ХИЉАДЕ СРПСКИХ ЖЕНА БИЛО У МУСЛИМАНСКИМ И ХРВАТСКИМ ЗАТВОРИМА
Циљеви Удружења жена жртава рата Републике Српске су: да буде сачињена комплетна и тачна евиденција жена жртава, те да се потпуно обезбиједе и унаприједе њихова материјална, социјална, здравствена и друга права, као и накнада предвиђена законима....
Приредио: Миломир САВИЋ
БАЊАЛУКА, 7. МАРТА /СРНА/ - У Републици Српској постоји
неколико хиљада жена српске националности које су током рата у муслиманским и хрватским
затворима и логорима биле изложене стравичном мучењу, силовању, те невиђеним врстама
психо-физичких тротура, истиче предсједник Удружења жена жртава рата Српске Божица
Живковић - Рајилић.
"Седамнаест година након завршетка рата на стотине
српских жена контактирало је и учланило се у наше удружење с намјером да коначно
кажу истину и јавно проговоре о стравичним мучењима и злостављањима које су преживјеле
у муслиманским и хрватским затворима", истиче Живковићева у интервјуу Срни.
Циљ Удружења јесте да се коначно чује истина и глас
тих жена, да оне јасно кажу да је то био грађански рат и да не постоје само бошњачке
жртве, већ да сваки народ у БиХ има своје жртве рата.
Живковићева наглашава да ће Удружење истрајати да се
утврди одговорност за злочине почињене над женама и да се досљедније води поступак
утврђивања одговорности за страдање сваке жене жртве рата.
Циљеви су: да буде сачињена потпуна и тачна евиденција
жена жртава рата, те да се потпуно обезбиједе и унаприједе њихова материјална, социјална,
здравствена и друга права, као и накнада предвиђена законима и другим важећим прописима.
Такође, циљеви оснивања Удружења су очување Републике
Српске у оквирима уставних надлежности и територијалних оквира и заштита националних
интереса српског народа.
Божица Живковић - Рајилић, која је прије рата као наставник
историје и географије радила у основној школи у муслиманском селу Подрашје надомак
Сребреника, код Тузле, није ни слутила да ће прве комшије муслимани покушати да
је убију на кућном прагу у измишљеној завјери да је "била шпијун Војске Републике
Српске и да је имала радио-станицу у стану".
Њена голгота почиње 11.јула 1992. године, када је,
према наређењу тадашњег команданта муслиманске бригаде из Сребреника, чије име није
жељела да помиње, по њу дошла муслиманска цивилна полиција у српско село Јасеница
с намјером да је води у њен стан у Подрашје.
Живковићева свједочи да су тада увече у њен стан дошла
тројица старијих муслимана са пушкама, тврдећи да су из кризног штаба села, с намјером
да је убију. Онда је њен стан обијен и демолиран.
"Од сигурне смрти спасио ме тада ефендија, који
ме одвео код себе у стан, јер је чуо да су ми пријетили да ће ме убити и казивали
ми како ни српско уво не желе видјети у селу“, каже Живковићева.
Према њеним ријечима, сутрадан, 12. јула 1992.године,
по њу долази војна полиција Армије БиХ ради одвођења на информативни разговор у
Основну школу "Мехмед Ибрахимовић" у Сребренику, али се њеном хапшењу
противи ефендија који, да би је заштитио, пристаје да са њом иде на разговор у полицију.
У поменутој основној школи била је смјештена војна
полиција Армије БиХ, која је - како каже - испитивала и злостављала на стотине ухапшених
српских жена и мушкараца.
"Ефендију су одвели на једну страну, а мене на
другу у канцеларије гдје су ме испитивали, премлаћивали, избили ми зубе, сломили
вилицу и психички злостављали", свједочи Живковићева.
Питали су је шта ради ту, псовали јој "мајку четничку",
пријетили пиштољем, бомбом, ножем, обарали је вукући за косу, тукли.. Једноставно,
то је био прави пакао.
"Молила сам Бога да ме убију да се не бих на мени
иживљавали“, присјећа се преживјелих страхота. Она свједочи да до тада није вјеровала
у Бога, али је, док су је тукли чизмама, завршила молитву "Оче наш“, а онда
је батињање, као по нечијој заповијести, одмах престало.
Божица Живковић - Рајилић наводи да је од тада сигурна
да је њу само Бог спасио од сигурне смрти.
Њена голгота настављена је након испитивања у војној
полицији, када је смјештена у затвор у једну приватну кућу у Сребренику са два брата
- Жарком и Рајком Рајичевићем - родом из Кобаша код Српца, који су прије рата у
том градићу радили као наставници.
"У тој кући били смо смјештени на спрату, а у
приземљу су нас чувале муслиманске жене. Нисмо имали гријање, храну, лијекове, више
смо били гладни и исцрпљивали су нас свјесно с намјером да помремо од глади“, свједочи
Живковићева.
Каже да је тада често помишљала да се вјешањем убије,
јер су јој досадили зима, глад и прљавштина у кући.
"Ипак, у мени је превладао разум да одустанем
од таквог плана, прије свега јер сам хришћанка која би сигурно починила смртни гријех
ако би себи одузела живот на правди Бога, јер ништа нисам крива, једино што сам
Српкиња и што су муслимани тада гајили патолошку мржњу према Србима и свему што
је српско“, наглашава Живковићева.
Она свједочи да им је тајно храну достављала у кућу
једна жена хрватске националности, чије име није жељела да открије, која их је случајно
открила у кућном притвору, јер су се њена дјеца играла испред куће у којој су били
затворени.
"Хрватица ми је помогла да дођем у контакт са
полицијом у Сребренику и до радио-аматера, уз чију сам помоћ успоставила везу са
мојом породицом у Новој Тополи и тадашњом Комисијом за размјену ратних заробљеника
Републике Српске“, казује Божица.
Према њеним ријечима, муслиманска страна је више од
пет мјесеци свјесно вршила опструкцију размјене, лансирајући лажну причу да она
нормално живи и ради у Сребренику и да намјерава да се уда за неког муслимана.
"Никада нисам била срећнија у животу него на дан
када сам коначно размијењена у Бијељини и стигла кући у Нову Тополу, гдје ме дочекало
више од 1.500 људи, чланова породице, родбине, комшија и пријатеља - који су дошли
да ме поздраве и охрабре“, закључује Божица Живковић -
Рајилић.