Рајко Долечек: Посета генералу Младићу у Хагу

Већ дуже времена сам се спремао да посетим свога пријатеља генерала Ратка Младића у истражном затвору у Шевенингену (Хагу), где чека своје суђење (које сада крајем маја 2014. почиње) после хапшења и изручења у Хаг (2011) ондашњом владом Србије. Наравно, ако ми то Међународни Кривични Трибунал за Бившу Југославију МКТБЈ (ICTY – International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia) у Хагу дозволи.

 

 

Генерал ме је позвао преко свога сина Дарка, са којим се виђам, када долазим у Београд. Последњи пут сам са Дарком говорио када сам био у Београду на међународној конференцији Глобалан мир против глобалног интервенционализма и империјализма (22. и 23.март 2014), где сам дискутовао о разним видовима криминалне агресије НАТО пакта од 78 дана уништавања и убијања у 1999.години против СРЈ, Савезне Републике Југославије (Србија + Црна Гора). На конференцију, одржавану 15 година после агресије, као госта ме је позвао бивши министар иностраних послова СРЈ Живадин Јовановић, који је сада преседник утицајне међународне организације Форум за свет равноправних. Међу 29 чланова немачке делегације је био и адмирал немачке морнарице Е.Л.Шмелинг (Schmähling), са којим се познајем још од протестне конференције у Берлину 2001, поводом НАТО агресије против СРЈ.

Током београдске конференције сам сазнао од домаћих и иностраних учесника разне чињенице, које су великом оптужбом против Трибунала у Хагу (МКТБЈ), као скроз бесправне институције. Српски професор универзитета, правник, ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ, који није био ухапшен у СРJ, већ је ДОРОВОЉНО сам отишао у Хаг (2003), где је до сада лишен слободе ПРЕКО 11 ГОДИНА. БЕЗ ОСУДЕ. Три разна учесника конференције су ми реклa, да наводно болује од рака дебелог црева, да је већ лечен хемотерапијом. Осим тога има и недовољно лечене озбиљне кардиолошке проблеме, о чему је писала и београдска штампа. Као интересантну чињеницу треба рећи, да је бивши председник владе Србије Ђинђић тражио од прокураторке Хашког трибунала Карле дел Понте, да нареди хапшење Шешеља, ради његовог „негативног“ политичког утицаја. Ђинђић је наиме издао Милошевића у Хаг БЕЗ судске дозволе, ради чега су Уставни суд Србије, Шешељ и Војислав Коштуница оштро протестовали.

У хашком „заточењу“ је већ умрло више од 10 Срба, или је било пуштено да умре ради болести кући, да се избегну компликације после смрти у затвору (притвору), као на пример генерал Ђукић. Један Србин (Сима Дрљача) је чак био убијен приликом хапшеља од стране „елитних“ енглеских САС. Најпознатији мртви српски сужањ је свакако био недовољно у истражном притвору лечени председник Србије С. Милошевић (да ли му је неко „помогао“ да умре, пошто му хашки трибунал није могао наћи никакав ратни злочин ?). Познати енглески новинар John Laughland је написао о суду у Хагу (The Times, 17.јуна 1999):-„То је суд ниткова, са унапред договореним поступцима. Овај трибунал у ствари крши све норме исправног (судког) поступка...“ У Чешкој је крајем 2013. изашла кљига на чешком, пуна критике хашког трибунала (Р.Паненка: Судска Тиранија Усред Европе).

Дозвола, да посетим генерала Младића, је дошла почетком априла. Према њој могу да га посетим 24. и 25.априла, између 10,00 и 16,00. Током преговора преко мејла сам морао да потпишем читаву хрпу изјава о томе, о чему после повратка кући нећу смети да пишем. Преговоре сам водио преко врло пријатних бранилаца генерала. Путовао сам са два своја пријатеља колима преко Немачке. Оних хиљаду километара током једног дана нису баш нека забава, упркос перфектних аутопутева и релатино удобних кола.

Помало сам се плашио, како ли ће Ратко изгледати, пошто су га неке ТВ емисије приказивале у доста ојађеном стању. После уласка у зграду притвора (detention unit) у Шевенингену, после предаје пасоша, чекао ме је преглед строжији него на аеродрому, укључујући и скидање ципела. Мој пратилац ме је водио и откључавао многа врата. Своје поклоне генералу сам предао на улазу, да му их они предају. Било је то друго издање моје књиге „ОПТУЖУЈЕМ“ (Београд, 2001) са 486 страна, онда мала икона Богородице из српског манастира Хиландара, који сам посетио 2007. На крају је то био још постер из Бања Луке у Републици Српској (БиХ), када ми је тамо (2012) изашла књига „Разговори са генералом Младићем“. На постеру је Ратко у ратној генералској униформи, са његовим словима „Ја сам трећа генерација Срба, која није упознала своје очеве, пошто су они погинули, кад су им синови били још мали...“.

 

 

Коначно сам са својим пратиоцем на циљу. Братски смо се са Ратком загрлили, поздравио сам се и са његовом врло пријатном госпођом Босом, која има исто тако неколико дана дозвољену посету. Ратко је изгледао сасвим добро, био је елегантно обучен, са машном, са минимално смањеном покретношћу десне руке. Али писао је сасвим добро. Он је лично спремио за мене богат ручак: печену рибу, печене паприке у уљу са белим луком, неке слаткише и још пуно свега и свачега. Боса је кувала кафу. Први пут сам пио вино без алкохола. Прилично језиво. Алкохол је овде 100 % забрањен, просто табу. Никакву храну посетиоцима није дозвољено да донесу са собом. Затворенике се не сме сликати.

„Рајко, иди да се поздравиш са Радованом (Караџићем), зар га не видиш тамо преко пута у ћошку?У великој соби за посете ми Радован Караџић иде у сусрет, братски се поздрављамо и сећамо се моје посете код њега, заједно са Добром (1995). Ја му накнадно захваљујем за високо одликовање ЊЕГОША, које сам од њега добио за своју помоћ српском народу током грађанско-етничко-верског рата у БиХ деведесетих година, док је био председник Републике Српске. Врло срдачно се поздрављам са бившим председником Републике Српска Крајина (РСК) Гораном Хаџићем, ухапшеним у лето 2011. Младић, Караџић и Хаџић чекају сада ту, да им суде за н а в о д н е ратне злочине. Први председник РСК Милан Мартић није ту. Он већ издржава своју казну од 35 година, на којој се види скроз једностраност, неправедност чак и поквареност Хашког трибунала. Када је у мају 1995. хрватска војсма, масивно наоружана Немачком, напала западну Славонију (операција „Блесак“), као део РСК и истерала оданде у најмању руку 15 000 српског становништва, уз пљачку, убиства више од стотине српских цивила и уништавање њихове имовине, да немају куда да се врате. Иначе ова област је била тада под заштитом ОУН, баш су се водили и преговори између Хрвата и Срба. Као покушај, да обузда нападача, Мартић је наредио, да се испали неколико ракета на Загреб и још неколико хрватских градова. У Загребу је било седам мртвих и наводно око 200 рањених. Као главни доцнији разлог за осуду Мартића је била у томе тренутку оправдана употреба ракета, да се обузда непријатељ, који је уништавао све српско у западној Славонији.. Од команданата хрватске војске нико није био осуђен, упркос стравичних злочина тамо почињених.. ОУН, зачудо, није више мање реаговала, иако је хрватска војска у борбама случајно (?) убила (collateral damage) и неколико војника ОУН. Мартић је сада заточен у Естонији, у Тарту. Како може неко од породице да га посети, кад је тако далеко од куће? Ко може од његових да плати тај пут?

Младић, Караџић и Хаџић су деловали у крајевима, у којима се Југославија у деведесетим годинама највише рушила. Баш тамо, где су Хитлер и Мусолини после уништења Југославије у рату 1941-45 створили фашистичку Независну државу Хрватску (НДХ) и „поклонили“ јој још БиХ и велики део Срема. И онда су тамо хрватске усташе ратног злочинца Павелића започеле стравичан геноцид Срба, Јевреја и Рома, уз помоћ дела Муслимана. И знатан део косовских Албанаца се криминално понашао према тамошњим Србима: око 100 000 су их истерали, опљачкали и око 10 000 убили. Муслимани у БиХ су имали своју убитачну 13.СС дивизију Ханџар, Хрвати своју велику „легију“ на истоку против Руса, косовски Албанци своју исто тако убитачну 21.СС дивизију Скендербег. Онда су на Косову и Метохији ликвидирани и последњи остаци Јевреја.

Српско становништво ни Хрватске, ни БиХ, после уништења Југославије (1941), није уопште било „спремно“, није „очекивало“ језиве догађаје који су онда дошли, тако да је масовна ликвидација Срба на почетку била „без проблема“ за Павелићеве усташе. Хрват С.Кризман је на својој „карти смрти“, за америчку ОSS (канцеларија стратешких служби, претходник CIA) приказао у 1943, да је број од усташа масакрираних Срба од априла 1941 до августа 1942 био око 600 000. Хитлеров „летећи дипломат“ за Балкан Herrman Neubacher је написао у својој књизи (1956), да је током рата поубијано око 750 000 Срба. Слично су говорили и писали и неки немачки и италијански генерали у својим мемоарима, као и један мађарски дипломат. То истребљивање се тицало не само Срба, него и Јевреја и Рома, као и њихове деце. У НДХ су наиме постојали и логори за истребљивање и деце. Изгледа, да је осим Немачке само још у Хрватској долазило до „дефинитивног решења јеврејског питања“. Јевреји су ту „ликвидирани“ на лицу места, без потребе превоза у немачке логоре.

 

 

Овде се теба присетити, да када се почетком деведесетих година у Југославији појавила криза, у деловима Хрватске су почеле разне против српске акције, на пример избацивање са посла (скоро сви Срби из универзитета у Осјеку су били избачени), истеривање Срба из њихових насеобина, насиље проти Срба и против Хрвата наклоњених Србима, чак и њихова убиства (треба споменути убиство крајем јуна 1991 елитног шефа полиције из Осијека, Хрвата, пријатеља Срба, Josipa Reichl-Kira; убица је био Антун Гудељ, из Туђманове ХДЗ). Значи ситуација је била слична оној из 1941. У иностранству, на страни званичних против српских делатности је стајала Немачка, потпомагана Аустријом (ту се истицао министар иностраних послова Alois Mock), Мађарском, Италијом, неким круговима Ватикана, доцније снажно предвођена Сједињеним Државама, као и Енглеском и Француском. И наравно од организације НАТО. У САД је онда био председник Клинтон, то значи човек који је лагао под заклетвом у случају госпођице М.Левински, чијом „заслугом“ је било и много више насиља и мртвих у некадашњој Југославији. Познати су његови лажни, увеличани подаци о броју наводно поубијаних углавном Муслимана у БиХ (250 000), иако су били познати много тачнији подаци (још увек страшни) о бројевима испод 100 000 свих учесника рата. Нешта доцније, се гђа Олбрајт „прославила“ у току косовских догађаја као „балкански месар“. Ондашњи веома популарни папа Јован Павле II (сада већ „свети“) није искористио своје каризма и свој велики ауторитет, да смири ситуацију у Хрватској, у БиХ. Штета, могао је да спасе десетине хиљада људских живота, да заустави пораст мржње и тако заслужи своје проглашење светим више него неким званичним чудима.

О значајној улози у разбијању Југославије немачког министра иностраних послова Клауса Кинкела пише на пример бивши немачки официр E.Schmidt-Eenboom у књизи (1995) „Ратник у сенци – Клаус Кинкел и БНД“ (немачка обавештајна служба). Још више крвавих догађаја у бившој Југославији је без сумње „спремио“ крајем 1991.немачки министар иностраних послова Hans-Dietrich Genscher, када је натерао 17.децембра у Мастрихту подмитљиву Европску заједницу (предходника Уније) да превремено призна независност Хрватске и Словеније, ускоро праћене признањем Босне и Херцеговине. Као да је заборавио, да је највећи међународни злочин према критеријуму Трибунала у Норинбегу (1946) био започињање РАТА, чије ширење је он помогао својом интервенцијом у Мастрихту. Зар није према овој дефиницији Геншер ратни криминалац? Зашто њега не суди Трибунал у Хагу?

У грађанско-етничко-верском рату у бившој Југославији нико није био сасвим без кривице. Али овде треба одмах и недвосмислено рећи, да овај рат НИСУ отпочели Срби. За разлику од рата 1941-45, Срби у Хрватској и у БиХ су почели на време да се бране.. И зато су њихове вође, који су на време спречили геноциду свога народа, Караџић, Младић и Хаџић, сада у Хагу. Нико не сме да се чуди, да их српски народ сматра за своје хероје. Они, који бране једнострану против српску делатност трибунала у Хагу, су почели да тврде већ пре неколико година, да је МКТБЈ почео да скупља доказе и о ратним злочинима вође Хрвата Фрање Туђмана и вође Муслимана из БиХ Алије Изетбеговића, али ништа од тога није било званично објављено са оном лармом, која је била уобичајена, када се радило о Милошевићу, Караџићу, Младићу, о вођама Срба из Крајине, Мартићу или Хаџићу. Туђман и Изетбеговић су „на време“ умрли.

Али постоји чак превише доказа о томе, како је MKTBJ једнострано против српски. То је на пример пуштање на слободу (2013) хрватских генерала Готовине и Маркача, који су били годину дана пре тога осуђени на казне затвора од 24 и 18 година за ратне злочине хрватске војске и полиције током операција „Блесак“ и „Олуја“ (1995), када је опљачкано и из Хрватске истерано скоро 250 000 Срба и преко 1 000 (или чак 1 900) њих поубијано, уз невероватна разарања свега српског. Чак је врло смешно помислити, да њих двојица нису ни у чему криви. Ћути се и о стратешком командовању операције „Олуја“ изнајмљеном тројицом пензионисаних америчких генерала (Soyster, Vuono, Saint).

Даље је ту питање Насира Орића, команданта 28. Муслиманске дивизије из Сребренице, који је пуштен кући, тако рећи уз извињавање, после две године у затвору, иако су га и западни медији приказивали као крволочног убицу. А шта рећи о злочинима једног од водећих команданата косовско-албанских УЧК терориста Рамуша Харадинаја, који је био чак ДВА ПУТА ослобођен Хашким трибуналом ради недостатка доказа, иако је о њему главна прокураторка Карла дел Понте чак и писала у својој књизи као о језивом злочинцу. И тако даље. И тако даље.

Огромна, богато финансирана пропагандистичка машинерија Запада је од жртава направила кривце, а од стварних криваца жртве. Као на великог криминалца треба гледати i на Хавијера Солану, бившег генералног секретара НАТО, према командној орговорности, (коју пропагира МКТБЈ) за злочине, који је БЕЗ одобрења Саветом безбедности ОУН, на основу разних измишљотина, наредио 24.марта 1999. почетак 78 дана агресије, уништавања и убијања, против СРЈ, са хиљадама мртвих и осакаћених цивила, са огромним материјалним штетама од преко 100 милијарди америчких долара, за употребу осиромашеног уранијума.

 

 

Хитом пропаганде западног мејнстрима су постали догађаји у вези са Сребреницом, када је наводно ВРС у данима око 11.јула 1995 „остварила највећи геноцид после другог светског рата“ – када је тобоже ликвидирала 8 000 Муслиманских заробљеника. Али у вези са тиме постоји толико врло контроверзних података, да неопходно треба о обиму свега тога посумњати. Догодило се свакако много разних злочина, али њих су починиле обе стране, али најважније је то, да их Срби нису започели. При томе треба споменути, да западни мејнстрим уопште не узима у обзир хиљаде Муслиманских војника, који су погинули у борбама са ВРС, он све њих дрско сматра, да су били погубљени. (Младић ми је говорио, да су српски губитци у борбама били око 1 200 војника, док су Мумслимани изгубили преко 2 000 бораца. Сличне податке имају, ако не и више, и разни стручњаци са Запада). Западни и Муслимански извори практички не јављају о уништеним десетинама српских села и масакрирању њихових становника око Сребренице од стране Орићевих јединица. Нико се не чуди, да су током избора (1996) у БиХ гласали и „мртви“ (постоје подаци о скоро 1 000 „мртвих“ гласача, према списковима убијених). На гробљу (мезарју) код Поточара је немало сахрањених, који су умрли много пре 11.јула. Недостаје до броја 8 000 још много тела. А ипак сваке године радио и телевизија понављају, као папагаји, измишљени податак о наводно 8 000 погубљених.

Ни од кога нису контролисани подаци о налазима ДНК код наводно погубљених. Али овде треба споменути, да налази ДНК не могу никако да објасне, какав је био разлог смрти и када се та догодила. Ради тога свега су и називи књига о догађајима око Сребренице некад пуни сумње. На пример превод са немачког„СРЕБРЕНИЦА – највећа лаж у Европи од краја 2.светског рата“ (А.Дорин, 2013),„Сребреница – Фалсификација историје“ (Колектив аутора, укључујући америчке, Печат, Београд, 2012),„SREBRENICA. Der Kronzeuge“. (Germinal Сivikov, Promedia, Wien, 2009) (=Крунски сведок).

Када је Југославија „почела да се распада“ (1991), као последица дезертирања официра и војника Хрвата, Словенаца, Муслимана из БиХ, из 9.армијског корпуса у Книну, овај је тако рећи престао да постоји, тако да су хрватске паравојне јединице и МУП почеле све више да упадају у област „Српске Крајине“ и да тероришу и истерују тамошње српско становништво (као у 1941). Главна команда ЈНА је зато тамо спремила успешног официра пуковника Ратка Младића из Скопља, да покуша да обнови ред и дисциплину. И он је у томе успео. У Српској Крајини је својом личном храброшћу, одлучношћу и организационим талентом обновио мир. Пошто је тако обновио борбену способност 9.корпуса, Младић је постао генерал и прекомандован у БиХ, где се ситуација почетком 1992. нагло погоршала.

Генерал Младић је 12.маја 1992. изабран у Бања Луци за команданта до тог тренутка не постојеће јединствене Војске Републике Српске (ВРС). Он је са својих 80-90 000 момака, које је фантастично брзо организовао и ванредно успешно водио, не само зауставио нападе хрватско-муслиманске војске (око 200 000) на српске насеобине, на фронту у разним правцима од преко 2 000 километара, него и преузео инициативу на свима фронтовима, тако да је пре Дајтонског договора ВРС господарила на око 60% територије БиХ, упркос издашној помоћи Запада Младићевим противницима, чија пропаганда је ширила невероватне лажи о ВРС (на пример измишљотине о десетинама хиљада наводно силованим Муслиманки). Младић ми је рекао: „Па, Рајко, моји момци неби ништа друго према тим лажима радили, него силовали. А они су свугде побеђивали...“

Последња велика Младићева победа се догодила крајем пролећа 1995, када је Муслиманска војска, под стратешком командом бившега шефа НАТО генерала Johna Galvina, отпочела велику офензиву северно од Сарајева. Ту јој је ВРС спремила клопку и уништила непријатеља у планинским долинама. О томе ми је генерал причао крајем деведесетих година, када је са искреним жаљењем говорио о хиљадама младих Муслимана, жељних живота, који су тамо узалудно изгинули....

У време крвавих Муслиманско-Хрватских борби у БиХ (1993-почетак 1994), Младићеви момци из ВРС су спасли 40-50 000 хрватских војника и цивила, који су бежали пред Муслиманима. „Ми смо их штитили, хранили, лечили, иако смо сами ради санкција једва преживљавали. Онда су ми се њихови војници и официрти клели, да никад неће дићи оружје против нас, своје браће., Али реч нису одржали...О томе, како смо спасавали хиљаде Хрвата, а понекад и Муслимане, нико на Западу неће ни да чује...“

 

За званични Запад, за САД, Европску унију, за НАТО, су просто кривци људи, који су онемогућили геноцид Срба, који нису дозволили, да се од криваца направе жртве, који су им покварили ову историјски прљаву игру. Народ познаје своје хероје, који су га у смртној опасности спасли. Сада је само потребно, да се казне стварни кривци, стварни ратни криминалци, па били то Албанци, Муслимани, Срби или Хрвати. Али томе садашљи Трибунал у Хагу, МКТБЈ, није дорастао, пошто је скроз једностран, пошто га сада плаћају и искоришћавају за своје циљеве они, којима није стало до истине.

Да ли се сада српски народ довољно брине за правду о својим херојима, о онима, који су га спасли од новог геноцида? Кад их већ суде, да то буде Ни по баби, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Ту не треба штедети паре са најбоље правнике, пошто је истина на њиховој страни. Не треба се плашити моћних, кад се зна, да на крају ПРАВДА ИПАК МОРА ДА ПОБЕДИ, као што је рекао велики пријатељ српског народа, наш чешки први председник републике Масарик.

Да ли Србе занима судбина породица оних, који су се борили да их спасу од новог геноцида? Да ли их довољно помажу?

Пише: Професор др. Рајко Долечек, Острава, Чешка, 16.маја 2014.

Извор: Видовдан.орг