СВЕДОЧЕЊЕ СА ТРГА: Мој Народ, полиција, медији и оних којих није било

tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat_novo/2014/seselj_miting.jpg

Кренула сам 15. новембра 2014. године на Трг да поздравим Сужња. На почетку Кнез Михајлове неки репортер је у гомили пролазника искусним оком непогрешиво увребао неуку крезубу старицу и потурио јој микрофон да каже шта мисли о предстојећем скупу.

Вероватно ће се у вечерњим вестима на „јавном сервису“ и осталим „слободним и независним медијима“ појавити слични кадрови, из присутних ће неизоставно извући сваког крезавка, мусавка, чупавка или маторка који се уклапа у унапред задату представу. Чуди ме да се после толиких „едукација“ у организацији свакојаких иностраних фондова и непрестаних „реформи“ још увек упорно користе већ одавно проваљени јефтини трикови.

Иста ствар је и са проценом броја присутних: веле да их је било неколико хиљада, а нигде снимка издалека, да се види читаво мноштво. Зато је колона, заузимајући читаву ширину будуће Улице руског цара Николаја II, у повратку из шетње поред мене брзим ходом пролазила више од четврт сата. Потом сам на руским вестима чула сасвим другачију процену: неколико десетина хиљада. Исто је било и у случају недавне војне параде (руске вести: 100.000 људи). Хеликоптери су надлетали, али (случајно?) ни у једном од њих није било камере.

А што се тиче приказивања публике, као да је сниматељима строго наређено да у кадру сме бити највише десетак људи. Даље, јавна гласила тврде да је то био скуп Српске радикалне странке. Јесте, организовала га је Српска радикална странка и на њему је наступио председник странке, др Војислав Шешељ. Али нипошто нису сви окупљени били чланови странке: само ја сам у оноликом мноштву спазила најмање десетак својих познаника који то нису. Можда ће неко рећи како су све то ситнице, али има их много и стално се понављају, што указује на свесну намеру. На сву срећу, технологије манипулације друштвеном свешћу потанко су разоткривене у књизи „Манипулација свешћу“ Сергеја Кара-Мурзе.

Дакле, одржан је још један скуп на „Западном Балкану“. Тврдим да за мог живота није било никаквог тектонског поремећаја на Хлму (видети одредницу Хум у „Српско-српском речнику“ Радована Дамјановића), а преконоћ нас изместише из средишта на запад полуострва (видети било коју земљописну карту).

Истину о томе ко је био на скупу и како је протекао присутни знају, док ће је осталима скројити „наша“ гласила. Они упорнији могу да у „светској паучини“ пронађу снимак говора др Војислава Шешеља, а ја желим да изнесем своје утиске и осећања (у новоговору „емоције“) после блиског сусрета са мојим Народом (у новоговору „овим народом“). После многобројних судбоносних збивања сабијених у свега четврт века, после примене најсавременијих технологија, помно развијаних у научним институтима богатог Запада и уходаваних „ин виво“ на нама, после санкција и „хуманитарних бомбардовања“, после свих иживљавања над људима и здравим разумом, мој господствени Народ дошао је да Сужњу поручи: „Срећне ти ране, Јуначе!“

На Тргу није било богато одевених, умишљено пуних себе, по приватним клиникама шприцаних силиконима или здравствено дотераних, соларијумски поцрнелих, приспелих са одмора на „елитним дестинацијама“, корисника разноразних „грантова“, представника „невладиних“ организација (оне који су дошли по задатку не рачунам), зато сам била у прилици да посматрам праве представнике мог Народа, који нису подлегли никаквом „зову сирена“, стамено се држећи завета својих светих предака. Било је ту људи свих узраста: и жустре омладине, и оних у годинама, и сасвим времешних. Видела сам и инвалиде са штакама, којима се још увек нисмо достојно одужили за принесену жртву у одбрани нејачи…

Било је шешира, шубара, шајкача, али нисам видела оне западњачке качкете што се носе са штитником позади. Било је много застава и парола исписаних ћирилицом. Било је великих слика Драже Михајловића, Живојина Мишића, као и руског цара Николаја II, Владимира Путина, Игора Стрелкова… Изнад свега, Тргом је само врцала јединствена, врло снажна али сталожена позитивна енергија коју је мој Народ исијавао. Жудно сам је упијала, срећна што смо претрајали, што смо остали доследни. Залуђивани, пљувани, протеривани, мучени, убијани, пљачкани, сиромашени – нисмо поклекли, нисмо изгубили наду. Насупрот свим оним грчевитим покушајима омаловажавања, ниподаштавања, сатирања, исмевања, чему смо већ годинама изложени, насупрот вештачкој реалности у „медијима“, у стварности је стајао мој господствени Народ кога сва та ситна шибицарења не дотичу.

Могу они други и даље за хонорар таламбасати, једни другима додељивати награде, трсити се пред газдама или им се додворавати – све то је само јалово бацање прашине у очи. Била сам учесник узвишеног ванвременог тренутка: мој Народ је дошао да својим присуством посведочи захвалност Сужњу за пожртвованост и осоколи га за наставак борбе. Као што ће доћи и осталима који се из хашке Ћеле-куле ипак врате.

Заточеници неправде а заточници Правде, добро дошли кући!

 

О АУТОРУtl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat_novo/2014/sava_rosic.jpg

Сава Росић је на Московском државном универзитету „М.В. Ломоносов“ дипломирала с одличним успехом 1976. године. Превела књиге В.Н. Трубина, А.А. Зиновјева, А.Н. Толстоја, А.Г. Дугина, С.Г. Кара-Мурзе, Г.Г. Дљасина, Ј.Н. Вознесенске, Марије Семјонове. Сем тога, објављивани преводи А.И. Солжењицина, цара Ивана Грозног, руских народних бајки и поезије Пушкина, Блока, Мајаковског, Чуковског, Маршака. Дугогодишњи члан Удружења научних и стручних преводилаца Србије.

 

 

Извор: СРБИН ИНФО

 

Везане вијести:

СЛУЧАЈ ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ – Лицемерје Запада и издаја Србије

Пакети за Вучића - Jadovno 1941.

РАДИКАЛИ ПОСТАВИЛИ СПОМЕН ПЛОЧУ НА ГРАДСКИ ТРГ ...