Две хиљаде страдале деце у Другом светском рату траже истину о 611 убијених Срба у Сиску деведесетих

У суботу, 4. октобра, Александар Вулин, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у Влади Републике Србије, боравио је у Сиску, у Републици Хрватској.

Министар Вулин је у том граду, на Дечјем гробљу на Викторовцу (то је део града на коме се налази и Градско гробље), присуствовао комеморацији у спомен на децу која су страдала у хрватском усташком дечјем логору.

У Сиску је наиме за време Другог светског рата постојао један од пет дечјих логора какви су постојали искључиво на подручју Независне Државе Хрватске. А посебне логоре за децу у том рату нису имали ни Немци. У хрватским усташким логорима углавном су била српска деца, те један број јеврејске и ромске деце. А у дечјем логору у Сиску, који се службено звао Прихватилиште за дјецу избјеглица, највише је било деце сирочади и избеглица, све српске деце са Козаре и са Шамарице (на Банији). Процењује се да је у том страшном “прихватилишту” било заточено близу седам хиљада деце, а да их је око две хиљаде најсвирепије побијено или умрло у најстрашнијим мукама. Један број деце је и спасен и удомљен у појединим сисачким породицама, што је и министар Вулин истакао, говорећи и на месту где је било то хрватско усташко “прихватлиште” за патње и смрти српске деце.

Обраћајући се присутнима на комеморацији страдалој деци на Викторовцу, министар Вулин је, између осталог, рекао да онај ко разбија ћириличну таблу само зато што један народ баш тим језиком говори и пише, разбијао би дечју главу само да може и да се не боји да ће бити кажњен. Не може онај ко разбија ћириличну плочу да мисли да неће изазвати зло, силу и насиље. Јер не заборавимо, прво су палили књиге, а онда су палили и људе… Европа, у коју и Србија жели, и у којој Хрватска већ јесте, не може бити слепа и глува када се усташка идеологија поново роди, појави и проговори. “Тражим од Европе, тражим од Хрватске да не допусте да се усташка идеологија икада и било где појави”, казао је министар Вулин.

Комеморацији у Сиску присуствовали су, између осталих, Добрила Кукољ, председница Градског удружења логораша из Бањалуке, Бранко Лустиг, продуцент и почесни председник Фестивала јеврејског филма, Милорад Пуповац, председник Српског националног већа у Хрватској, Марко, Кричка, изасланик председника Хрватске, затим представници Католичке цркве, града Сиска и антифашистичких организација. Пригодни парастос предводио је епископ славонски Јован Ћулибрк, а у уметничком програму наступиле су Светлана Спајић и виолинисткиња Саша Подрић.

И све је то у реду. И комеморација и одлазак министра Вулина у Сисак и његово обраћање присутнима на Викторовцу је веома значајно. Страдала невина деца то заслужују. И заслужила су та невина, страдала деца да се то више никад не понови.

А у Сиску се то поновило од 1991. до 1995. године.

Па би било лепо да су домаћини, представници града Сиска (мада је тешко поверовати у то да нису) упознали свога госта и министра из Србије са чињеницом да је у Сиску, од 1991. до 1995. године, страдало (убијено и нестало) 611 Срба. Нестајали су са улица, из станова и кућа, с радних места. Миниране су, 1991. године, српске куће. Избацивани су Срби с посла, терани су да потпишу лојалност хрватском новоизабраном председнику Фрањи Туђману. Срби су затварани, свирепо мучени и убијани у подрумима зграде Суда, у Јодном лечилишту, на месту бившег логора Омладинске радне акције у сисачком предграђу Галдово. Многима су тела бацана у Саву, а једно од њих извађено је код Сремске Митровице, у Србији. Срби су, посебно те, 1991. године истеривани, под смртном претњом, из својих станова и кућа, одлазили су у избеглиштво, у прогонство, остављајући све што су стекли. И станарска права, наравно. И многи од њих никад се нису вратили и никаква права на своју имовину нису остварили. Хиљаде и хиљаде је таквих. Међу њима има доктора наука, магистара, професора и других просветних радника, лекара, књижевника, новинара, инжењера, економиста, правника, разних мајстора… А тек колико је деце протерано, избегло! Данас неки од њих живе у Аустралији, на Новом Зеланду, у Америци, у Русији… Па да су домаћини одвели министра Вулина у Бестрму, Кињачку… где су у септембру 1991. на кућном прагу и у својим двориштима побијени бројни становници села тада сисачке општине. А Хрватска је ваљда због свега тога, ваљда демократског, и примљена у Европску унију.

Српска деца која су страдала у сисачком фашистичком “прихватлишту” (какво перфидно ругање жртвама бестијалног зверства које су ти зликовци носили у себи!) заслужују да се Сисак једном заиста суочи са истином сопственог зла које је кроз историју наносио онима који су друге националности, друге вере а били су у говору и писању готово истог језика и писма.

Можда министар Вулин и не зна све ово што овде написасмо. Можда му нису…Али су га ваљда домаћини упознали да више нема Жељезаре Сисак, са 13.500 запослених, да много чега другог нема, а на путу је да и без Рафинерије остане.

Ваљда су га с тим упознали, ако већ са седамдесет првом и деведесетпрвом нису.

 

Пише: Стеван Лазић

Извор: Intermagazin.rs