Мирко Рапаић: ЛИЧКА ТРАГЕДИЈА, Хрватски злочини геноцида над српским народом 1941. до 1945.

Latinica

РИЈЕЧ АУТОРА

На овом великом и мукотрпном послу радио сам интензивно пуних десет година. Дубоко у души носио сам жељу да што више дознам шта се све догодило српском народу у Лици за вријеме рата 1941. до 1945. године. Као најважније у свему томе, тражио сам одговоре на слиједећа питања:

1. Зашто су Хрвати онако жестоко ударили на Србе 1941. године и зашто су починили монструозне злочине по српским селима Лике? Како су они „мирни“ Хрвати преко ноћи постали велики злочинци?

2. Колику је трагедију преживио српски народ Лике под усташким терором и колике је губитке имао?

3. Како и зашто нико послије рата није написао ниједну књигу о тим злочинима и о трагедији српског народа Лике? Зашто нису истражене личке јаме и пребројане жртве које су у њима усмрћене најмонструознијим методама мучења?

Иако сам, за вријеме рата, прокрстарио Лику уздуж и попријеко, нисам могао да знам све о злочинима што их починише Хрвати. Тада то није било могуће записати, јер су се многи догађаји крили, па сам под старе дане кренуо на посао да опишем голготу свога народа, да свијет то сазна и да будуће генерације имају о томе истинско свједочанство. Морао сам поново да крстарим по личким селима, да проналазим живе свједоке коју могу нешто рећи о страдању српског народа по личким јамама. Још увијек ми у глави одзвања кукњава српских мајки, српских мученица: „АЈОЈ, ЛИКО, ШТО СИ ДОЧЕКАЛА!“. Ко год носи српско име, нека никад то не заборави!. Ова књига је мој дуг према напаћеном српском народу моје Лике, јер сам читавог живота био дубоко везан за завичај и за жртве које је поднио.

Ово болно свједочење посвећујем свим Србима Личанима, који су недужни бачени у личке јаме, у општем безумљу и покољу каквог човјечанство није упамтило и доживјело, а кога починише Хрвати са којима смо до 1941. године живјели у привидној толеранцији и међусобном уважавању и у заједничкој држави.

Посвећујем ово казивање и малој дјевојчици Милени Лалић из Хомољца подно Мрсиња, која је имала само годину дана када су је хрватски злочинци набили на колац. Док сам жив, нећу заборавити онај дан кад сам је мртву скинуо са коца 14. марта 1945. године.

У књизи су описани методи које су хрватске усташе примењивале у покољу српског народа у Лици. Наведен је и број покланих, по селима и засеоцима, по општинама и котарима, да се види колико је било жртава. Немогуће је описати све случајеве, јер на многим губилиштима нико није остао жив, па нема свједока о тим страдањима и о начину убијања људи, жена и дјеце. Ипак се много зна, скоро све. Са многих губилишта понеко се спасио. Било је случајева да су појединци, онако недоклани, успјели чак и из јаме да се извуку, уз тешке муке и напоре, или су рањени и недоклани некако измигољили из гомиле мртвих душа. Све то ово казивање жели да опише, колико је могуће вјерније. Ништа није измишљено, ништа није увеличано. Писано је онако како је било и како се догађало, да се зна и памти какви су зликовци биле усташе – хрватски фашисти и кољачи. ЗАШТО СУ ХРВАТИ, „ВЕЛИКИ КАТОЛИЦИ“, ЧИНИЛИ ТО ЗЛО СРБИМА? Како се догодило да су 1941. године многи Хрвати постали „стеклиши“ (бјесни пси), крволоци гори од најкрволочнијих звијери? Откуд толика мржња према Србима? Како су наше комшије Хрвати могли онако немилосрдно и бездушно да јуришају на српске куће, земљу и трговине и да пљачкају све одреда? Како то да ниједан Хрват у Лици (или нека група људи), није упозорио Србе на несрећу која ће их снаћи? Како то да су чак и хрватска дјеца знала шта се Србима спрема, а да Срби то нису могли ни наслутити? Како то да католички свештеници посташе 1941. године најмонструознији злочинци? Како им је то вјера дозвољавала? Какво је то лудило захватило Хрвате кад су сви до једнога у Лици прижељкивали да нестане Срба? Како се и зашто догодило да су баш Хрвати из Лике постали највећи усташки злочинци и најоданије слуге крвника Анте Павелића? Како и зашто? Безброј таквих и сличних питања се још може поставити, и мора се поставити и тражити одговор. На многа питања одговор је већ дат. И ово казивање жели да истинито одговори на њих. Све је у књизи документовано. Међутим, послије свега што су преживјели, није јасно како то да још увијек има Срба који би хтјели Хрвате за браћу и који не схватају зашто се зло догодило.

Из моје куће Хрвати су побили, негдје у велебитским јамама, четири рођена брата Рапаића: мога оца Милана и моје стричеве Мирка, Никицу и Дацу. То се догодило крајем маја 1941. године. Оставили су за собом четрнаесторо дјеце, жене и родитеље. Поклаше их само зато што су били Срби. Како ли је било њиховој јадној мајци Мари и оцу Буди кад су у један дан изгубили четири сина? Са њима је отишло у смрт још десет мојих Језерчана. Какви су то били честити људи! А било је у Лици покоља у свим српским селима. Страдале су читаве фамилије, а међу њима и дјечица коју су мајке још дојиле или носиле на стомаку. Поклали су зликовци преко 10.000 Срба и Српкиња у мојој кршној Лици. То је највећа трагедија од доласка Срба у ове крајеве.

Кад сам започео посао на истраживању хрватских злочина геноцида над српским народом у Лици, најприје сам пронашао и проучио све књиге издате послије Другог свјетског рата које говоре о ратним догађањима у Лици од 1941. до 1945. године. Надао сам се да је ту све речено о хрватским злочинима, али сам се изненадио видјевши да ти злочини нису детаљно описани. За ових 50 послијератних година није написана ниједна књига о хрватском геноциду над Србима у Лици. Ово је први покушај да се то прикаже на једном мјесту и онако како је стварно било.

Док сам о томе писао, догодише се нови злочини, што их починише Хрвати над српским народом Лике. Чине то и даље без стида и срама за оно што су већ једном починили 1941. године. Треба прикупљати нове податке о хрватским злочинима од 1991. до 1995. године, а ми још ни оне старе нисмо свијету објаснили. Нажалост, о страдању Срба писали су хрватски комунисти, уз помоћ српских комуниста из Лике, а од њих се није могло очекивати да опишу српску голготу вјерно и истинито. Хрватски комунисти су чак прикривали те злочине или их умањивали.

Морам бити искрен и рећи  да је било веома тешко написати Личку трагедију коју сам и ја преживео. Морао сам сакупљати податке из неких објављених књига и докумената, анализирати их и издвојити оно што се односи на хрватске злочине. Био сам упорни истражитељ тих догађања по читавој Лици и описао сам их онако како су многи мученици свједочили. Ти српски мученици су заправо написали ову књигу. Они су све рекли. Ја сам њихове ријечи – истину, крваву истину и трагедију, пренио на овај папир. Ова књига је исписана крвљу и животима напаћеног српског народа. Уложио сам свој рад, много времена и многе непроспаване ноћи да бих браћи Србима рекао истину коју ће наћи на страницама овога казивања. Да се зна, да се памти, и да се не прашта и не заборавља!

Било је то вријеме највеће српске голготе у овим крајевима. Нису нам ни Турци нанели толико злао као Хрвати. Тешко се живјело под управом хрватских „стеклиша“, тих нељуди. Било је то вријеме кда су Хрвати гледали српски народ као дивљач за одстрел и уништавали га на најсвирепији начин. Били смо сви осуђени на смрт. А какве су монструозне методе примењивали на српском народу то је оно најстравичније што смо доживјели од Хрвата. Ево само неколико ријечи  о томе јер ће све детаљније бити описано на следећим страницама овога казивања. Везали су људе и мучили их до изнемоглости, клали су Србе ножевима појединачно и групно, ударали су тупим предметима у главу и сјекли главе на пању, копали су Србима очи, сјекли уши, палили бркове и косу, сјекли прсте и руке па скидали прстење, чупали су златне зубе из уста, српским мајкама сјекли су дојке и стомаке, вадили дјецу из стомака и клали их, некима су ножевима вадили срце и пили српску крв, пекли су Србе на ражњу, бацали су народ у ватру, при масовном убијању посипали су жртве живим кречом да се распадну, бацали су живе људе у дубоке јаме из којих није било спаса, од покланих људи одузимали су драгоцјености и храну и ту пили и јели поред лешева, веселили се при сваком злочину уз благослов католичких попова, итд.

Тешко смо се освијестили, тешко смо, а можда и касно схватили са каквим смо злотворима живјели у заједници. Зашто касно? Док смо схватили шта нам се догађа, Хрвати су већ поклали на стотине хиљада људи, жена и дјеце. Само на територији котара Доњи Лапац поклали су 400 дјеце узраста од једног мјесеца до 15 година. Морали смо кренути у борбу против тих зликоваца, да спасимо што се спасити може. Све је то давно било, али ране остају, и ево нове нам ране задају. И зато би још већа трагедија била ако се то заборави. Нажалост, многи су заборавили, а кад су Хрвати поново почели да развијају усташку шаховницу кроз српска села и насеља, и кад су жестоко ударили на Србе у току 1990. године, многи Срби нису могли вјеровати да се усташлук поново јавља, као и 1941. године. Мноштво парола о „братству“ са Хрватима створило је увјерење код Срба да су се Хрвати промијенили. Али нису. Да се догодио само онај покољ Срба у Доњој Суваји или у Дивоселу, морали смо, због пијетета према тим жртвама, за вјечита времена заборавит на „братство“ са Хрватима. Али, и поред свега што се догодило, многи Срби, а посебно комунисти, су прихватили Хрвате за „браћу“ и за господаре. То је недјело српских комуниста, хрватских јањичара.

Кад се рат завршио 1945. године, народ је помало почео да заборавља кроз какве је муке прошао. Људи су говорили „било не повратило се“ и вјеровали су да се зло неће и не може поновити. Међутим, поновило се 1990. године и трајало до 1995. године. 5. августа 1995. године, Срби из Лике и читаве Крајине, морали су побјећи са својих огњишта, под ударом нове хрватске фашистичке солдатеске. Од Лике, преко Босне, све до Србије, издужила се колона Срба дуга преко четири стотине километара. То је био највећи егзодус Срба, много већи од оног 1690. године. Лика је остала без Срба. Све је опустело.

Хрвати већ дуго сањају о потпуном уништењу Срба. Како рече покојни др Јован Рашковић, „то је код Хрвата постала нека врста параноје“. То показује, да Срби немају већег непријатеља од Хрвата, нити су га икад имали. Само у току двадесетог стољећа Хрвати су три пута починили тешке злочине над српским народом: 1914-1918, 1941-1945. и 1990-1995. године.

За почињене злочине Хрвати се неће моћи никада и ничим оправдати, док је свијета и вијека. Они то чак и не покушавају, већ се кају што нису завршили крвави посао, који им је оставио у аманет „отац хрватске нације“, србомрзац из Лике, Анте Старчевић, Тако се и његовом заслугом догодила личка трагедија и велики злочин.

Срби који су гурнути у јаме подно Велебита до посљедњег часа су искрено вјеровали да их Хрвати неће клати јер су били мирни и поштени грађани и никакву штету нису чинили Хрватима. Напротив, у српским кућама се говорило „брат је мио које вјере био“. А крвници су баш то знали и рачунали су на српску наивност. Тако је велики злочин почео и крваво се завршио у личким јамама. Подручје Лике постало је велико стратиште и велики полигон за масовно уништење Срба. Колико је Срба остало заувијек у личким јамама нико тачно не зна јер то нико није истраживао. Али злочинци нису предвидели да се памћење не може убити. Злочинства која су починили Хрвати никад не застаревају и никад се не могу заборавити, јер и ЗАБОРАВ ЈЕ ЗЛОЧИН. Зато се треба надати да ће им закон Вјечне Правде судити једног дана за те злочине.

Аутор

 

РАЗГОВОР У ВОЗУ 1989. ГОДИНЕ

Данима сам крстарио од села до села моје кршне Лике. На том путу нађох се, септембра мјесеца 1989. године, у возу, на личкој прузи Госпић-Грачац. На жељезничкој станици у Госпићу испратио ме је мој добри ратни друг Петар Штулић, у чијој сам кући боравио и уживао гостопримство неколико дана, сакупљајући податке о усташким злочинима у Госпићу и околини. Колико код да је наш сусрет, послије много година, био радостан, толико је и растанак био тужан. Као да се никад више нећемо видјети. Можда и нећемо? Петар је ускоро са фамилијом морао да бјежи из госпићког пакла. Једва су живу главу извукли, а кућу су им Хрвати спалили до темеља, као и све остале српске куће. Његовог рођеног брата Бранка су заклали и спалили.

Боравећи у Госпићу, истраживао сам да ли у том граду постоје нека обиљежја на којима се види да је ту, од 1941. до 1945. године, био концентрациони логор за масовно уништење Срба. И нигдје ништа нисам нашао. Нигдје ознаке, неког натписа или споменика, као да се ништа није догодило. Живјели су ту Срби у већини, поред Хрвата и са Хрватима, и нису ни слутили шта им се спрема те 1989. године, опет и изнова. Хрвати чак прогласише Госпић за главни град Лике. Кад су се Срби отријезнили, било је касно. Опет су били изненађени, многи су побијени и преклани, многи спаљени у кућама, као и 1941. године, јер су вјеровали у братство са Хрватима. Колико ћемо пута ми Срби скупо плаћати своје заблуде?

И тако, у возу, нађох се у купеу са једним човјеком и једном женом, вјероватно су брачни пар. Путују из Загреба. Започесмо разговор о обичним стварима, а послије се них двоје ослободише и кренуше у офанзиву против Срба. Намјерно их нисам заустављао, нити сам им противрјечио. Било ми је веома стало да чујем и сазнам како ови Хрвати из Загреба размишљају и какве поруке Србима шаљу. Из таквог мог држања, наравно, они нису могли закључити да сам ја Србин, и то баш из ових личких крајева. Морам рећи, било ми је тешко и мучно да слушам оно што су они говорили о Србима. Двоје мојих сапутника прогнозирају Србима црне дане. Ево само неколико њихових порука:

            - Ми не бумо више живјели у Југославији!

            - Ми бумо Југославију уништили!

            - Наши дечки бу Србе брзо средили!

            - Наши се буду сви вратили из иноземства, а већ се неки и враћају.

            - Ми морамо, коначно, Србе најурити откуда су и дошли, ван из Хрватске!

            - Не буду Срби више на власти у Хрватској!

            - Окупаторску армију ћемо потјерати или заборавити!

            - Само да на власт дођу прави Хрвати, а не комунисти, ми ћемо брзо створити своју независну Хрватску, какву смо већ једном имали.

            - Ми врло добро знамо как бумо делали са Србима.

            - Ти проклети Власи морају одговарати за оно кај су нам направили! итд.

            Било је још сличних порука, али ово је суштина. Да ли то они говоре истину? Вјерујем им, потпуно им вјерујем, јер су тако говорили и 1941. године. Камо среће да су Срби више вјеровали у њихове пријетње!

            У том и таквом разговору прођосмо Ловинац, стигосмо и до Штикаде, и још мало па смо у Грачацу. Ја устајем и спремам се да изађем. Обраћам се овим путницима ријечима:

            - Хвала вам за све што сте ми испричали. Ја бих вас врло радо почастио.

            - Закај госпон? – пита госпођа.

            - Зато да могу мојим Србима причати шта сам чуо и шта им се спрема од Хрвата, па да се чувају.

Обоје су заћутали и преблиједили јер нису то очекивали. Рекао сам им да се ничега не плаше и још једном сам им захвалио што су ми све то испричали. Већ је и воз успорио вожњу, стиже у жељезничку станицу Грачац. Опростио сам се од мојих сапутника и изашао. Свратио сам у ресторан, попио кафу, дубоко забринут. Имао сам разлога што сам се плашио, а то су показали већ наредни дани.

Гдје год сам био у мојој кршној Лици, свугдје сам Србима говорио о оном што сам чуо у возу и упозоравао на опасност која се приближавала. Али, нисам наишао ни на једног Србина који је то упозорење озбиљно схватио, као што сам га ја доживио. Мање-више рекли би овако:

            - Ма мани те „бене“, свашта лупетају, шта они нама могу, у то не требе вјеровати!

Није вриједило ни подсјећање на усташке покоље 1941. године.

У повратку из Лике свратих код епископа Симеона[1] у Карловац и сњим сам дуго разговарао. Све сам му испричао што сам чуо у возу и како моји Личани реагују на све то. Мудри и учени епископ Симеон рече, парафразирајући Његоша:

            - Е мој Рапаићу, мене душа боли кад видим како племе српско сном мртвијем спава. Знам ја шта Хрвати мисле и говоре јавно, али ништа ту не могу. Ипак, вјерујем да ће се Срби морати отријезнити, јер ако се не отријезне, зло нама!

На сву срећу, Срби су се сада брже отријезнили него 1941. године и брже су се организовали за отпор надолазећој хрватској немани. Услиједо је јединствен српски покрет отпора 1990. године, као и 1941. године, под паролом: „Више нас неће живе у јаме бацати!“. Нажалост, Хрвати су Крајину опет окупирали после пет година а српски народ је морао у егзодус према Србији.

То што сам доживио у возу од Госпића до Грачаца скоро је у свему исто са оним што ми се догодило на Пријебоју прије четрдесет и осам година, у јануару 1941. године. Овдје, у мојој кршној Лици историја се понавља на штету српског народа. Што се то догодило прије четрдесет и осам година видеће се у наредном прилоуг под насловом „Посљедњи Божић“.

 

ПОСЉЕДЊИ БОЖИЋ

Била је субота, 4. јануар 1941. године. Био сам тада ђак четвртог разреда ниже гимназије у Кореници. Дочекали смо школски распуст за Божић. Звони школско звоно и јуримо на улицу. Свако на своју страну. Ја идем за моје родно село Језерце, које је удаљено седамнаест километара од Коренице. Далеко је и зима је, али ћу до ноћи стићи да са својима проведем божићне празнике.

Стигао сам до првих кућа села Пријебој, и још само три километра па сам код куће. На улазу у Пријебој, наприје је заселак Мажари или, како смо их ми звали, Марасовићи. Ту су све хрватске куће. Баш у том засеоку појавише се на пртини три младића, мојих година или мало млађи. Али их не познадох добро, јер су на главе набили некакве шубаре и зимске капе, а већ се помало и ноћ хвата, снијег пада, па их је тешко препознати. А можда их нисам никад ни познавао, ко ће их знати? Ипак сам видио да су сишли из тих кућа Мажаревих и тамо су се вратили. Стали су испред мене на пртину. Не слутим никакво зло. Препријечише ми пут и ја не могох проћи од њих. Застадох и кажем им:

            - Здраво момци!

            - Здраво! – одговорише они.

            - Могу ли проћи?

            - Куда идеш?

            - Идем кући на Божић, сад су школске ферије.

            - Какав Божић, чији Божић?

            - Па православни, чији би био?

            - Е није православни, него српски.

            - Добро, није важно, само ви мене пустите да идем.

            - Нећеш проћи лако, матер ти српску! – каже први.

У мени нешто ускипе. Видим да је то провокација. Биће гужве, а никога у близини. Покушавам да их још једном замолим да ме пусте на миру, али онај први пође к мени да ме удари. У том тренутку ја инстинктивно зграбих нож ханџар, који сам имао у џепу, и викнух:

            - Само удари, ако смијеш!

Они кад видјеше нож у руци, поскочише у страну. Ја пођох даље, али ми они дођоше иза леђа. Бојим се да ме не нападну. Окрећем се стално и држим ханџар у руци, а страх ме ухватио јер су њих тројица, а ја сâм. Ова тројка сада удара по мени грудвама од снијега што више може. Иду за мном неко вријеме. Никако да их се отарасим. Псују ми све одреда, а највише мајку српску. Кад им је, ваљда тога било доса, један од њих повика за мном:

            - Иди сад, слави, матер ти ..., али запамти – ово ти је посљедњи Божић и теби и свим Србима! Нећете више славити, сву ћемо српску гамад потаманити!

            Ријеч посљедњи је страшно дјеловала на мене. Као да ме гром ударио.

Дршћем од оног што сам чуо и трчим кући преко Зељкуше, јер имам још три километра, а ноћ се хвата. И стално на то мислим.

Имао сам тада петнаест година и тако нешто још нисам чуо и доживио. Кад сам дошао кући, сав озебао и уплашен, одједном сам почео да плачем и све сам оцу Милану испричао. И он и остали укућани нису могли доћи себи од оног што су чули.

            - Чије су то силеџије? – пита ме отац.

            - Не знам тата, нисам их препознао, али сам видио да су изашли из Мажаревих кућа, тамо код Дидића.

            - Па зашто би они тебе тако нападали?

            - Не знам, али то и није тако страшно.

            - Па шта је онда страшно?

            - Страшно је и брине ме то што су они рекли да нам је ово посљедњи Божић. Шта то значи?

            - Немој на то више мислити. То су балавандери!

Због божићних празника то се некако заташкало и смирило, а мој отац није дао да се то драматизује.

Али, дошао је рат и усташе су узеле власт на Пријебоју. Једног дана, 25. маја 1941. године, стиже позив из усташке команде да се мој отац јави у Кореницу, ради „евиденције“, а можда ће ићи и на неке „зидарске радове“ на Велебиту, јер је он био зидар. Позив је добило још тринаест Срба из Језерца. И, наравно, сви су се одазвали на позив. Ја сам се оцу ухватио око ногу, плакао сам и молио да не иде, јер сам предосјећао зло. Рекао сам му кроз сузе:

            - Тата, сјети се онога кад су ми рекли Хрвати на Пријебоју да нам је ово посљедњи Божић.

            - Не бој се сине, вратићу се ја брзо.

Отишао је и никад се није вратио. Посљедњи пут сам тада видио мог доброг оца. Није се вратило ни оних тринаест Језерчана. Са мојим оцем Миланом отишла су и три његова рођена брата: Мирко, Никица и Дацо. Усташе су их побиле у Јадовном. Био им је то посљедњи Божић.

Како је могуће да су ти младићи од 14-15 година знали шта ће се Србима догодити и шта им се спрема? Све је, нажалост, било јасно много касније, кад смо сазнали да је ту на Пријебоју, још прије рата, била организована тајна усташка организација. Сигурно се међу њима говорило о прогањању Срба кад је то и дјеци дошло до ушију. Нису то дјеца измислила. Нажалост, многи Срби у то нису могли вјеровати.

 

Напомена:

Књига се може наручити код аутора, позивом на број: +381 11 26 59 560

 

МИРКО РАПАИЋ: ЛИЧКА ТРАГЕДИЈА

Хрватски злочини геноцида

над српским народом

1941. до 1945.

Рецензенти:

др ПЕТАР ОПАЧИЋ, историчар

ЈОВАН РАДУЛОВИЋ, књижевник

Издавач:

„СРПСКА РЕЧ“ – Београд

Вука Караџића 8

Директор:

Даница Драшковић

Главни уредник:

Љиљана Шоп

Коректура:

БМГ – Београд

Дизајн корица:

Никола Панић

Тираж:

2.000 примерака

Штампа:

Београдско машинско-графичко предузеће

Београд, Пожешка 83а

1999. године

ИСБН 86-491-0034-1

 

Везане вијести:

Мирко Рапаић: Да ли ћете Ви моћи нешто учинити да се њихове кости спасе и извуку из јаме?

МИЛЕНА

Мирко Рапаић: ЗАВЈЕРА ХРВАТСКИХ КОМУНИСТА ПРОТИВ СРБА У ЛИЦИ