ЂУРИЋ: 139 ДАНА У ТУЗЛАНСКИМ САМИЦАМА
Чувари су се хвалили да су заробљеним Србима прво сјекли једно по једно уво, а затим вадили гркљане, чиме су доказивали колико су их побили.
Новинар Нико Ђурић
Пише: Сњежана ЛЕПИР
Иако је прошло 20 година од његовог заробљавања на возућком ратишту, новинар
Нинко Ђурић из Прњавора сјећа се сваког дана проведеног у муслиманским
казаматима, сваког имена оних који су га мучили, сваког свог саборца и
сапатника.
Ђурић је заробљен на Озрену 12. септембра 1995. године, а слободу је угледао 24.
марта 1996. године, иако су према Дејтонском споразуму сви ратни заробљеници
требало да буду пуштени мјесец дана након његовог потписивања.
"У заробљеништву сам провео седам мјесеци, од чега 139 дана у самицама,
под посебним третманом. Прошао сам седам казамата, прво у селу Лозна изнад
Возуће, између Бановића и Завидовића, а затим у муслиманском Окружном затвору и
касарни `Хусинска буна` у Тузли", наводи Ђурић.
Као ратни заробљеник, Ђурић је регистрован тек крајем фебруара, а до тада су га
скривали, с намјером да од њега стваре лажног свједока за Хашки трибунал о
наводним српским злочинима.
"У непријатељске руке сам пао када су НАТО снаге бомбардовале Озрен, након
чега је услиједила жестока муслиманска офанзива Армије БиХ, потпомогнута
одредом `Ел муџахедин`. Возућа је пала након троипогодишње опсаде", наводи
Ђурић.
У то вријеме Ђурић је био новинар и уредник ратног листа "Возућица",
али и члан команде легендарне Четврте озренске бригаде.
Одмах након заробљавања у Возући, Ђурића и његове сапатнике везивали су и
тукли, изгладњивали, застрашивали, изводили на лажна стријељања.
Прави пакао за Ђурића почиње 4. октобра, када га одвајају од осталих 130
заробљеника са Возуће, вежу очи и одводе у касарну "Хусинска буна"
гдје је био међу муслиманским затвореницима, под муслиманским именом, како се
за њега не би знало и како га нико не би тражио.
"Ту сам био жив сахрањен, у самици високој 2,40 метара и широкој нешто
више од метра, без кревета, без свјетла, на бетону и без ћебета, када срце пуца
од хладноће, готово без хране, само сам с времена на вријеме добијао
воду", истиче Ђурић.
Психичко малтретирање састојало се у даноноћном испитивању и застрашивању, док
су за физичко злостављање били задужени чувари Нихад Дропић Дропа и Јасенко
Делић, а све под будним оком управника затвора Енеса Зонића.
"Чувари су на мени вјежбали борбе, јер су сазнали да сам био мајстор
каратеа. Тако су ме вјешто тукли да нису остављали модрице, а ја од удараца
данима нисам могао да устанем ни да дишем. Једне ноћи су ми шест пута упадали у
ћелију", сјећа се Ђурић.
Говори како су се ти чувари хвалили да су заробљеним Србима прво сјекли једно
по једно уво, а затим вадили гркљане, чиме су доказивали колико су их побили.
Током 139 дана тузланског пакла, Ђурић се само три пута окупао, а само у три
наврата му је пружена љекарска помоћ, иако је од хладноће и тортуре добијао
упале ува, грла и страшне главобоље.
"Данима сам без изласка био затворен у ћелији, али сам сазнао да је у
затвору и полицајац из Модриче Зоран Јанковић, с којим сам се ноћу, кад је било
најтеже, споразумијевао разним звуцима и сигналима", каже Ђурић.
Ђурић истиче да је сваког понедјељка на капију затвора долазио представник
Међународног комитета црвеног крста, којег грађанске власти у Тузли нису
пуштале да уђе и региструје затворенике.
Посебан парадокс је, додаје, што је Тузла од 25. маја 1993. године била под
заштитом Уједињених нација, а што су у самом центру града најстрашније мучени
српски заробљеници.
Регистрован је 26. фебруара, а у пратњи муслимаске полиције и ИФОР-а 16. марта
пребачен у Сарајево, да би 24. марта стигао на Пале, гдје је примљен у кабинету
предсједника Народне скупштине Републике Српске Момчила Крајишника.
Ђурића и његову породицу, који су родом из Завидовића, живот је током и послије
рата довео у Прњавор, гдје Нинко ради као дописник "Вечерњих новости"
и већ годинама припрема двије књиге о свом личном, али и страдању Срба на
Возући.
"Како године иду, све мање спавам и све теже заспим. Терет живота стечен
током тих седам мјесеци је све теже носити. Најстрашније од свега је што за
злочине на Возући није осуђен нико осим Расима Делића", истакао је Ђурић.
У четвртак, 10. септембра навршава се 20 година од егзодуса Срба из Возуће и
долине ријеке Криваје у ФБиХ гдје су припадници такозване Армије БиХ са
вјековних огњишта протјерали 1.920 српских породица, 7.500 Срба, спаљено је
више од 30 села, погинуло око 415 српских војника, а још 137 се воде као
нестали.
Духовном академијом и маршом "Стазом егзодуса" 9. и 10. септембра ће
бити обиљежено 20 година од егзодуса Возућана.
Извор: 
Везане вијести: