Радисав РИСТИЋ: НЕКАЖЊЕНИ ЗЛОЧИНИ или 23 године од словеначког крвавог пира
Од дана када су крајем јуна 1991. године словеначки злочинци починили гнусна убиства над тек завојниченим припадницима ЈНА, протекле су пуне 23 године. Данас готово нико не помиње, нити се, нажалост, сећа времена када су многе породице младих војника завијене у црно. Многи од монструозних примера, што спада у посебан грех српских званичника и српске националне историје, нису до данас нигде забележени.
Сви ти злочини, међутим, врло добро су били познати хашким
истражитељима, претходном и актуелном словеначком руководству, баш као и
српском, али у вечном незабораву остају само породицама мучки убијених,
рањених и обогаљених војника, људи, жена и деце. Не заборављају их,
наравно, и многи који данас, као инвалиди, са трајним здравственим
последицама, живе са траговима нечовештва бруталних словеначких убица.
Словеначки злочини посебно добијају на тежини што су почињени грубим
кршењем одлука савезне државе од 25. јуна 1991. године. Савезно веће
Скупштине СФРЈ и Савезно извршно веће, тог су дана јасно и недвосмислено
наложили Југословенској народној армији (ЈНА) да, поред осталог, спречи
прекрајање земље и промену њених граница, супротстављајући се тиме
једностраној и незаконитој одлуци Скупштине Словеније о оцепљењу
Републике Словеније од СФРЈ. Наведена одлука није имала снагу закона
(донета је 8. маја исте године), јер је супротно федералном закону
угрожавала територијалну целовитост СФРЈ, њене државне границе и
суверенитет у међународним односима.
„Суверенитет“ стваран на злочинима
Поступајући у складу са одлукама савезних органа, нешто мање од 2000
припадника ЈНА, кренуло је 27. јуна на извршење задатка који није
подразумевао било какве провокације, сукобе и борбена дејства. Радило се
о чисто мирнодопском задатку ограниченог карактера који је у сваком
погледу почивао на одредбама Устава СФРЈ. Пре поласка јединице на
извршење задатка ради обезбеђења 35 копнених граничних прелаза, једне
поморске (Копар) и једне ваздушне луке (Брник), правовремено је
обавештено словеначко руководство. То руководство је, међутим, као
одговор организовало масовна запречавања на правцу кретања јединице ЈНА
и, истовремено, извршило мобилизацију своје територијалне одбране, која
је, у конкретном случају, представљала паравојну формацију.
Убрзо је та паравојска, супротно свим међународним законима, почела са
извођењем терористичких акција. У Словенији називана републичком
војском, паравојска је у том тренутку бројала око 35.000 људи који су
похитали у хајку не само на војнике који су кренули у извршење
мирнодопског задатка, већ и на породице старешина ЈНА, не штедећи чак ни
жене и децу, чија је једина кривица била што су чланови породица
активних војних лица.
Непосредно по пријему обавештења о задатку јединице ЈНА, словеначко је
руководство 26. јуна предузело мере које се, у најмању руку, називају не
само нецивилизованим, већ сасвим оправдано терористичким и варварским. У
низу злочина који заслужују најстроже санкције, а до данашњих дана нису
санкционисани, спада и бестијално стрељање ненаоружаних
деветнаестогодишњака на караули Холмец, удаљеној десетак километара
јужно од Блајбурга. Збивало се то 28. јуна, на Видовдан, а тај
монструозни злочин снимила је аустријска телевизија ОРФ. Да тог дана, на
том месту, не беше те телевизијске екипе, готово се ништа не би знало о
хладнокрвном убиству недужних војника. А ево како је камера забележила
наведено злочинство. Тројица младих војника, све се то лепо види на
снимку, истакли су белу заставу сачињену од креветских чаршава. Све то,
међутим није било довољно зверима у људском облику да одустану од
животињског нагона за убиствима која су реализовали рафалном паљбом.
Словеначки Хелсиншки комитет за људска права оквалификовао је тај
догађај као „први документовани ратни злочин на простору бивше СФРЈ“,
али је словеначка власт ћутке прешла преко те бестијалности. Пред тим
доказаним ратним злочином, као и многим другим које су починили
Словенци, очи је затворио и Хашки трибунал.
Злочин почињен на караули Холмец, званично словеначко руководство је
оквалификовало као инцидент, а републичко тужилаштво је констатовало
како „никакав злочин није почињен“. Посебно ваља истаћи да се
председница словеначког Хелсиншког одбора, госпођа Неве Миклавчич
Предан, обратила Тужилаштву у Хагу са предлогом да се починиоци и
организатори тог злочина приведу правди. У одговору, испод чијег текста
стоји потпис Карле дел Понте, наведено је поред осталог да се „веома
цени племенит рад словеначке хелсиншке организације“, али да је „рат у
Словенији прекратко трајао да би се починили бројни ратни злочини“.
Очигледно, одговор Карле дел Понте, имајући у виду његову бесмисленост,
не заслужује никакав коментар.
Незастарелост ратних злочина
Припадници словеначке паравојске, уз благослов републичких челника,
нису имали милости ни према рањеним војницима и старешинама, као ни
према медицинском особљу које им је притицало у помоћ. Масу таквих
примера регистровали су оперативни, обавештајни и медицински органи ЈНА.
Један у маси тих примера је и Казнено-поправни дом у Добу при Мирни,
где су Словенци сместили велики број ухапшених војника и старешина –
тешких болесника. Према званичним војним изворима ту су, поред осталих,
били заточени: капетан Сахудин Лалић, са акутним погоршањем чира и
тешком депресијом; потпуковник Раде Оташевић који је ухапшен непосредно
после извршене операције – у време када је, са инфицираном раном и
високом температуром, био на боловању у свом стану; Драган Благојевић са
загнојеним прострелним ранама у пределу рамена и подлактице и, такође,
високом температуром.
Осим њих, у веома тешком здравственом стању били су пуковник Вучковић,
капетан прве класе Благоје Мировић, заставник прве класе Петар Радан,
потпуковник Милан Сарачевић, старији водник Шаћир Бећири и и мајор Ђорђе
Петровић. У свим цивилизованим земљама чак се и најокорелијим
криминалцима указује у таквим случајевима неопходна медицинске помоћ,
али дежела је свесно кршила све међународне хуманитарне норме. Управник
тог казамата, као да је на специјализацији био код Менгелеа, хладнокрво
каже да му је познато здравствено стање поменутих старешина, „али да је
то затвор, а не болница.“ Долктор Врбанић, који потврђује речи овог
Менгелеовог следбеника, каже поред осталог да су „општи услови смештаја
изразито лоши – затвореници су смештени у самицама по двоје, а у
затворским собама набијени као сардине“.
Заставник Момир Стојановић и још неколико старешина ухапшени су у
Домжалама. После дуготрајног испитивања, узимања отисака прстију и
сликања, везане су им руке и укрцани у контејнер-фургон на моторном
возилу којим су пребачени у напуштени рудник Дол при Храстнику. У току
превожења, због недостатка кисеоника и удисања издувних гасова, многи су
током пута, дугог шездесетак километара, изгубили свест. У катакомбама
напуштеног рудника, смештени су у просторији од тридесетак квадратних
метара – без воде и тоалета, у којој је било смештено више од сто
ухапшених.
Низу словеначких нечовештава придружују се у примери Наде Сворцан и
Љубице Саше, грађанских лица на служби у ЈНА, које је, у њиховом
приватном аутомобилу, зауставила паравојска, не дозвољавајући им да
наставе пут према касарни у Шентвиду где су биле запослене. Наређено им
је да се врате кући. Оне су, међутим, биле упорне у инсистирању да им се
омогући несметан одлазак на посао. „Ако већ морате на посао, изволите
идите“, рекао им је један од злочинаца и упутио их у правцу у коме су
биле посејане противоклопне мине. Експлозија је разнела аутомобил,
наневши тешке повреде Нади и Љубици. У Универзитетском клиничком центру у
Љубљани није им пружена благовремена помоћ, а поред нанетих им тешких
телесних повреда, Нада Саше је остала без једне ноге.
Словенци су, да закључимо, прекршили све што се назива човечношћу и
хуманошћу. Врло добро се знају и наручиоци и извршиоци великог броја
почињених злочина. Словенци и Хаг о свему годинама мудро ћуте. Познато
је и зашто. Није јесно, међутим, што се ћутању годинама придружује и
држава Србија, мада је врло добро познато да ратни злочини никада не
застаревају. Словенија, Хашки трибунал, Европска Унија и Вашингтон и
даље упорно ћуте о доказаним словеначким злочинима, који, подсетимо их
још једном, никада не застаревају.
Извор: СРПСКИ КУЛТУРНИ КЛУБ
Везане вијести: