КОЛИКО СЕ СРБА ВРАТИЛО У ХРВАТСКУ

У Загребу је, 27. фебруара ове године, промовисана студија „Мањински повратак у Републику Хрватску – Студија отвореног процеса“, коју је наручио УНХЦР, а чији су аутори проф. др. сц. Милан Месић и др. сц. Драган Багић, истакнути академици с подручја миграција и друштвених истраживања те предавачи на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу. Поменути академици су, такође по наруџби УНХЦР-а, израдили и прву студију из раздобља 2006-2007. године „Одрживост мањинског повратка у Републици Хрватској“.

Већина медија у региону су представљању ове студије поклонили доста пажње, вјероватно и због присуства предсједника Хрватске, Иве Јосиповића и шефа Делегације Европске уније у Хрватској, амбасадора Паула Вандорена. Поред изјава аутора студије и високих госта, медији су пренијели и изјаву Теренца Пикеа, представника УНХЦР-а у Хрватској, да су од почетка процеса повратка 1996. године хрватске власти регистровале више од 132.600 повратника српске националности у Хрватску, што одговара отприлике половици оних који су напустили своје домове за вријеме конфликта.

Присјетивши се да је у првој студији био наведен број од 120.000 регистрованих повратника српске националности, од чега је само њих 52.000 остало да живи у Хрватској, док је 48.000 и даље у земљама избјеглиштва (Србија и БиХ), да повремено борави у Хрватској њих 7.000, а око 13.000 да их је већ било умрло, морам рећи да ме је изнесена бројка регистрованих повратника, без попратних бројки и објашњења, и испровоцирала да што прије набавим нову студију и да провјерим, знајући да су у првој студији аутори били веома објективни, колики је број стварних повратника.

На моје задовољство, нова студија је већ 28. фебруара осванула на сајту УНХЦР-а, и ево шта су аутори навели у поглављу квантитативно истраживање повратка: Према подацима хрватске Владе, 2010. године регистовано је 130.220 повратника српске националности; тек сваки трећи (33%) мањинских повратника сада живи у РХ, што је за 5% мање него 2006. године; нешто више (око 39%) регистованих повратника трајно пребива изван Хрватске, што је за око 3,5% више него 2006. године, од чега 70% у Србији (7% мање у односу на 2006. годину), 7,5% у другим дијеловима бивше Југославије, а 22,5% у осталим земљама (12% више него 2006. године); од регистрованих повратника 15% је у међувремену умрло, што је за 3,5% више него 2006. године; за око 13% повратника нема поузданих информација гдје сада живе и да ли су уопште живи, што је за око 2% мање него 2006. године.

Аутори су бројку „непоузданих“ (13%) расподјелили подједнако на остале три категорије и дошли до процјене да од регистрованих повратника српске националности у РХ живи око 38%, изван Хрватске око 45%, а да их је око 17% умрло.

Ауторима студије одајем признање на објективном истраживању, а замјерам представнику УНХЦР-а што на представљању ове публикације није дао потпунију повратничку слику. А та слика је заиста суморна, суморнија него 2006. године.

Колико је та повратничка слика суморна очито да је свјестан и господин Пике, па ју је хтио „уљепшати“ податком о формалном броју повратника, а посебно објашњењем да је то „отприлике половица оних који су напустили своје домове за вријеме конфликта“, јер је једино кроз ту бројку и кроз наведено објашњење могао правдати дугогодишњи рад УНХЦР-а на повратку Срба у Хрватску.

Далеко је, то господине Пике, од половине избјеглих Срба из Хрватске у вријеме конфликта. Подсјећања ради, Срба у Хрватској 1991. године, према званичним подацима Државног статистичког завода РХ, било је око 582.000 и око 106.000 Југословена, а 2001. тек око 201.000 Срба и мање од 200 Југословена. Нажалост, Хрватска још није објавила податке о учешћу Срба у прошлогодишњем попису становнишва, али их, о чему  говори и ова студија, не може бити никако више него 2001. године.

Да ли ће икада ико поставити питање одговорности за поновну миграцију најмање 45% (око 59.000 људи) оних који су се већ били вратили у Хрватску?

Статистичка слика Срба повратника у РХ толико је суморна да је не може поправити ни изјава предсједника Хрватске, Иве Јосиповића, да „данас хрватска политика заговара слободу повратка свих људи без обзира на њихову националност“.

Слаба вајда од те слободе, господине предсједниче. Она има смисла ако држава Хрватска, чији сте ви предсједник, врати Србима имовину што сте им силом одузели и права која сте им ускратили.

Сугестије аутора изнесене у овој новој студији су поштене и праведне али, нажалост, нису и оствариве у држави Хрватској ни сада, а по свој прилици, неће бити ни за дужи период, због комплетног стања у тој држави. Ако не буде помоћи од Међународне заједнице, много више од очекиваног износа на Донаторској међународној конференцији у априлу ове године, и те сугестије ће постати утопија.

Београд, Фебруар 2012.

Саво Штрбац

Извор: veritas