ХОЋЕ ЛИ ДРЖАВА ИКАДА ОБЕШТЕТИТИ СРБЕ ЧИЈЕ СУ КУЋЕ ЛЕТЕЛЕ У ВАЗДУХ?
Пише: Вероника Решковић
Кад држава више од двадесет година окреће главу и не решава проблеме хиљада својих грађана, с правом можемо поставити питање – каква је то држава? Управо је то случај с минираним кућама Срба које су у првој половини 1990-их летеле у ваздух широм Хрватске. И то не у ратним подручјима, него у градовима попут Задра, Осијека, Бјеловара, Карловца, Сиска, Сплита… За те осветничке походе готово нико није одговарао, а о обештећењима многи власници више ни не сањају.
Проблем обештећења и обнове уништене имовине хрватских грађана српске националности на подручјима која су била под контролом легалне хрватске власти, поново је отворио Милорад Пуповац на првом овогодишњем Актуелном преподневу у Сабору. Успео је од премијера Зорана Милановића добити само начелни одговор о томе хоће ли држава коначно преузети одговорност за те неспорно терористичке акте и обештетити страдале којима није заштитила власништво.
Службено још није утврђен тачан број
“Нас је на жалост или на срећу допало да морамо исправљати грехове који су се догодили пуно пре нас. Хрватска је била нападнута, ту се догађало свашта, али држава ће увек према свим својим грађанима бити једнака. Учинит ћемо све да људима помогнемо. Треба стрпљења. Ми на томе активно радимо. Знам да је онима који су остали без ичега, који су тзв. обични мали људи, тешко чекати, али молим за разумевање и стрпљење, радимо на томе”, једино је што је одговорио Милановић.
Према проценама невладиних организација – јер службени подаци никада нису објављени – у минирањима и подметнутим пожарима у слободним деловима Хрватске оштећено је или потпуно уништено између 6000 и 8000 објеката у власништву Срба. Само на подручју Бјеловара реч је о 650 објеката, на подручју Задра уништено је њих око 800, у Карловцу око 300. То нису биле само куће у којима су људи стално живели, него и викендице, гараже, господарски објекти, ресторани и трговине у власништву Срба, али и друга имовина попут аутомобили и пољопривредне механизације.
Рушилачка шпранца је била слична: ‘минери’ су по неком свом кључу бирали имовину Срба, у акцију ‘ослобађања’ ишли су у правилу ноћу, дизали у зрак изабрану мету, да би потом полиција излазила на увиђај, али без икаквих резултата. Многи од тако заплашених грађана одлазили су из Хрватске продајући остатке имовине у бесцење, не тражећи никакво обештећење од државе. Део њих покушао је ипак исходити правду на суду, али захваљујући рашомону од закона реткима је то и успело. Удруге процењују да је остало нерешено око 2000 случајева.
Пример из Бјеловара
Брачни пар Војин и Ана Кутић из Бјеловара у две експлозије остали су без готово читаве своје имовине. Прво им је у децембру 1991. године минирана кућа у селу Мартинец, а други пут је ‘грунуло’ у новембру 1994. године када им је у Бјеловару уништена гаража, оближње складиште и сушионица меса.
“Било је то време када је на подручју Бјеловара минирано неколико стотина кућа Срба с циљем да се они уплаше и оду. Међу срушеним кућама било је и неколико чији су власници били Хрвати, они који нису прихватили зов мржње. Знало је само у једној ноћу одлетети у ваздух 12-13 објеката. По мојој евиденцији прва страдала кућа била је она Јовице Бркића у јулу 1991. године, а задња 1994. године у селу Ковачевац”, присећа се данас 75-годишњи Војин Кутић. Прича нам како су он и супруга с двоје деце до рата живели посве обичним животом у Бјеловару. Он је радио у полицији, а супруга је била примаља која је, каже, породила пола Бјеловара. Уочи рата, у априлу 1991. године, он одлази у пензију, која – показаће се убрзо – није била нимало мирна.
“Када су нам минирали кућу крајем 1991. године она је по увиђају била већ 73. срушена кућа на подручју Бјеловара. Куће су се рушиле плански због прогона људи, а не из личне освете. То је све било дириговано одозго, од тадашње Владе”, уверен је Кутић. Прича нам и како су се тадашњи одговорни у полицији односили према таквим догађајима, већ унапред су говорили да ће бити тешко открити починитеље. Тако је и било.
Нема предаје
Ни он ни супруга ипак се нису предавали. Поднели су 1994. године тужбе Општинском суду у Загребу за накнаду штете против Републике Хрватске. Позвали су се на чланак 180. Закона о обвезним односима који је прописивао да је држава одговорна за штету насталу насиљем или терором.
Сабор је, међутим, две године касније, 1996. године, под палицом ХДЗ-а донио измене тог закона по којима су прекинути сви поступци за накнаду штете настале терористичким актима до доношења новог прописа. Због таквог су решења тужбе брачног пара Кутић убрзо одбачене, као и стотине сличних тужби које су у то време подносили оштећени хрватски Срби.
Кутићи су ипак гурали даље – тужили су Хрватску Европском суду за људска права у Стразбуру због немогућности приступа суду и неразумно дугог судског поступка. Стразбур је 2002. године пресудио да је Хрватска крива и да је Кунићима повредила право на приступ суду што гарантује чланак 6. Конвенције за заштиту људских права и темељних слобода. Суд је одредио да брачном пару Кутић држава мора платити 10.000 еура. Хрватска је морала коначно донети и пропис којим се регулише накнада штете настале тероризмом.
Након те преседанске пресуде, уз додатни међународни притисак, коначно је убрзано доношење новог прописа у јулу 2003. године. Овога пута закон је креирао тада владајући СДП. Након седам година правне празнине, донесен је потпуно нови Закон о одговорности за штету насталу услед терористичких аката и јавних демонстрација. Убрзо ће се показати да је и то само деломично решење.
По том закону, који је још увек на снази, одштета се може добити само за претрпљену неимовинску штету, због губитка живота или телесног оштећења и оштећења здравља, али не и за уништену имовину. За срушене куће и остале некретнине упућује се на Закон о обнови, али и он регулише само обнову објеката у којима се живело и то као што су се обнављали објекти на ратном подручју – обнове 35 кавдратних метара за власника и по 10 квадратних метара за сваког члана домаћинства. На тај начин Кутићи су поново остали ‘кратких рукава’, а и многи други којима су уништене стотине квадрата ресторана, трговина, викендица и других објеката и имовине.
Имовина за ‘кутију цигарета’
“Први закон је суспендовао Владимир Шекс, други је креирао Мато Арловић, то све говори. Осећам се као да смо ми Срби грађани другог реда. Не верујем да ће то решити ни Милановићева влада”, резигниран је Војин Кутић, који је пре десетак година заједно са другим суграђанима сличне судбине основао Удругу особа оштећених терористичким деловањем „Правда“. Остатке имовине је продао, каже, ‘за кутију цигарета’. Данас са супругом више не живи у Бјеловару. Одселили су у Пулу, у једнособан стан.
Више удружења, адвоката и грађана покушала је на Уставном суду оспорити оба закона, и суспензију чланка 180. Закона о обвезним односима из 1996. године и нови закон из 2003. године, али без успеха. Уставни суд је одбацио је све предлоге за покретање поступка за оцену уставности. Уставни суци сматрали су да је држава имала легитимни циљ када је суспендовала закон 1996. године и увела нови 2003. године како би, међу осталим, „спречила прекомерни финанцијски терет који је наметнут Републици Хрватској у време вођења обрамбеног рата и у послератном периоду изградње и опоравку земље“. Позитивно у тој двосмисленој одлуци Уставног суда било је то да су обвезали надлежне судове да више не наплаћују судске трошкове грађанима који су изгубили судске спорове темељем суспендованог закона, а који су често износили и више од 100 хиљада куна.
У Српском народном већу (СНВ) годинама упозоравају на невољкост државе да питање накнаде штете за имовину уништену терористичким актима реши на праведан начин. У сарадњи с више невладиних организација, међу којима су и Доцумента и Правда, писали су свима – од Председника РХ, Сабора, Владе, Министарству правосуђа, Државној адвокатури… али за сада без битнијих помака.
“Испада да је уређенија била бивша држава из које је наслеђен Закон о обвезним односима који је суспендован 1996. године, јер се по њему могла добити одштета и за живот и за имовину, а сада имамо закон из 2003. године који много тога није решио”, каже Татјана Вукобратовић-Спасојевић, водитељица правног оделења СНВ-а.
Ливада уместо куће
Најспорнијим сматра то што накнаду за имовину по Закону о обнови могу добити само они који кумулативно испуњавају услове пребивалишта и власништва над некретнином, дакле само они којима је страдала имовина за становање, али не и остале некретине. Спорно је и то што се држава таквом одлуком потпуно ограђује од одговорности за миниране куће Срба, већ све пребацује на модел решавања ‘ратне штете’.
“Предлагали смо измене Закона о одговорности за штету услед терористичких аката, али у томе нисмо наишли на разумевање у Министарству правосуђа. Сада смо се, заједно с Клубом заступника СДСС-а, усмерили на измене Закона о обнови. Предлажемо да би право на обнову или новчано обештећење имали и власници, сувласници или наследници уништених пословних и других објеката, а не само кућа у којим су имали пребивалиште на дан 8. октобра 1991. године. Предлог смо упутили Државном уреду за обнову и стамбено збрињавање. Та је идеја још увиек на ‘дугачком штапу’. За њу је било занимања на почетку ове Владе, када је за тзв. ратно наслеђе био надлежан потпредседник Владе Невен Мимица, сазивани су састанци на ту тему, али у задње две године од када је надлежан потпредседник Бранко Грчић није сазван ни један састанак тог типа”, објашњава Татјана Вукобратовић-Спасојевић.
У СНВ-у кажу да су у међувремену многи одустали од било каквог обештећења, неки су се задовољили половичним решењем по Закону о обнови, тако да би држава требала, по проценама СНВ-а, надокнадити или обновити можда до 2000 уништених објеката „што за државу не би требао бити велики трошак“.
“Могло би се обнављати те куће у етапама, по неколико стотина кроз пет година, а тако би се могла исплаћивати и одштета да то државу што мање оптерети с обзиром на тешку господарску ситуацију. Наш предлог иде апсолутно према томе да за државу то не буде одједном велики атак, али одговора никаквог нема”, каже водитељица правног оделења СНВ-а.
И док држава тапка у месту, премијер Милановић и након више од двадесет година апелује на ‘стрпљивост’, а многи власници немају никакво обештећење или обнову, трагови минирања полако се уклањају.
У Задру су градске власти лани без већих проблема осигурале 300 тисућа куна за уклањање минираних кућа. Пре четири године Задар је успео рашчистити само седам рушевина, зато што су се многи власници томе противили сматрајући да срушене куће могу бити докази материјал у евентуалном неком новом поступку за остваривање права на обнову или новчано обештећење. У међувремену, новим Законом о комуналној делатности поступак уклањања рушевина ‘по службеној дужности’ знатно је олакшан, па је у плану рашчишћавање око 70 рушевина. На многим местима ноћних експлозија из 1990-их тако полако али сигурно остају само ледине.
Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ
Везане вијести:
Нестају Срби у задарском залеђу - Jadovno 1941.
SRBI U HRVATSKOJ Fragmenti o zločinu, pljački i etničkom čišćenju
Минирање правде - Jadovno 1941.