Истражите улогу Шекса и Лоше

Они који ми импутирају да сам ратни злочинац покушавају кривотворити хрватску повијест. Шеф кризног стожера био сам у коловозу и дијелу рујна 1991. У цијелој тој конструкцији Амнести интернешнела једна је велика и намјерна лаж. Они раде на истим валним дужинама као и Саво Штрбац. Занимљиво је да је у њиховом извјешћу нешто страшно.

Тврде, наиме, да је Хрватска раскидањем правних веза са СФРЈ-ом проузрочила рат између Хрватске војске и војске крајишких Срба и да су у томе рату обје војске починиле ратне злочине. То је изједначавање кривње, јер испада да ЈНА и Србија нису извршиле агресију на Хрватску. Исто то већ годинама тврди и Саво Штрбац – тако је поткрај прошле године говорио тадашњи потпредсједник Сабора Владимир Шекс, реагирајући на оптужбе угледне међународне организације за заштиту људских права да је почетком рата судјеловао у прогонима Срба у источној Славонији.

Када је прије неколико дана Амнести интернешнел (АИ) објавио извјештај о стању људских права за Хрватску у 2011, поновивши у њему да би хрватско правосуђе требало помно истражити Шексову улогу у нестанцима грађана српске националности у Осијеку и Вуковару 1991, није се подигла велика медијска прашина, највјеројатније стога што је Шекс неколико дана раније, поразом на унутарстраначким изборима у ХДЗ-у, једном ногом закорачио у политичку мировину.

Поништите закон!

У том се извјештају, у дијелу који се бави Хрватском, уз Шекса – којега се као одговорну особу прозивало и на суђењу ратном злочинцу Бранимиру Главашу – у сличном контексту спомиње и театрални теоретичар завјера, генерал Давор Домазет Лошо: “Адмирал Хрватске војске Давор Домазет Лошо такођер је наведен као носитељ заповједне одговорности за злочине почињене 1993. у Медачком џепу. Наводи против њега темеље се на судским поступцима против генерала Рахима Адемија и генерала Мирка Норца.”

Амнести интернешнел тражи од Хрватске промјену Закона о ништетности, “према којем би оптужнице и други правни акти били неважећи, уколико би били издани од стране власти Републике Србије, бивше Југославије и ЈНА, против грађана Хрватске за злочине према међународном праву почињене на територију Републике Хрватске”. Ријеч је о закону који је ХДЗ-ова власт донијела након што су се појавиле прве информације да би Србија, на темељу оптужница писаних 1990-их од органа Војног тужилаштва ЈНА, могла за ратни злочин оптужити управо Владимира Шекса. Како се тај закон противи низу међународних докумената што их је у склопу међудржавне правне помоћи и због лакшег прогона ратних злочинаца потписала и Хрватска, предсједник Иво Јосиповић најавио је како ће од Уставног суда затражити оцјену уставности тог, тзв. Шексовог закона.

У најновијем извјешћу Амнести интернешнел такођер наводи како је процесуирање ратних злочинаца у Хрватској још увијек споро: подсјећају како је лани окончано пет случајева, истраге се воде у 370 случајева, а 540 случајева је у предистражној фази, што значи да починитељи још нису идентифицирани. Посебан је проблем, пише у извјештају, што Хрватска ратним злочинцима суди према одредбама Казненог закона из 1993. који не познаје заповједну одговорност, а недостаје и јасна дефиниција силовања као ратног злочина, као и злочина против човјечности. Истиче се како је још неадекватна заштита сигурности свједока на суђењима за ратне злочине, што је уродило правом поплавом амнезије међу свједоцима, па је изјава “Не сјећам се” најчешћа у хрватским судницама. Истакнута је и срамотна чињеница да истрага о убојству Милана Левара, човјека који је отворено говорио о кривњи ратног злочинца Мирка Норца и низа других високопозиционираних дужносника осумњичених за убојства и прогон Срба у Госпићу и околици, још није окончана.

С друге стране, извјешће хвали Хрватску због почетка суђења Томиславу Мерчепу за стравичне прогоне и убојства у Пакрачкој Пољани те Владимиру Миланковићу за ратни злочин над Србима у Сиску, унаточ томе што је број жртава у стварности највјеројатније пуно већи од броја наведеног у оптужницама.

Дискриминација Рома

Један дио извјештаја посвећен је дискриминацији етничких мањина у Хрватској. Посебно је истакнута дискриминација ромске националне мањине; Роми су дискриминирани “у приступу економским и социјалним правима, укључујући образовање, запошљавање и становање”. Каже се да Хрватска није поштовала пресуду Европског суда за људска права у случају Оршуша и других – ријеч је о дискриминацији ученика ромске националности, које су 2002. у једној међимурској школи, наводно због слабијег познавања хрватског језика, одвојили у изолиране разреде. Амнести је уочио и неравноправан положај грађана српске националности, који се и даље настављају “суочавати с дискриминацијом, напосе у приступу адекватном становању”.

У Хрватској се крше и права лезбијки, гејева, бисексуалних и трансродних особа, наводи се у извјештају. Као илустрацију кршења права хомосексуалних особа АИ истиче прошлогодишњи Прајд у Сплиту, тијеком којег полиција није спријечила нападе на судионике поворке, која је из тог разлога прекинута.

Ваља рећи да су извјешћа организација попут Амнести интернешнела доста уважена у међународним политичким круговима; она су годинама служила и као средство притиска хрватских невладиних организација на домаћу власт. Нажалост, тешко је не уочити својеврсну баналност и извјесну површност Амнестијева извјешћа за прошлу годину, барем када је о Хрватској ријеч: наиме, оно је углавном састављено на темељу новинарских текстова о тој проблематици, али и извјештаја организација попут ГОЉП-а и Документе, које се годинама пуно темељитије баве кршењем људских права, посебице дискриминацијом грађана српске националности. Извјештај Амнести интернешнела ту дискриминацију спомиње у неколико реченица, иако она засигурно захтијева озбиљнији приступ. Ипак, због угледа који та организација ужива у свијету, четири странице овог извјештаја треба поздравити и схватити добронамјерно.

Извор: novossti