ПРЕДСЕДНИКУ ХРВАТСКЕ САМО ПУТ МРЖЊЕ СВЕГА ШТО ЈЕ СРПСКО – ПРАВИ ЈЕ ПРЕДИЗБОРНИ ПУТ
Ових је дана Иво Јосиповић, актуелни председник Хрватске, сва своја државничка умећа посветио настављању дела својих претходних хрватских поглавника – Анте Павелића, Владимира Бакарића, Фрање Туђмана и Стјепана Месића – распиривању мржње према Србима и Србији.
Истина, никад он то није ни престајао да ради – познато је да је он и писац тужбе Хрватске против Србије пред Међународним судом правде у Хагу. Јер постојано се он држи оне познате да „нема одмора док траје обнова“. А та “обнова” мржње свега што је српско (и православно, пре свега) траје вековима. Председнику Јосиповићу је било шта, ма и најбезазленији повод увек био довољан да оплете по Србији. И да у исто време ретуширањем и старије и новије историје, без стида и срама, фашистичку Хрватску преводи у антифашистичку. И да се у исто време представља као пријатељ Срба и Србије (читај: посебно пријатељ Бориса Тадића, бившег “србијанског” председника, како се у Хрватској говоре и пишу речи српско, српски, српског…). И да у исто време прича о добросуседским односима и помирењу у региону. А које, ето он (и они, Хрвати) хоће и за њега се боре. Само што Срби и Србија то коче и раде све супротно томе.
Иви Јосиповићу је недавно пуштање Војислава Шешеља из Хага дошло као кец на десетку. У ситуацији у којој се Хрватска данас налази – огромна презадуженост, незапосленост (аутобуси пуни жена из Хрватске које одлазе у Италију да брину о немоћним, старим и болесним Италијанкама и Италијанима), корупција и пљачка на све стране, нема шта ни коме да се извози (ко ће у Немачкој и Француској, на пример, да купује трећеразредну хрватску бофл робу!), благостање и „лези лебе да те једем“ које ће донети улазак у Европску унију остао је само санак пусти, фашизам и у оквиру њега његов никад угасли хрватски усташизам цветају у Вуковару, Загребу, Глини, Сплиту… А избори су на прагу: Иво Јосиповић је кандидат за председника. Па хајде да нападамо Србију, да јој претимо, да је условљавамо на путу ка Бриселу управо због Шешеља. То је у Хрватској најделотворнији лек да се барем привремено ублаже и забораве тешки унутрашњи болови.
Расписао се председник Хрватске одговорнима у Хаг, Брисел, Стразбур, Њујорк… Његови европски посланици захтевају резолуцију о Шешељевим иступима, као и да се “србијанске” власти “очитују” поводом тих иступа. Јер ако Хашком трибуналу није успело да у коло пуштања Шешеља уплету Шешељеве некад најближе сараднике, Хрватима ће то, можда, успети. Тако се они надају. Па хајде да бар неку резолуцију… Јосиповић ће да се обрати и на скором заседању Савета безбедности Уједињених нација а поводом Шешеља. Јер Шешељево пуштање је претња, његово обраћање својим симпатизерима је ратнохушкачко, оно се изругује жртвама, оно не води ка помирењу, пише Јосиповић. И да се сложимо да све то јесте тако, да су претње од Шешељевих речи баш такве како се оне представљају у Хрватској, мора се ипак напоменути да хрватски председник и сви у Хрватској који се баве Шешељем заборављају, намерно, наравно, да Шешељева Српска радикална странка није прошла ни цензус за улазак у Народну скупштину Србије. А Шешеља из Хага нису ни пустиле српске власти. Оне му нису ни одређивале шта сме а шта не сме. Али шта то вреди – председник Јосиповић све то добро зна. И он и сви одговорни и неодговорни широм Хрватске. Јер кад је ударање по Србима, Србији и свему што је српско у питању, у Хрватској су сви као један! Нема га мајци да у тој хорској мржњи било ко изостане.
Дакле, свој глас је дигао човек који слави дане највећег и најстрашнијег етничког чишћења у Европи након Другог светског рата. Свој глас против Шешеља и Србије дигао је човек који слави ослобађајућу пресуду генералима за које је доказано да су одговорни за страшне злочине над Србима и који, као правник, зна како је донета одлука о ослобађању. Свој глас је дигао председник државе у којој су Срби као национална мањина потпуно обесправљени, којима се разбијају табле писане ћирилицом. Свој глас је дигао председник државе која је истерала 500.000 својих грађана друге националности а да на путу ка Европској унији није морала да предузме било шта у вези њиховог повратка, у вези њихове отете и уништене имовине, у вези око 50.000 станарских права и опљачкане имовине из тих станова, у вези несталих Срба и откривања масовних гробница. Свој глас је дигао председник државе која је и која још увек од процесуирања стравичних злочина над Србима почињених од стране хрватских паравојних зликоваца и касније Хрватске војске, почињених у Госпићу, у сплитској Лори, у Пакрачкој пољани, на Загребачком велесајму, у загребачком Керестинцу, у Сиску, Осијеку, Карловцу… правила и прави правну спрдачину, уз свесрду подршку својих западних моћника. И тако даље.
То је онај слаткоречиви председник који је са говорнице Народне скупштине Србије српским посланицима увијао у обланде “међусуседске” односе Србије и Хрватске као нешто што је напредовало, а које би требало још брже да напредује. Па ће се Хрватска као новопримљена чланица Европске уније залагати… неће стајати на путу… и тако даље и томе слично.
Наравно да свако ко се бар донекле разуме у политику зна да је његов говор у Скупштини Србије наређен одозго. И свако ко се бар донекле разуме у политику зна да такве наредбе да се и Томиславу Николићу омогући обраћање у Хрватском сабору никад неће бити. Као што свако ко се бар мало разуме у политику зна да Хрватска није било чиме заслужила пријем у Европску унију. Шта је то она испунила па да је приме? Осим хрпе често и безвезних закона које у Великој Британији нико не усваја, док се народу Шпаније, Италије, Француске… од њих диже коса на глави. Али, Хрватска је примљена. Наредбом одозго. Као што су и Бугарска, Румунија…
У свакој преизборној кампањи у Хрватској најјачи су адути кад се кандидати и њихове партије, странке, коалиције острве на Србе и Србију.
Ко то боље и успешније изводи – шансе на победу рапидно му расту.
А Иви Јосиповићу, председнику Хрватске, то заиста у новије време иде од руке. Јер заснивати своју предизборну кампању, а уз подршку западних савезника, на готово заборављеном политичару, чију реторику мало ко у Србији уопште и подржава, и тешко болесном човеку који је 12 година држан у хашком притвору, Јосиповићу би као човеку, а поготово као правнику требало да говори нешто. Очигледно је да то њему не значи ништа. Осим трасираног пута мржње из учења Анте Старчевића – заиста друго ништа.
А кад је реч, у контексту Шешељевих говора, о непоштовању жртава, нико нормалан то не одобрава. С тим да би и председник Јосиповић, и сви његови у Хрватској, и сви његови у Европи и у свету требало да искажу бар малко поштовања и према српским жртвама. Бар толико су од тог малког и српске жртве заслужиле. Уз свако поштовање и хрватским жртвама, наравно.
Иако је све то скупа нема благе везе с правом намером везаном за дешавања са Војиславом Шешељом. Јер иза свега се крије нешто сасвим друго. А о томе сви ћуте. Осим што и председник Јосиповић такође прича о нечему сасвим другом. О нечему у чему је нешто што је изокренуто појело истину. А и он веома добро, више сам него уверен, зна шта је истина.
Аутор: Стеван Лазић
Извор: Intermagazin
Везане вијести:
Јосиповић: Шешељ дух из боце - Jadovno 1941.
Војвода Шешељ тресе Хрватску
Спрема ли се Србима у Вуковару “Кристална ноћ“? - Jadovno 1941.