Фељтон о Јовану Рашковићу: Кад утихне Скадарлија
Опело мом оцу држано је у његовом стану у Скадарској улици. Те вечери у Скадарлији су замукле музика и песма. Ако у оптужници сплитског тужилаштва буде доказа мога зла, па чак и мржње, ја ћу се појавити на суду, говорио је…
Јован Рашковић
ОДГОВАРАЈУЋИ на оптужницу коју је против њега подигло Војно тужилаштво у Сплиту за ратни злочин, Јован Рашковић је на страницама НИН-а рекао да се хрватска национална политичка мисао није мењала за последњих 150 година. Та политика, по речима Рашковића, траје од када је стари кроатистички политичар Старчевић, кога су називали и називају “оцем домовине”, успоставио мисао да су Срби у Хрватској, а и Срби уопште, реметилачки фактор успостављања хрватског националног бића и хрватске државе, одувек па до данас.
– Од Старчевића до Туђмана та се мисао није мењала – каже Рашковић. – У различитим временима и разнородним околностима испољавала се ова расна и шовинистичка мисао у многоструким агресивним акцијама против српског народа у Хрватској. Антисрпска делатност кретала се од асимилације до комплетног физичког поништења биолошке, живе масе српског становништва. У том масовном злочину било је више страсти него промишљености, више монструозности него прецизности.
Рашковић затим каже:
– Но без обзира на све што смо преживљавали, на бруталне убоде игала зла у наш национални корпус, нисмо исказивали мржњу према народу који је, по мом дубоком осећају, трагичан и несрећан. Хрватском народу историја није била склона. Водио је вишевековну националну парницу са Пештом и Бечом. Столећима је доказивао своја права и своју дужност. Његови захтеви губили су се као запомагање под бездушним сводовима неба Аустроугарске монархије. Ми имамо чак и разумевање за народ из којег се повремено на нас цедило зло.
РАШКОВИЋ наглашава да је мало мислећих и осетљивих српских интелектуалаца упутило озбиљне прекоре и мржњу целом хрватском народу и да је врло задовољан што он није међу њима.
– Ми други – каже он – хрватском народу желимо много бољи режим, мудрије и племенитије вођство од онога које је имао и има у својим најтрагичнијим фазама, а изнад свега много бољу, неконфликтну и смирену будућност, без фрустрација.
У неколико реченица Рашковић затим говори о Српској демократској странци чији је био оснивач. Истичући да је дух своје странке градио на темељима најбоље традиције српског народа, он каже:
– СДС је била спремна да учини све да се животни проблеми Срба у Хрватској решавају мирним путем и демократским средствима. Али од самог оснивања постављени смо у неравноправан положај. Најпре смо дискриминисани да би се убрзо дискриминација претворила у терор и прогањање наших чланова и функционера. У исто време чланови СДС отпуштају се с посла и исељавају под терором. Њихова имовина се уништава. Срушено је и оштећено више од пет хиљада кућа и станова чланова наше странке. У четири хиљаде станова чланова СДС-а бесправно су се уселили Хрвати, без икаквих тешкоћа и са благословом власти.
Изложен државном терору, политички обесправљен српски народ није, истиче Рашковић, имао другог избора, није му преостало ништа друго него да се у својој одбрани послужи недемократским средствима.
– Ми нисмо кривци за овај рат – каже он. – У овом рату не вреде закони ранијих модела сукобљених ратничких група. Овај рат се води као необичан рат. У њему, као у сну, око нас тумарају, вуцарају се дивљи вукодлаци, мрачни вучјаци, свирепи примати, које је мир држао на ланцима разума.
Рашковић наглашава да су рат и мржња царски друмови зла и да у крвопролићу које је почело нема отпора злу и запрека мржњи. СДС ће – закључио је он – ако је то икако могуће, ако јој то прилике допусте, покушати да повеже конце два народа на рушевинама њихових кућа и судбина. Он позива међународну јавност, Србе у Хрватској, а пре свега хрватски народ да утичу на шовинистички режим у Хрватској како би се успоставила владавина принципа политичке толеранције.
НА крају свог јавног обраћања Војном тужилаштву у Сплиту, Рашковић поставља питање:
– Морам ли доказивати да нисам у бекству, да сам прогнан и лажно приказан у свом психолошком хабитусу. Сигурно је да нисам у бекству. Ја се не скривам. Молио бих сплитски Војни суд да ми оптужницу пошаље на адресу мог радног места: Институт за научно-истраживачки рад церебрално-васкуларних одељења, Болница “Свети Сава”, Београд, Немањина 2. Може се упутити и на адресу: Српска академија наука и уметности, Београд, Улица кнеза Михаила.
Рашковић закључује: “Ако у оптужници буде доказа мога зла, па чак и мржње, спреман сам да се појавим на суду. Уосталом, за човека моје доби било би и неког задовољства у страдањима за своје идеје и идеале свога националног бића. Ја сам, дакле, спреман, господо. Да ли ћете ви бити уверљивији?”
Јован Рашковић, као што смо рекли није дочекао да свој чланак види објављен у НИН-у. Три дана пре изласка овог недељника крајишки Ћаћа издахнуо је у свом стану у Скадарској улици у Београду.
Питамо Санду Рашковић-Ивић: Да ли је Војни суд у Сплиту ипак послао позив Јовану Рашковићу за суђење по оптужници за ратни злочин?
– Не. Никад није стигао никакав позив на две адресе које је мој отац дао.
* Да ли би се Рашковић заиста одазвао на судски позив после свега што је доживео у Хрватској?
– Сигурно. Он би отишао у Сплит по цену да га осуде на доживотну робију. Био је човек од речи.
* Ваш отац је умро у уторак, 28. јула 1992. Где сте Ви тада били?
– У Милану са децом. Чим су ми јавили да ми је отац умро, кренула сам за Београд.
* Како је српска јавност пропратила смрт Јована Рашковића?
– ШТАМПА је дала велики публицитет. Телеграме саучешћа добили смо од великог броја грађана који су желели да са нама поделе бол и тугу. Телеграме су нам послали и лидери свих политичких странака у Србији, сем Војислава Шешеља.
* И Слободан Милошевић?
– Да, и он. Било је то неколико конвенционалних реченица.
* Ко је држао опело?
– Митрополит Николај. Он и мој отац пријатељевали су 25 година. Били смо комшије у Шибенику. Опело је држано у татином стану у Скадарској улици. Како је овај боемски крај Београда увече врло бучан, из многих ресторана чује се врло гласна музика и песма, професор Живорад Стојковић, татин пријатељ, отишао је до најближе кафане и замолио их да мало утишају весеље јер се недалеко од њих држи опело Јовану Рашковићу.
* Да ли су га послушали?
– Да. Не само да је утихнула музика у тој кафани, него је те вечери цела Скадарлија била без музике и песме.
* Где је сахрањен Јован Рашковић?
– На Новом гробљу у Београду, у Алеји великана. Он је желео да му вечни боравак буде у манастиру Крки. Тамо му је било и одређено место, али моја мајка је била против. Рекла је: “Ако га тамо сахранимо, гроб ће му ископати и кости повадити. Нека почива у Београду. Овде сваког дана могу да одем на његову хумку и положим цвеће.” Мајка је била у праву. Манастир Крка је 1995. опљачкан, демолиран, оскрнављен.
(Наставиће се)
Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ
Везане вијести:
Фељтон: Јован Рашковић III дио
Фељтон: Јован Рашковић VII дио