ФИЛМ О БЕСТИЈАЛНИМ ЗЛОЧИНИМА
Срна у пет наставака, уз до сада непознате детаље, доноси фељтон о страшном усташком покољу у Великом Паланчишту код Приједора у октобру 1942. године, када су у једној ноћи, без испаљеног метка, убијена 342 житеља села, међу којима 226 дјеце.
Документарни филм "Да се њима никад не деси", аутора Зорана Радоњића, доноси приче четверо свједока усташког покоља у Великом Паланчишту у октобру 1942. године.
"На премијеру филма, која је одржана 22. децембра у Музеју Козаре у оквиру изложбе `Година страдања – 1942`, од четверо мојих саговорника дошло је троје. Четврти, Душан Бабић, тога истог дана је умро", каже Радоњић Срни.
"Одем у подрум и лежем пред волове, у јасле. Дошла је мати и каже: Вукашине ајмо, ево дошле усташе да нас гоне у логор... Рекох, ја нећу ићи, ајте ви", сјећа се старац Вукашин Бановић.
Осим ових ријечи Вукашинове мајке, о тешко схватљивом повјерењу народа према усташама свједочи и Душан Бабић.
Он се сјећа да је једне ноћи око 22.00 часа, док су мјештани Великог Паланчишта били затворени на једном мјесту, почело пробијање партизана са Козаре ка Грмечу.
"Нико није чувао стражу, сви су отишли на положај, све усташе, и онда су се пред зору вратили. Ко је знао и ко је могао пребјећи у Црну Долину - тај је остао жив", говори старац који је тада имао 13 година.
Мјештани су могли побјећи са мјеста на које су их довеле усташе, али је ту прилику искористила само неколицина, док ће сви остали страдати наредних ноћи.
Душан се сјећа како су усташе раздвајале жене и дјецу од мушкараца и водили их на сабирна мјеста на више локација по селу, што у куће, што у ограђене просторе на отвореном.
У кући у којој је био са мајком и четверо браће и сестара на прозорима су биле канте о које су усташе на стражи лупале када би се у близини одигравао крвави пир.
"На сваки прозор стављали су празну канту, неки лим, и лупали су у њега да не бисмо чули јауке", свједочи Душан.
У кућу онда улазе усташе и женама траже по њедрима новац и накит, скидају прстење, а потом одводе породицу по породицу да их, наводно, испита њихов командант, да добију потврде, па ће "потом бити пуштени својим кућама".
"Моја мати је пошла тамо и носила је дијете, најмлађу сестру Анку. Они су ту Анку узели из њезиних руку - бацили је увиси дочекали на нож...Мати је зајаукала, ја сам зајаукао...
Два брата су ту убијена, заклана, и сестра је ту заклана...За косе су је ухватили, имала је плетенице, па је заклали ", говори Душан.
Он је ускочио у оближњу живицу и побјегао - наишао је на усташе који су пијанчили поред буради ракије, скренуо према обали, ускочио у рупу гдје су бачени убијени - и примирио се.
"Размишљам - хоће ли се неко на мени копрцати, вртити, а они ће пуцати, па могу убити мене. Па сам размишљао да ће ме затрпати живога. Па сам размишљао - посуће неку масу по нама па запалити. Онда сам искочио бјежао даље", сјећа се Душан који је у оближњој шуми нашао спас.
Његова мајке је такође покушала побјећи, али није успјела. Нађена је међу покланим мјештанима, извађених златних зуба и израњаваних ногу замотаних дјечијим пеленама.
"Имаш шта да видиш... Призор у селу, тамо код Млинчића гдје су тукли- овдје дјечија ручица, ондје ножица, ондје се крмак завукао у груди, горе леш...", набраја Бабић.
Плоча на спомен крсту
Роса Бановић сјећа се мајчине кукњаве кад је у кући Росиног стрица Стојана видјела 19 објешених сељана. Роса је у близини те куће видјела велику рупу између двије шљиве у којој су били закопани.
У данима након покоља преживјели су ишли тражити своје мртве.
"Мама је ишла да тражи кћери од тетке и кад смо дошли и нашли их - оне су све заједно, једна крај друге, лежале држећи се за руке, тако су и поклане једна за другом.
Ја сам видјела најстарију теткину кћерку...Њој су прорезали дојке и провукли обје руке кроз једну па кроз другу дојку...То сам видјела својим очима и то никад заборавити нити сам могла нити ћу моћи", сјећа се Роса.
Филм "Да се њима никад не деси" носи поднаслов "Сјећање на октобар 1942. године" и носи посвету "недужним цивилним жртвама свих времена и ратова".
Завршава се кадровима дјеце у игри, чиме аутор појашњава сам наслов филма.
Рађен је у продукцији Удружења мултимедијалних умјетника Републике Српске "АТМА".
Намјера аутора је да с овим филмом конкуришу на одговарајућим филмским фестивалима прије приказивања на тв станицама.
(наставиће се)
Извор: 
Везане вијести: