Kukuruzi su alibi

„Tu ćemo otkinuti nekoliko klipova i svezati ih u salvetu, napraviti culo. Od tada imamo izgovor da smo išli obilaziti kuruze. Dalje preko livade Grabara, pa pokraj Šimunovića kuće“, kaže mi mama. Jasnovačka dvorišta i kuće su uglavnom prazni. Neki Srbi su otjerani u Srbiju pa su tu naseljene ustaške porodice. Veći dio je u oktobru 1942. godine poubijan i poklan, a ostatak otjeran u logore Jasenovac i Sisak, odakle se gotovo nitko nije vratio. Ustaške porodice su poslije oktobarskog masakra Srba i povratka partizana pobjegle u Grubišno Polje ili Viroviticu. Jedino je dvorište Stojana Mikelića uređeno, vidi se i nekoliko kokoši. Ima lijepo složeno đubre, a u kanaliću od đubreta ima đubrence. To govori da nešto ima i u štali. Prolazimo brzo i bez komentara. Nitko nas nije vidio. Kad smo izašli iz sela i prešli preko pomenutog puta, sjeli smo na uzvišenu stranu staze da pojedemo onu miloštu iz cula. Bilo je par lijepih komadića pečene prasetine i dvije povelike šnite kruha. Kad smo pojeli, mama sveže salvetu oko pasa pa preko nje spusti bluzu i reče: „Ajmo“. Kad smo starim putem i kroz visoku travu izašli iz šume, naše kretanje je bilo zaštićeno od mogućih pogleda i konfiguracijom zemljišta i pokrivenošću kukuruzima, živicama i dugačkim Šelovića šibom. Laknulo nam je kad smo konačno u svojim kukuruzima otkinuli šest klipova. Imali smo alibi. Sad smo bili sigurniji. Da nas bilo tko sretne, imamo nesumnjiv izgovor. Ako hoće, neka idu i vidjeti gdje su ubrani. Dubokim putom silazimo u livadu, vidimo krave dolje desno, na Amidžića livadama. Djeca trčkaraju, izgleda da se krmačaju, pa ih ništa drugo ne zanima. Uostalom, i da nas vide, daleko su da bi mogli započeti bilo kakav razgovor. Dotad zaklonjena kravama, odjednom se pomoli Evka, starija žena koja tuda prolazi predvečer i nešto kasnije ujutro. Ona ima u Orašini, zarasloj uvali sa izvorom vode koji pravi kanalić u kome ima vode cijele godine, komad zemlje koji godinama obrađuje. Ona uređuje taj izvor i po povratku kući uvijek ponese vode u nekoj metalnoj, šarenoj posudi – štuci. Mi djeca često bi trčali prema njoj i tražili da nam dade piti vode. Bilo nam je zadovoljstvo dudati vodu iz te posude koja je imala jedan bočni produžetak, kakav imaju čajnici. Nekad bi joj popili gotovo svu vodu, a ona je samo čekala da joj vratimo posudu. Nikad nas nije požurivala da pijemo brže niti nam je govorila da pijemo manje. Tada nismo mislili na to da ona, sirotica, nema bunara kod svoje kućice-kolibe. Njezina kućica-slobodica, u kojoj je sama stanovala, bila je prva kad se dolazi od šume. Iza nje je bila nešto bolja kućica od njene u kojoj su stanovali Slovenci Klajdrmanovi, jedna baka i njeni, već postariji kćerka i sin. Dalje su bile kolibe Cigana, a onda se oko pola kilometra protezao prazan prostor do prvih kuća Stalovice. Normalno smo prehodali livadu u čijem kanalu nije bilo vode zbog suše. Penjemo se uz Grabar. Tu se nastavlja naša zemlja, preko livade sve od krčevine. Naše je sa desne strane, đedovo sa lijeve, zatim Janjića parcela, pa je onda, sa obje strane poljskog puta kojim idemo, do kraja naše. Put izvodi na Bartlov sokak, a Bartl je međaš sa cintorom crkve Svetog Đurđa. Skrećemo lijevo, stazom koja ide međom između Amidžića i Vranješove mekote pa završava na putu Stalovica–Grubišno, kod kuće Šimunovića. Pređemo taj put i dolazimo pod đedovu mekotu. Tu je zapušteni put koji ide prema đedovom i Šelovića vinogradu. Sa lijeve strane je mala, lijepo okrečena kuća tete Slave u kojoj sa njom živi njezin sin Zdravko Ferenčaba, ustaša, i vanbračni joj muž Pero Popara. Pero je šef mašinhauza u paromlinu i vozač vlasnika paromlina Novaka. Pero je uvijek lijepo obučen, ima i kravatu. Slava mu svaki dan nosi ručak stazom ispod Šimunovića kuće, pa preko Bartlovog sokaka iza naše crkve, odakle izbije na križanje kod predstojnikovog stana. Onda nastavi niz put trotoarom do paromlina. U jednom pravcu to je tura pješačenja od oko tri kilometra. Tako je bilo prije rata, tako je sve do danas. Peru, rođenog brata Milana Popare, ustaše nisu dirale. Milan je, kako znamo, u partizanima, a njihovi roditelji su jedne ljetne noći 1942. godine otišli za Milanom. Nažalost, u oktobru iste godine ustaše su ih negdje u šumi zarobile i bili su ubijeni. Milanova žena Pava iz Velike Peratovice, rođena Kundak, otjerana je sa jednogodišnjim sinom Savom u logor Sisak. Tu su joj, kao i ostalim našim ženama, oduzeli dijete. Pava se, na nagovor ostalih žena u logoru, predstavila tako što je rekla da joj je muž otjeran u Koprivnicu 1941. godine. Na taj način je izašla sa njima iz logora na Sv. Petku 1942. godine. Sinčića Savu nikad nisu pronašli... U tuzi su i Milan i Pava živjeli sa dvije mogućnosti – ili je hrvatski janičar ili je negdje u „milosrđu“ katoličke crkve i hrvatske „humanosti“ usmrćen kao i četrdesetak hiljada ostale srpske djece Slavonije, Banije, Korduna, Like, Srema i najveći broj iz Potkozarja i Kozare.

Konačno ulazimo među đedov i Šelovića vinograd. Prijeđemo Bastašića put i eto nas u našem vinogradu. Sunce je već nestalo sa vidika. Žedni smo pa beremo još zeleno grožđe, a mama mi reče da probam da li je slađe ono roza, koje raste pri kraju reda kojim sam ja išao. Nešto je slađe i ima ugodan, mirisav okus. „Ajd’ probaj“, kažem joj. To nam je bio prvi razgovor od jasnovačkih livada. „Eno Luce pod nji’ovim orajom. Bolje da malo sačekamo, mislim da nas nije vidjela“, reče mama. Razumijem situaciju, a kroz glavu mi prođe – kako se sad sklanja, a, po Lucinom, od jučer su sestre! Ipak, šutim i dalje jedem rozu šnjozu, kako joj je tepao pokojni tata. Nismo dugo čekali, a Luce nestade sa vidika. Sad dolazimo u vrt. Mama mi šuteći dade ono culce sa kukuruzima, a ona ubra u krilo nekoliko lijepih paradajza i paprika. „Ne znam“, veli ona, „kako je Jovanka završila ručak, pa nek’ se nađe. A može i za doručak“. Idemo kroz mladi šljivik. To je otac posadio neposredno pred rat. Kad bi se tu našao, govorio je, gledajući u mlade šljive: „Al’ ću se napiti lijepe rakije kad počnu roditi“. Nažalost, nije to dočekao. Moje se loše misli nastavljaju – tuda smo Jovanka i ja onog crnog dana na kraju septembra 1942. godine bježali ispred ustaša koji su išli ubijajući uz put. Drugi nas presretoše u bašti. Uspjeli smo pobjeći u dvorište gdje nas je spasio Marijan. Mama otvara ljesu, taj crni detalj istog dana, a onda se oglasi stari Jerebič iz Brzinove kuće. Pošao je da čupa slamu za prostirku kravama. Odgovorimo mu: „Dobar dan komšija“, i produžismo u kuću. Mislimo da nas iz đedovog dvorišta nije nitko vidio. Možda i jest, ali to ćemo saznati sutra – mama od „sestre“ Luce, a ja od „voljenog“ prijatelja Zvonka kod krava. Za stolom u kuhinji sjede Jovanka i Tina. Obje skočiše sa stolica kad su nas ugledale. Poljubiše me, plaču od radosti, a ni meni nije svejedno, brišem suze i šutim. Drago mi je što ih vidim, a nekako me sram što sam se vratio. „Aj’ ti sjed’ na svoje mjesto pa da ručate. Napravila sam sve kako si rekla“, obrati se Jovanka mami. „A, da, ja sad idem, pa ću reći mami da si došao“, kaže Tina. „Ma, Tino, sjedi ili kako ’oćeš, ali i kumi Milki reci da sam doš’o oko podne iz Orlovca, a da smo kasnije išli obići kukuruze“, kažem joj. „Ma, reći ću ja njoj, al’ znate da će ona odma’ doć’ ’vamo“, kaže Tina. „Dobro, dobro, kako ’oćeš“, završi mama priču. Sipam kokošiju čorbu sa puno rezanaca, a tu je, vidim, još kokošetina i paradajz sos. „Kako je bilo i kako su oni tamo“, pita Jovanka. „Ma, šut’ o tome, nego reci nam je li i’ko dolazio i pitao gdje smo“, presiječe je mama. „Dolazila je samo teta Anka. Baš si ti bila otišla. Došla po stepku za putar koju im nismo vratili. Nakupila je skorupa pa veli da joj treba. Malo je posjedila, pita đe si ti, a ja velim da si otišla kumi Dragani u Stalovicu i da si pričala da ćeš ić’ po Milana u Orlovac. Kao, ja sam bila kod Tine pa ne znam ’esi l’ odma’ produžila za Orlovac. Ona je sjela pa priča šta je čula od Mare Golštajnove. Veli da ju je skren’o Mato Fricov. To joj je brat. Pričao joj je, kaže, o Markoti. Mato ima dolje nekakvoga domobranskog oficira, sina njegovog prijatelja. S njim se našao u birtiji. Počeli su priču o Takaču i Vimeru, a kaže da su domobrani Markotu zatvorili u zahod i to naglavce u onu rupu gdje se sjedi. Kaže da se derao i zapomag’o k’o vol, a onda su ga sutradan svezanog otjerali u Bjelovar na sud. Veli da gore pričaju kako je Markotinka dva dana jaukala po dvorištu i bašči i proklinjala muža zbog toga što je uradio. Kaže da je vikala: ’Ne idem više nikuda, ni u ’žicu’ spavati. Neka me ubiju partizani, neka me ubije ’ko god hoće’. Priča joj Mara da su joj dolazile i Luca i Šima, i da su plakale. Veli da se Slavko izbezumio kad je čuo šta su mu sa ocem uradili u domobranskoj komandi, a on ne može ništa učiniti“, ispričala nam je Jovanka.

Jovanka je kravama davala jesti. Idem i ja malo u štalu da ih vidim i dodam naramak otave prije napajanja. Kad sam se vraćao iz štale, vidim Lucu kako kupi oraje pod onim koštuncom. Budući da sam imao sve informacije, odlučim da joj se, siroti, javim. „Dobar dan teta Luce“, glasno kažem. Ona se trže. „E, da si zdravo Milane. Ka’ si doša’“, upita ona i prilazi plotu sa orajima u krilu, u fertunu. „Doš’o sam danas“, odgovorim. „E, baš mi je drago šta si doša’. Sa’ će i Zvonku biti lipše“, radosno kaže. „A gdje je Zvonko“, pitam je. „Negdi je otiša’ u varoš. Poslala ga Šima da kupi neke stvari njoj i ditetu“. „A kako je mali dečko“, upitam ja. „Dobar je, dobar. Zdrav i lip je“, odgovara ona sva sretna. „Evo, uzmi oras. Lipi su“, kaže. „Ma neću. Ti su jako tvrdi“, odgovorim joj i kažem da idem napajati krave. Ispričam mami da sam rekao da sam došao sa mamom i ništa više. Mama izađe do bunara pa je pozdravi. Ona odmah poče sa radošću što sam se vratio. Kaže da se ne plašim nikoga, da će Zvonko biti veseo... Mama izvuče kantu vode i pođe u štalu po kantu, ali Luca opet priđe plotu i mamu zovnu rukom. Kad su se približile, Luca poče: „Sestro moja, tebi mogu reći. Kome ću drugom? Zlo nam je, sestro, u kući. Slavko je izludija, ćuja je da su mu domobrani svašta radili sa ocen i da su ga svezana gonili u Belovar. Tili su i on i Miroslav da iđu u Belovar za njin, ali im ne dadoše. Ako krenu, da će i njija zatvorit’ i puške im vazeti. Rekli su, ćer’ce moja, i da će Miroslava nekamo premistit, a Slavka ne mogu jer je on pravi ustaša. O, Bože, neka njega ostave, on će nas sve čuvati jer je i njegovo dite ođe. A šta će? Otac mu je. Slavko nije kriv za zlo što je Mirko učinija tim ljudima. On neka za svoje odgovara prid sudon, šta se tu može, rečen ja Slavku“. „Ma, da, nije Slavko kriv“, dodade mama, a Luca nastavi: „I znaš, sestro moja, mati mu izludi. Onoga oteraše, Miroslava će nekud premistit, ostade ona i ćera same. Slavko, kako se oženija, ode tamo samo ponekad. Stalno je ovdi, a spava u ’žici’. Ljut je na mater što više neće da iđe spavati u ’žicu’, a ne da ni ćeri. Samo glasno kuka i plače po dvorištu. Niti jede, niti šta radi. Kaže da bi išla natrag u Ercegovinu. ’A di će sama, kome’, govori Slavko. Sigurno proklinje dan kad je amo došla. Kao i ja, moja sestro, kad san ostala bez moga Mirka“. „A šta ćeš, moja Luce? Jedino se tješi da nisi sama. Puno je žena tako ostalo. Tako sam i ja prošla. Ja sam, uz muža, i sina izgubila. Tvoja su bar djeca na broju“, tad i mami potekoše suze. Sjedim na štalskom pragu i čujem taj razgovor. Eto, sad su im i suze donekle jednake. „Jes’ ti napojio“, upita mama. „Ma, nisam. Aj’ ti vuci vodu, a ja ću nosit’“, kažem. Tako se prekinuo ovaj, sestrinski nazvan, razgovor. Taman smo krave napojili, kad eto kume Milke. „Ma, dobro da si doš’o. Sad nas ima više. ’Este čul’ sve o Markoti? Jebla ih mat’, sam’ nek’ se gnjavore međ’ sobom. Prije će ih vrag odnijeti“, kaže kuma. „Ma, da. Eto, ispričala mi Jovanka to što je Mato Fricov rek’o Mari“, odgovara mama. „Al’ ima još novosti. Naiš’o Petar Anić, onaj što mu uvijek uva cure od gnoja“, kaže kuma. „Ma, znam An’će. Bil’ su mi komšije dok se nisam udala“, dodaje mama, a kuma odmah nastavlja: „Stao kod Steve Pricnog i priča kako je onaj ustaša Rončević, nevjenčani zet Đure Novalj’ća, porazbijo i razbac’o sve po Iharušovoj kući. Veli da su Marko Iharuš i njegov mlađi brat otišli u partizane, da je Marko bio domobran i da je odnio i parabelu. Kaže da mu je Štef’ca Jozingov prič’o da je na njega i ustaše Dukariće sa vrh’ sela pucao Nikola Kopčinović iz donjeg kraja. On je isto Hrvat. Eto, vidiš što sam ti rekla – sve gadnije se zabavljaju izmeđ’ sebe“. Mama joj ispriča šta je razgovarala sa Lucom. Ona to sve sa zadovoljstvom sasluša i pošto joj uputi nekoliko svojih tipičnih psovki, reče da ona sa njom uglavnom ne razgovara jer ih dijeli zid jedne i druge štale, a dolje niže štagalj. Svi ovi razgovori su meni davali neko ohrabrenje i bili su ugodni. Ali, ipak sam ja njima na dohvatu, a nemoćan sam. Jeste to ohrabrenje – vidim pomalo da je Gojko u pravu kad govori da se oni dijele, svađaju, boje se više oni nas nego mi njih. Više se oni boje partizana, nego partizani njih, međutim, ja nisam u partizanima, ja sam na raspolaganju. Nisam ja ono što sam zamišljao na Polumu – „stani, ne prilazi, ubijam“! Tu sam u kući. Oni dođu, opkole kuću, razbiju vrata i mene bez problema uhvate za kosu! Eto meni koristi od njihovog straha. Opet ja noćas, poslije svih lijepih priča i istina, idem spavati sa strepnjom i zloslutnjom hoću li dočekati zoru. Ne znam da li sam sretniji ili žalosniji kad se sjetim onih triju prespavanih noći na Polumu. Već je lijepo zamračilo kad je kuma Milka napustila ovaj informativni sastanak.