душа“ погинулих Перовића, Тодоровића, Живковића... од Цера и Колубаре до Албаније и Грчке. Узводно Дунавом у логоре Аустругарске - објашњава Небојша Савићевић.

Говорећи о снимцима насталим у Албанији и Грчкој, Савићевић подсећа да је према подацима српске врховне команде у повлачењу кроз Албанију погинуло и умрло од глади и болести 243.877 војника и цивила, а за њима су остала српска гробља у Скадру, Тирани, Драчу и Каваји. Обишли су их. Она су већ између два рата била девастирана.

На острво Крф је пребачено 151.828 војника. Посмртни остаци припадника Дринске дивизије покопани су код села Агиос Георгиос. Неколико стотина војника. У Плавој гробници острва Видо остало је 4.847 душа.

У Тунис је упућено на опоравак 13.000 војника, а у Француску и на Корзику 5.000. У оквиру француског гробља у Бизерти сахрањено је 660, а у Мензел Бургиби 1.800 српских војника.

На Солунском фронту, за две године у позиционом рату, погинуло је и рањено 42.725 војника. Гробови су им где су и пали. Надгробних обележја нема.

Оно што је шокирало ауторе серијала је судбина стотина хиљада српских заробљеника и интернираца у логорима „цивилизоване монархије“. Ишли су Дунавом узводно, а камера је бележила.

- Године 1915. многи српски војници били су заробљени и упућени у логоре у Аустроугарској, и мањим делом у Бугарску. Почело је и интернирање цивила из окупиране Србије. Одвођени су мушкарци од 17 до 60 година, под изговором да су војни обвезници, чак жене и деца изнад седам година - наводи Савићевић. - У Словачкој у Тренчину, на стрмој падини градског гробља, назире се неколико заборављених парцела са гвозденим крстачама на којима је рђа избрисала имена. Врата су забрављена. На грађевини нема никаквог знамења осим латиницом исписане скраћенице СХС. Ни помена о Србима. А ту их лежи око хиљаду.

Заробљеници и интернирци у Нађмеђеру сахрањени су на логорском гробљу. У 2.000 гробница око 7.000 људи.

Пратећи ток Дунава, од Нађмеђера узводно, стиже се до највећих логора. У срцу те таме нижу се имена Нежидер, Маутхаузен, Ашах...

- Нежидер је био главни сабирни логор у који су заробљеници и интернирци допремани пре распоређивања у друге, мање логоре - вели Савићевић. - У њему су били заточени и песник Сима Пандуровић, научник Милутин Миланковић, новинар Крста Цицварић, сликар Марко Мурат, архитекта Јован Илкић. Водоплавна поља Нежидера изложена изливању оближњег језера и велика влага узели су животе 10.000 интернираца и заробљеника.

И страшни логор Ашах је забележен камером. Ту су сахрањена 5.262 српска заробљеника. Данас је ту још велики крст и нешто надгробних споменика са именима Срба.

- А Маутхаузен је место језе - наставља са сећањем аутор филма. - Логор се налазио на Дунаву. Умрли логораши сахрањени су на великом гробљу које деле Срби, Руси и Италијани. Над гробом сваког умрлог Италијана стоји крст. Места вечног починка Срба означена су каменовима на којима је урезано колико их под њима лежи. О третману Срба остало је сведочанство повереника Министарства унутрашњих дела Краљевине Србије, који је за време рата обишао логоре у Аустроугарској:

„За најмање кривице муче их на разне начине, туку кундацима, везују им руке на леђима и остављају да висе два сата... У логору Браунау видео сам да је Коста Петровић, војник 8. пука првог позива, од таквог вешања умро. У болници у Маутхаузену ја сам видео преко 100 наших војника, полуделих од батина.“

На 20.000 метара филмске траке екипа Небојше Савићевића овековечила је највећи број логора и попришта великих страдања и битака Срба. Серијал је пратио Први светски рат, а у буквалном смислу и рат је пратио серијал. Када су 1999. године пале бомбе на зграду РТС, страдале су им колеге, монтажа је уништена, али је њихов материјал остао неоштећен. Касније, петог октобра 2000. године, зграда Телевизије је поново горела, а снимљено је поново чудом претекло. Савићевић је данас професор на Факултету драмских уметности у Београду.

 

ПИСМО ЗАРОБЉЕНОМ МУЖУ

У нађмеђерској долини смрти екипа РТС тражила је сведочанства која је нашао Исидор Ђуковић тридесетих година прошлог века. У музеју истог града безуспешно су трагали и за писмом жене заробљеном мужу, пуном презира јер се овај „предао“ Аустријанцима. Ђуковић је забележио да се у њему наводило:

„Отац те проклиње и каже да ти се несрећа целог света сручи на главу. Проклиње чак и нашу децу и жели им смрт, велећи - не треба ми пород једног плашљивца који ми је нанео највећи бол и срамоту... И ја ти не мислим боље... Свака жена поноси се својим мужем, хвалећи се његовим јунаштвом, а ти, ти осрамоти мене и своју кућу, тако да нас свако са презрењем гледа. Послала сам ти паре да купиш отрова, како те никад више твоје село не би видело. То ти је поздрав од Стојанке.“

МАЈКА СИНУ

НА споменику у Нежидеру који се данас налази у Аустрији и зове Нојзидл ам Зе 1924. године мајка је подигла сину јединцу Јоксиму Јоковићу, са Дурмитора спомен-плочу са натписом:

Све су смрти са судбином,

У Мађарској без судбине,

Из Мађарске проклетије,

Из те наше тираније,

У њој сунце не гријало,

У њој гора не листала,

У њој трава не ћетала.

Када је екипа РТС посетила гробље ни камена од споменика није остало.

 

Извор: Вечерње Новости