Шта чека Аустрија

Војвода Радомир Путник

Кристофер Кларк ултиматум из 1914. назива„знатно блажим” од услова постављених у Рамбујеу. У Рамбујеу се унапред знало на шта се циљало.

У листу „Хазет ван Антверпен” од 11. јула 1914. пише: „Од српске владе неће се тражити ништа што би повредило национална осећања или штетило суштинским интересима нације. Али ће јој се свакако указати на то да у тој земљи живе пацови који шире затроване клице. Уколико Србија изјави како је спремна да се обрачуна с тим глодарима, уколико се сложи са уништењем тих легала гусеница, показаће на тај начин своју жељу за правдом и доказаће своју намеру да заузме беспрекоран став спрам својих суседа.” Овај цитат дочарава омиљену метафорику ратнохушкачке штампе тог времена. Радо се посезало за поређењима са болешћу како би се оправдала потреба за хируршким захватом. Осим „затрованих клица”, спомињане су и „злоћудне гнојне гуке” које је требало „хируршки уклонити”. Другу врсту метафора чиниле су штетне животиње попут гусеница и глодара које су својом прождрљивошћу нагризале „срж Монархије” („Ветенсхапелејке бладен”, 1. октобар 1937). И у данашње време историчари радо посежу за болешћу, као нпр. Макс Хејстингс: „Несвакидашња мала мелодрама која је изведена 28. јуна 1914. у Сарајеву одиграла је у светској историји исту такву улогу какву би имао убод осе код хроничног болесника који би се толико изнервирао због тога да би напустио болесничку постељу и своје преостале дане посветио уништавању осињег гнезда.” Фламанска слависткиња и историчарка Хилде Ејникел, која је почетком седамдесетих студирала у Сарајеву, користи синтагму „југословенски маразам” за пропадање заједничке државе. Током последњег грађанског рата на тлу Југославије радо је коришћена и брачна метафора, пре свега метафорика агресивних развода. Зато и не треба да чуди што је својој најновијој књизи о Југославији фламански политиколог и слависта Петер Вермерс дао назив „Бивша”.

Заправо, између редова се већ могло прочитати да се припрема неприхватљив ултиматум. Касније је један холандски аутор, поручник Крон, закључио да је реч о кршењу суверених права. Најчешће се, додуше, цитира Черчилова дефиниција аустријског ултиматума, да је „најдрскији докуменат своје врсте икада смишљен”, а суштински исто рекао је и холандски историчар Коленбрандер, назвавши га „најнеумеренијим захтевима постављеним некој сувереној држави од памтивека”. Није ни чудо да из таквих докумената проистичу ратови. Преговори у Рамбујеу 1999. године претходили су бомбардовању Србије. Кристофер Кларк, иначе, назива ултиматум из 1914. „знатно блажим” од услова постављених у Рамбујеу. У Рамбујеу се већ унапред знало на шта се циљало. А заправо је то био случај и са ултиматумом из 1914. Ево како је на то гледао лист „Ниуве хазет” од 27/28. јула:

„Ако Аустрија, дакле, ипак тежи било моралном било физичком уништењу Србије - шта онда још чека? Није спремна? Биће да је била више него спремна пре него што је послала своју ноту која је заправо већ била објава рата.”

После 28. јула 1914. свет је упао у вртлог догађања. Аустрија је објавила рат Србији пошто је ова одбила ултиматум. Обе војске су мобилисане.

Много шта ту иде у прилог сомнабулној визији Кристофера Кларка. И сама сам била запањена кад сам прочитала да је легендарни српски заповедник Радомир Путник, победник са Цера, чије име чак носи један планински венац у Канади, у том тренутку боравио ни мање ни више него у једној аустријској бањи, и да је одатле испраћен на воз за Србију уз све дужне војне почасти. Тад су возови још ишли, па су 29. јула из Лијежа још могли пут Србије да крену српски официри који су тамо боравили („Хазет ван Антверпен”, 29. јул 1914):

„Због аустријско-српске размирице официри српске војске који бораве у иностранству примили су наређење да се ставе на располагање својим корпусима. Овде у Лијежу то наређење проследио је господин Џо Хоџ, конзул Србије, а у недељу је био испраћај. (...) Ови официри кренули су возом у 6 часова и 30 минута за Париз. Том приликом одржан је мали али импозантан скуп на станици Гијемен. Мала група српских студената у друштву италијанских испратила је официре до станице, носећи на челу српску заставу на коју је била прикачена италијанска заставица. При њиховом проласку кроз град одушевљено им се клицало. Пре поласка господин Џо Хоџ им се у име њихових земљака који остају и у име присутних италијанских пријатеља обратио кратким али родољубљем прожетим говором. Командант Богдановић, дубоко ганут, изговорио је речи захвалности. Данас и сутра ће остали Срби напустити Лијеж.”

Недуго потом, морали су да крену и студенти.

Наставиће се

Пише: Јелица Новаковић и Свен Петерс

Књига се може наручити од издавача: CLIO, Господар Јованова 63, Београд, тел. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: forum@clio.rs, сајт: www.clio.rs

Извор: Политика, сриједа 14. октобар 2015., стр. 14

Везане вијести:

Фељтон: Последице једног пуцња (1)

Фељтон: Последице једног пуцња (2)

Фељтон: Последице једног пуцња (3)

Фељтон: Последице једног пуцња (4)

Фељтон: Последице једног пуцња (5)

Фељтон: Последице једног пуцња (6)