ЛУЖИЧКИ СРБИН ПАУЛ ШТУРМ – Од пруског водника до легендарног српског генерала
Лужички Србин Паул Штурм, водник па потпоручник из француско-пруског
рата (1870–1871), дошао је, са братом Еугеном, у Кнежевину Србију,
почетком осамдедесетих година 19. века, да војна знања пренесе питомцима
Артиљеријске школе (претеча српске Војне академије).
Србија је младог пруског официра (рођен је у Герлицу 1848. године)
дочекла отвореног срца, а он је у њој нашао нову домовину. Године 1881.
примио је православну веру и променио име у Павле Јуришић, а презиме
Штурм задржао као надимак. За крсну славу изабрао је Светог Саву.
У првом српско-турском рату (1876–1877) учествовао је као добровољац, а у
другом (1877–1878) већ је командовао пуком, да би у потоњим годинама
добијао све значајнија командна задужења као један од најспособнијих
српских официра.
Учествовао је и у бици на Сливници у српско-бугарском рату (1885). После
тог рата је више пута премештан да би био пензионисан августа 1900.
године. У службу је враћен годину дана касније.
Са некадашњим саборцима из Пруске, али и ратним противницима, срешће се
поново у првим годинама двадесетог века – у новим улогама.
Јуришић ће постати пријатељ и ађутант краља Петра И Карађорђевића,
против кога се борио у француско-пруском рату, у коме је будући српски
краљ, под именом Петар Мркоњић, као добровољац носио француску униформу.
Први светски рат Јуришић је дочекао на челу Треће армије српске војске,
која је спречила продор аустроугарских трупа у Србију – чиме је генералу
Степи Степановићу и његовој Другој армији омогућено да изврши
распоређивање и однесе прву победу Антанте над Централним силама у
Церској бици. Као командант Треће армије учествовао је у операцијама
српске војске током јесени 1914. године, чија је последица била
величанствена победа у Колубарској бици.
Наредне, 1915. године српски генерал ће се поново срести и са саборцем
из француско-пруског рата и познаником из кадетских дана у војној
академији у Вроцлаву – немачким фелдмаршалом Аугустом Макензеном. Овог
пута као противником на бојном пољу.
Током здруженог напада на Краљевину Србију 1915. године у коме су
учествовале Аустроугарска, Немачка и Бугарска, трупе под Јуришићевом
командом пружале су одлучан отпор Једанаестој немачкој армији
спречавајући њен продор ка Моравској долини и опкољавање српске војске.
Јуришић се потом и сам повукао пред немачким трупама и прошао албанску
голготу, али је и дочекао да на крају рата Макензена види као ратног
заробљеника у Футогу.
После пробијања Солунског фронта његова армија је учествовала у бици на
Кајмакчалану, где је имала бројне жртве. После ове битке Штурм је
смењен, а у октобру 1916. је послат да командује Добровољачким корпусом у
Русији да би се почетком 1917. преко Јапана вратио у Солун.
Пред краја рата, у марту 1917. године, Штурм је постављен на нову
дужност, постао је канцелар Краљевских ордена. По завршетку рата остао
је у активној служби још три године. Пензионисан је 1921. године у 74.
години живота. За собом је имао 56 година војничке службе и учешће у
седам ратова.
Павле Јуришић је преминуо у Београду 14. јануара 1922. године и сахрањен је на Новом гробљу.
Међу историчарима има и мишљења да је Јуришић незаслужено остао без унапређења у чин војводе.
Име српског генерала овековечено је и у песми „Развило се равно поље
прилепско“ коју је у Првом балканском рату испевао Беган Цицварић
посветивши је Шестом пуку Дринске дивизије и њеном команданту Павлу
Јуришићу Штурму.
Извор: Интермагазин
Везане вијести: