Mama, ja idem u partizane

E, pa sad je stvarno dosta i previše. Imam krvavo, stravično, pojedinačno i grupno, pogibeljno, samrtničko iskustvo. Još samo nemam nož u grlu, a to mi svakoga dana stalno prijeti. Moram se maknuti od dželata. Više im ne mogu i neću biti dostupan. I, otkačim: „Mama, ja idem u partizane! Ne možeš mi to zabraniti“! Muk potraja još kratko. „A šta će biti sa nama, sa mnom i s Jovankom? Nas će poubijati ili zaklati“, reče mama. „Ajte i vi“, odgovorim i nastavim, „ja idem odmah. Ne znam koje ću cipele ponijeti, velike ili one druge“? „Ma, šta će ti velike, da ti naprave žuljeve“, odgovara mama. Obujem se i donesem kaput iz ormara iako mu nije sezona. „Ako te sretne Pepa ili tko drugi, pitat će te kuda sa tim kaputom po ovoj vrućini“, govori mama. „Idem ja kroz Točak, mimo Stalovicu, pa ću kroz polja na malobarnjansku stazu. Tamo nikoga nema“, spremno odgovaram. „Ma ostavi taj kaput i sačekaj ručak“, kaže ona. Pometnem kaput i sjednem za stol. „Mama, najbolje bi bilo da bježimo svi, ja se isto jako bojim“, oglasi se i Jovanka. Mama joj odgovori: „Ma ne možemo svi istovremeno u ’rpi, to bi bilo upadljivo. Neka Milan ide, a mi dvije ćemo vidjeti. Možda nas sada ostave na miru. Vidiš da su sad na redu njihovi muški“. Pošto smo ručali čorbu i sataraš sa jajima, napio sam se vode i dohvatio kaput. Izljubimo se, plačemo. Odoh sa kaputom preko ruke. Navratim do štalskih vrata koja su radi vrućine otvorena, pogledam krave, preživaju. Tu mi još jednom krenuše suze. Sad će se i njihov život promijeniti. Brzo sam se spustio u Točak i presjekao putić za Stalovicu. Idem preko livade na most preko kanala, pa ću poljskim putem uzbrdo. Nema nigdje nikoga. Čuje se samo poneki glas iz pravca ciganskih kuća. Sa obje strane puta su kukuruzi, sve do livade Injace. Tu opet pređem kanal preko mosta i uskoro sam na uzbrdici koja prelazi u visoravan do šume. Sad se već osjećam sigurnim, ali neću nastaviti malobarnjanskom stazom na koju sam već blizu šume izbio. Presječem stazu i preko manjeg krumpirišta dođem do šume. Vruće je, sunce prži, dobro sam se oznojio, a pomalo i umorio. Pa prešao sam tri dobra kilometra i u tome dva podugačka i strma brega. Sjednem na jedan od panjeva, pedesetak metara od ruba šume. Prisutna je jedna doza opreza, ali to nije strah. Straha sam se riješio – ja sam bez straha, ja sam slobodan. Još samo malo da se sklonim dublje u šumu. Da, da, miči se što dalje od tih dželata, miči se kad možeš! Oni te više ne mogu dohvatiti. A tek kad dobijem pušku, pa počnu i oni da se mene boje! U tom lijepom razmišljanju ustanem sa panja i pođem poznatom dijagonalom kroz šumu van, isto tako poznatih, staza i puteva. Pravac Šukići! Tamo je prva veza, a onda je dalje lako. Odlučim da ne idem preko uobičajenog prelaza i stazom preko livade, nego ću preko mosta pa ću doći do puta Velika Barna–Mala Barna i Jasnovača. Kad sam prešao most, skrenem lijevo i idem prema rubu ’rastika. Tu zastanem, lijepo se vidi livada, glavni put i obje kuće Šukića. Čekam da vidim nekoga u dvorištu. Stojim podugo, ali nikoga ne vidim. Sad idem bliže potoku jer otuda se vidi skoro cijelo Ilijino dvorište. Opet ne vidim nikoga. Sjednem na panj i promatram dvorište, imam vremena. Tu je lijepa ’ladovina od ’rastova pa ja počnem da drijemam. Valjda je to posljedica svega što sam danas proživio. Razdrijemao sam se kad sam u drijemežu ugledao da iz štale izlaze krave, a za njima i Milica, Nikolina žena, snaja Ilije i Bosiljke. Krave izađoše na put i okrenu prema ‘rastiku. Za njima krene i Milica. Da ne razgovaramo na putu, ja priđem bliže i sačekam je kraj puta u boriku. Ona me uočila prije nego što sam joj se javio. Krave su već prošle mimo mene i skrenule prema mostu. Pođem prema njoj uz put pa i ona uđe u šumu. Pozdravimo se i ja pitam šta ima novoga, jesu li čuli da je Markota jutros zakl’o Takača i Vimera. „Ma, baš sad Gojku priča Seliž, onaj ustaša što dolazi ’vamo. ’Uh, bogati, dobro da nisam uletio u kuću dok je on tamo’, kažem. Ma da, bolje da te ne vidi, vrag š njim. On dolazi sam, a onoga prije doteraše, pa im utek’o. Svekrva se ljuti i psuje Gojka što joj te gadove dovodi u kuću. Oni već poduže razgovaraju, valjda će skoro završiti“, kaže Milica. „A kako je bilo sa žitom“, pripitam ja. „Ma, cijela strka i cirkus. Već je bila prošla ponoć kad je doš’o onaj Lojz Vujnović, čuvar zatvora u Grubišnom. Sve nas je uplašio, lupa u prozor, ne poznamo ga u mraku, glas mu ne poznamo, a na ramenu nosi pušku. Svekar ga je prepoznao (zna ga još od prije rata), a i Gojko nam je rek’o ako on dolazi da se ne bojimo i da saslušamo zašto je došao. Svekar je odma’ probudio brata Mitra i on je brže odnio poruku na Polum. Vratio se neđe oko četiri sata sa dvoja kola partizana – nji’ oko deset. On je tu izaš’o iz kola, a oni su produžili prema donjem kraju. Mi smo baš doručkovali, kad dođe mala Mitrova pa kaže da idemo slušat’ kako se dolje jako puca. Stvarno je bilo gadno slušati“, govori Milica. „Ma, i ja sam to slušao. Bili smo mi tu na visu sa kravama. Nego, reci mi šta su pričali partizani kad su se vratili“, pitam Milicu. „Stali su tu kod Mitra, neki su popili rakiju, neki samo vode. Nisu se dugo zadržali, ali su rekli da je bilo veselo, pravi cirkus. Kažu da su pustili bandu da se sa kolima raziđu po strništima, a onda su raspalili – svi odjedanput. Bježali su, kažu, ’ko kolima, ’ko pješice. Kočijaši su ipadali iz kola, snopovi što su ih bili natrpali u kola lete na sve strane. Više su se, veli jedan od njih, smijali nego što su pucali. Domobrani i ustaše počeli su pucati nasum’ce, ali svi jako, a to je još više plašilo konje jer su im bili blizo. Neki konji bez kočijaša jurili su prema gornjem kraju, neki dolje. Gužva je, kažu, bila vražija. Uglavnom, nisu odvezli žito, a naši su sutradan organizirali odvoženje žita na sigurnija mjesta. Iz Podravine dopremljene su dvije vršalice. Valjda su otete u Vukosavljevici i Bukovici, ne znam. Eno, ode onaj gad. Gojko će samo do prelaza pa će se vratiti“, reče Milica. Nisam joj uspio ni reći da sam došao u partizane. Siđem na put i naperim prema kućama. Vidim, Gojko se vraća. Uđem u kuću da ga tu sačekam, a strina Bosiljka glasno govori: „Đe si, moj Milošu, otkud ti sad? Dobro da nisi doš’o ranije, zatek’o bi Seliža, jeb’o ga onaj moj benasti Gojko. Stalno mu govorim: ’Gojko, ubit ćete’, a on ne sluša, k’o da je, bože m’ oprost’, nedotepavan. Sad će on doć’, uvijek ga isprati do prelaza“. Kad je ušao, iznenadio se jer ja sam redovito navraćao u prijepodnevnim satima. „Šta je, Mili? Otkud ti sad“, reče pa pogleda na sat. „Dobro da se nisi vidio sa mojim gostom, baš sam ga ispratio“, kaže. „Vidio sam ga s tobom, a Milica me upozorila da ne idem jer je on u kući“, rekao sam. „Pa šta je novo, Mili? Da čujem od tebe“, pita me Gojko. „O zaklanima, reče mi Milica, ti je isprič’o Seliž, a ja sam vidio zaklanog Takača. Evo, Gojko, ja sam došao u partizane. Radi sa mnom što god hoćeš, rasporedi me kako hoćeš, ali ja natrag ne idem“, brzo mu kažem. „Ma, kako to sad? A šta je sa mamom i Jovankom, šta će sa njima biti“, upita on zabrinuto. „One su isto u strahu, ali ostadoše. Boje se šta će biti kad se sazna da sam ja nekuda nestao“, odgovorim. „Ma da, to se i ja bojim“, opet će on. „Znaš, Mili, ti i tvoja porodica nama puno vredite. Puno poslova ste odradili i uvijek dobro. Vašim dolaskom ovamo mi puno gubimo i nastojat ćemo da se tamo što duže održite. A onda, i to Grubišno Polje treba uskoro pasti, pa će onda sve to prestati“, kaže on. Brže-bolje, odgovorim mu: „Gojko, kako bilo da bilo, ja se ne vraćam“. „Pa dobro“, procijedi on kroz zube. „Čuj, ja imam neke poslove, moram da idem, a ti ostani ovde. Netko od mojih će ovamo navratiti, a ti, mama, reci da Milog povedu gore sa sobom“, dogovori se Gojko sa nama. Ode on. Čini mi se da se nije ni pozdravio. Sad je njegova mama dobila priliku da mi ispriča sve o Nogalu, što mi zadnji put nije stigla reći. „Pa onda kad si mi ti rek’o da je onaj ustaša pobjeg’o, ja sam prosto poludila. Nitko od našije nije javio da je pobjeg’o, nego ti! Pa zamisli ti to? Mog’o nas je sa svojih par ustaša doći poklat’. Sve nas je vidio, lijepo upoznao. Moj pametni Gojko nas sve predstavio. O, Bože mi oprosti“, prekrsti se ona, „psovala sam ga i proklinjala i krstila se cijeli dan. Ma, osjetila sam ja da ga nije treb’o dovodit’ u kuću, kog će vraga tu, al’ eto. Bar da je posluš’o Joška, da su krvnika ubili u šumi... Prič’o Gojko da je ustaša, onako svezan, pao. Osklizn’o se na rosnu travu i nije se mog’o dignit. Ovaj moj mu pomože da se digne, a Joško mu veli: ’Ma ostavi ga’, i izvadi pištolj. Gojko mu je zaprijetio. Rekao mu je da se ne igra jer ustaša mora pred sud. Tako je u vražiji lonac stavio sve nas“. Nudila me jelom od ručka, al’ sam je zapitao da li ima kiselog mlijeka. Popio sam dvije šolje. Sunce je već nisko, a nitko ne nailazi. Bojim se da ću tu morati spavati. Na to, poslije svega, nikako ne bih pristao. „Eto, k vragu, prvi dan u partizanima, a ono kvrgavija sigurnost nego u Grubišnom. Pa zamisli da ja ovdje spavam, a grupa ustaša dođe preko šume da pokolje Šukiće, pa među njima nađu mene iz Grubišnog! Ode i ja i one moje dvije kod kuće. Sve u svemu, nekako loš početak“, razmišljam. Eto i Milice sa kravama, a za njom ulazi neki omanji čovjek, partizan. Ima titovku, vojničku bluzu i pušku manliher. Pita ga strina, obraćajući mu se po imenu, je l’ gladan. Kaže da je jeo maloprije i da žuri. „Nema nikakve pošte. Gojko je bio prije par sati i rek’o je da ovaj dečko ode s tobom na Polum“, dodade strina. „Onda ’ajmo“, reče mi neznanac i krenu prema dvorišnim vratima. Milica je bila negdje u štali pa sam samo strini rekao „do viđenja“, a ona nas isprati i reče „sretno“. Ide on desnom stranom puta, ja lijevom i tako dođosmo do puta za Jasnovaču. Tu skrenemo lijevo i nastavismo tim putem nekih sat vremena. Pada noć, već se lijepo smrklo kad skrenusmo desno, uzbrdo. Razgovarali smo malo, uglavnom o akciji u vezi sa žitom u kojoj je i on učestvovao. „Sad smo blizo. Ima još malo više od kilometar“, reče on. Pitam ja za tetu Mariju Smiljanića i njezinog sina Stevu. Čuo sam od Gojka da su tamo. „Da, da, tuj su oni. Možda je Stevo sad na straži. Njega stavljamo preko dana i predvečer, a po noći smo mi stariji. Sad će nas i stražar zaustaviti. Nemoj se uplašit’“, upozori me. Tako je i bilo. U razgovor nam uskoro upade stražar: „Stoj, ’ko ide“!? „Ranko i jedan drug“, odgovori partizan. „Ranko naprijed, ostali stoj“, glasan je stražar. Ode Ranko, a onda me zovnu. Viču: „Ajde“. Priđem stražaru i pozdravim ga: „Zdravo druže“. „Zdravo“, odvrati on i mi nastavismo prema kući koja se nazirala u vedroj ljetnoj noći. Kad smo došli blizu, vidjeli smo kroz prozor da gori lampa. Zaobiđemo kuću sa lijeve strane i dođemo pred otvorena vrata. Nasred prostorije je poveći stol. Neka žena ga briše krpom. Primijetila nas je kad je Ranko prekoračio prag, pa se okrenu, a on joj reče: „Zdravo Marija“. Odmah sam je prepoznao i pođem da je poljubim. Zagrlila me pa me ljubi, u suzama radosnicama pita kako su mama i Jovanka. Kaže mi: „Sa’ ć’ ja zovnut’ Stevu. Još nije leg’o, doš’o je sa straže pa je sad večer’o“. Dođe Stevo, potrčasmo jedan prema drugom, zagrlismo se i poljubismo. „O’š sad ostat ovdje“, pita Stevo, a ja brže odgovorim: „Da, ne idem ja više natrag“. „A đe su mama i Jovanka“, pita teta Marija. „Ostale su kod kuće, ali i one su u velikom strahu. Ja više nisam mogao izdržati i, evo, doš’o sam ’vamo. Posl’o me Gojko“, kažem. „’Esi gladan“, pita me teta Marija. „Ma nisam, al’ sam umoran“, odgovorim. „Ajte vi odmah spavati. Odmarajte jer Stevo ima stražu od šest. Ti Milane spavaj dok ’oćeš pa ćete skupa doručkovati. Evo ti vode pa operi noge“, donese ona lavor i peškir.