Душица Бојић: Хаг уништио доказе

БЕОГРАД – Промена на државном врху Србије након 12 година пробудила је наде оних који до јуче нису веровали да ће се истина о страдањима Срба на просторима бивше Југославије икада третирати онако како те жртве заслужују. Историчар Душица Бојић, некадашњи руководилац Документационог центра при Комесаријату за избеглице Републике Србије, сумња да је део документације о злочинима над Србима у БиХ намерно уништен било у Хагу, било у Београду.

Грађа, иначе пријављена Хашком трибуналу, настала је на основу исповести у време када је на челу Комесаријата била Братислава Буба Морина. Део тога делом је уништен у бомбардовању (постоје сумње да је тамо локатор намерно постављен), а потом је неуништено премештано на више локација док му се није изгубио траг. Извор „Правде“ тврди да је неуништена грађа у време директора Сретена Угричића била депонована у Народној библиотеци Србије и вероватно завршила у САД, у конгресној библиотеци у Вашингтону као наводна међубиблиотечка размена. Душица Бојић у ексклузивном интервјуу за „Правду“ говори како је настала та грађа и износи сумњу да је смишљено уништавана.

Каква је судбина те грађе?

- Хашком трибуналу утужили смо починиоце ратних злочина у 10 логора још 1. новембра 1995. године, али је део најважнијих сведочења тамо нестао 1997. године. Годинама се питам како је то могуће. Шта се то догодило? Комесаријат је дозволио да урадимо тај врло мучан посао. Део докумената и других артефаката који су се налазили у просторијама Центра, уништен је током бомбардовања 1999. године, а остатак је пренет у Халу 14 на Сајму. Била сам 2002. године ангажована на поновном сређивању преостале архиве, комплетирала сам и прес клипинг од 1992 до 2002. Иако је архива Центра била уништена, добар део докумената, видео и аудио материјала био је сачуван. Премештен је у Царице Милице број два, где се тада налазио Комесаријат. После је, колико знам, била смештена у неко од спремишта Комесаријата, а сад не знам где се налази.

Да ли сте презентирали ту грађу јавности?

- Рад Центра је био потпуно јаван, доступан свим домаћим и страним новинарима који су долазили у Београд. Организовали смо јавна сведочења, промоције објављених књига, на којима су говорили сведоци, Срби над којима су извршени злочини. У тим приликама редовно су говориле силоване и злостављане жене. Последњи пут у српској јавности била сам као гост на телевизији „Браћа Карић“ 2006. године. Емисију је водила Оливера Ковачевић, и између осталих позвала је глумицу Мирјану Карановић, која у филму сарајевске редитељке Јасмиле Жбанић „Грбавица“ глуми силовану муслиманку. Нажалост, у том разговору нисам имала прилике да постављам контрапитања и да развијем полемику.

Како су изгледали ваши сусрети са тим мученицима?

- Са сарадницима из тима примала сам на хиљаде оних који су сведочили о томе шта су преживели. У Центар су долазили људи свих националности, неки су опширно, а неки штуро говорили шта им се догађало. Силоване су осећале срам и страх, или бес и љутњу што нису на време биле упозорене. Центар је деловао као институција на нивоу Србије, а постојала је и савезна Државна комисија за истраживање ратних злочина, као и медицинска Комисија на челу са доктором Крстићем.

Да ли бисте поново у дуел са Карановићевом, која је остала на таласу оптуживања Срба за све и свашта?

- Не бих је коментарисала, ја сам историчар, а она глумица. Свака од нас стоји иза свога рада.

Колико сте људи саслушали у те четири године?

- Тим је узео око 10.000 изјава. Најпре је то водио доктор Момчило Митровић и у то време када се Комесаријат тек формирао Центар је постојао као приватна агенција „Пергамент“. А потом од 1. јула 1994. године, кад сам ја дошла, формиран је Документациони центар као посебно одељење Комесаријата. Много је било важно поверење које су имали. Често су нам се враћали да донесу још неки значајан документ, доведу познанике који су имали сличну судбину. Да тада неке судбине нису забележене, узета валидна документа, за страдање Срба у неким крајевима БиХ не би се знало.

Испричајте нам неке од најпотреснијих исповести силованих Српкиња.

- У Сарајеву на Тргу Пере Косорића, подруми и напуштени станови служили су као места за силовање и мучење. Девојчица, Српкиња од 17 година, изашла је да баци ђубре када су јој пришла тројица и одвела је у суседни солитер, у стан на првом спрату, силовали је и претили су да ће јој побити целу породицу ако каже шта јој се догодило. Када су је следећи пут родитељи слали да баци ђубре, она није хтела да изађе, што им је било чудно. И све јој се на исти начин поновило. Тек када је почело да се примећује да је у другом стању, рекла је шта је било. Несрећни родитељи једва су пронашли људе који ће омогућити да она напусти Сарајево. Један Хрват ју је преко минираних зона извео на српску територију, одакле је стигла до Београда. Трудноћа је била већ поодмакла и није могла да се прекине. Порођај је сачекала у установи у Звечанској улици. Била је то прелепа плавокоса девојка, са плавим очима.

Шта је било када се породила?

-  Када се породила имала је већ 18 година. По порођају из Звечанске су упутили позив и ја сам са нашом социјалном радницом отишла да је дочекамо. Беба је била потпуно здрава и хтеле смо де је приволимо да барем уђе у собу и погледа то дете које је повукло њене гене. Једва да је пришла беби, одмах је истрчала из собе. У Звечанској узета је изјава и од Српкиње из околине Кладња. И она је била лепа, црвенокоса. Одведена је од куће у ратном вихору, они који су је чували у муслиманској кући, нису се лоше односили према њој, али један муслимански официр, који је знао где је смештена, силовао ју је више пута. Преко једног од браће из те куће, успела да пошаље поруку својима и нелегалним каналима пребачена је до Београда. Када само узимали изјаву била је у осмом месецу.

Шта се дешавало у логору Дретељ, о коме су кружиле стравичне приче?

- У логору Дретељ било је затворено 70 жена Српкиња из Мостара и Чапљине, учитељице, професорке, лекарке, интелектуалке, службенице, супруге официра… Уз неке били су њихови мужеви. Патње тих људи су незамисливе, а за тај пакао српски, за логор Дретељ, није се месецима знало. Тамо је био и брачни пар Балабан. Мужа Божу, 1928. годиште, тукли су и злостављали, одсекли му главу и шутирали је по дворишту. Супруга Софија морала је то да посматра и при томе да не изговори ниједну реч. То су страшне ствари. Ја сам о свему томе слушала, гледала те жене у очи, осећала њихову патњу и – бележила. Објавила сам пет монографија које приказују део те истине коју свет не жели да види.

Д. Башовић

Извор: pravda