Љиљана Радонић, РАТ СЈЕЋАЊА НА ПОСТ-ЈУГОСЛАВЕНСКОМ ПРОСТОРУ

Свеучилиште у Бечу

 

РАТ СЈЕЋАЊА НА ПОСТ-ЈУГОСЛАВЕНСКОМ ПРОСТОРУ

Без сувишне сумње се може рећи да и појединци и колективи сјећање на прошлост користе за сврхе садашњости, памте само оне догађаје које могу уградити у своју слику о себи или властитој групи. Тако се у (западној) Еуропи већ од осамдесетих, након десетљетећа потискивања, у фокусу сјећања на Други свјетски рат налази холокауст. Истребљење еуропских Жидова схваћа се као заједничко искуство из којег је Еуропа научила и створила нове структуре да би слично убудуће спријечила.

Истовремено се у источној и југоисточној Еуропи повијест изнова пише након 1989. године. Пред-социјалистичко раздобље се глорифицира као „златна ера“ националне слободе. Злочини колаборационих режима се у тој новој верзији повијести потискују из сјећања, јер стоје у супротности с идентификацијом с националним херојима. Умјесто да хисториографија служи преиспитивању таквог ревизионизма, она се у таквим периодима не разликује од националистичког колективног памћења.

Такав развој могао се још наглашеније проматрати у процесу распада Југославије и у постјугословенским ратовима у којима је сјећање на Други свјетски рат интензивно реактивирано. Дошло је до „рата сјећања“, идентификације са злочинцима из Другог свјетског рата и демонизације непријатеља. У излагању бити ће говора о примјерима из Словеније, Босне и Херцеговине, Србије и Хрватске.

Док широм Еуропе све више влада симболично сјећање које се проблематично удаљује од хисторијског контекста и концентрира искључиво на „невину жртву“, ипак основице хисториографских сазнања, нпр. о Аушвицу, већ дуго нису више спорне. У Југославији и након распада такођер постоје такви симболи Другог свјетског рата, на које се комплексна прошлост редуцира, прије свега Јасеновац. Но овдје се чини да нема граница удаљавању од хисториографских сазнања овисно о тренутној власти. У Југославији је Јасеновац још у осамдесетим годинама називан трећим по величини концентрационим логором у окупираној Еуропи, а у независној Хрватској број жртава у Туђмановој ери пао је на 30.000 „политичких противника“. „Најинтересантнија“ конструкција била је тврдња да је логор и након 1945. године даље радио под комунистима. Посебно ћу се у излагању осврнути на питање колико је 2006. године отворени нови постав у спомен-подручју Јасеновац напредак, а колико проблематично слиједи еуропски тренд фокуса на индивидуалну жртву без да тематизира јасеновачке специфичности. С друге стране Саве у Доњој Градини табле с митским бројем „700.000“ служе као позадина политичких скупова, а недалеко од њих налази се други мит: казани, у којима су усташе наводно кухали сапун од својих жртава.

Док се око тако политизираних симбола води „рат сјећања“, друга мјеста падају у заборав. Као што се у свијету код холокауста мисли на Аушвиц, гдје су прије свега убијани западноеуропски Жидови, од којих је ипак знатан број преживио, о логорима смрти попут Треблинке и Собибора и о бруталним, неиндустријским стријељањима у шумама и понорима скоро нитко не може више свједочити. Пренесено у пост-југославенске димензије, први усташки логори, Паг, Госпић и Јадовно, скоро без преживјелих, већином не постоје у колективном сјећању, као ни свијест о томе да су усташе једине поред Трећег Рајха на властитом територију увели логоре смрти и то за Србе као највећу групу жртава. Требати ће будно проматрати што значи да је нови хрватски предсједник Јосиповић у првим мјесецима на власти открио обновљену спомен-плочу на Јадовну, али и да ли ћемо се у „рату сјећања“ успјети удаљити од аргументације да увијек само ОНИ манипулирају прошлошћу, док смо МИ само невине жртве.