Кирил Феферман, НАЦИСТИЧКА ПРИМЈЕНА НАЧЕЛА „ЗАВАДИ ПА ВЛАДАЈ“: ПОРЕЂЕЊЕ СОВЈЕТСКОГ И ЈУГОСЛОВЕНСКОГ СЛУЧАЈА 1941. ГОДИНЕ

Руски холокауст центар, Москва

НАЦИСТИЧКА ПРИМЈЕНА НАЧЕЛА „ЗАВАДИ ПА ВЛАДАЈ“: ПОРЕЂЕЊЕ СОВЈЕТСКОГ И ЈУГОСЛОВЕНСКОГ СЛУЧАЈА 1941. ГОДИНЕ

Овај рад настоји расвијетлити сличности и разлике између политике нацистичке Њемачке против Југославије и против Совјетског Савеза након што су ове територије пале под њемачку власт. Њена политика је у оба случаја до неке мјере одражавала класични колонијални приступ „дивиде ет импера“ („завади па владај“) и укључивале су различит третман разнојаких националних група које су сачињавале мултинационалне државе. Међутим, Нијемци су значајно радикализовали ову политику према нејеврејском становништву Југославије и СССР, што је умногоме било резултат уклањања ограничења у нацистичком третману цивила и партизана. У обе земље, Њемачке власти су потискивале највеће нације (Србе и Русе). У исто вријеме фаворизовале су бројно слабије групе (Хрвате, босанске муслимане, Украјинце, балтичке народе итд.), чије су се привилегије се протезале од независности до аутономије. У Европи којом су доминирали, Нијемци су дали одрешене руке својим савезницима да сами рјешавају своја питања, све док то није ометало њемачке планове. Али постојала је цијена које су ове нације морале платити да уђу у „нову Европу“: апсолутно поштовање нацистичке Јуденполитик (ако би је савезници из своје добре воље спроводили са ентузијазмом, Нијемци би то само поздравили).

На исти начин, овај рад ће такође сагледати различитости између ситуације у Југославији под њемачком доминацијом и окупираних совјетских територија 1941. године. Довољно је поменути два фактора: 1. Против СССР нацистичка Њемачка је водила „рат до истребљења“ са почетком политике „коначног рјешења“ формулисане лабавим наређењима, која је означавала совјетске Јевреје као смртне непријатеље Рајха. У Југославији истребљење Јевреја имало је облик војне операције коју је спроводила њемачка војска због тактичких разлога, несумњиво прије него што су добили „лиценцу за убијање свих Јевреја“ из Берлина. 2. Уз Њемачку, која је била главна окупациона снага у Југославији и Совјетском Савезу, остале земље Осовине учествовале су у окупацији и биле су укључене у холокауст (Италија, Бугарска, Мађарска у Југославији; Румунија, Мађарска и Финска у СССР). Од нарочитог значаја је улога коју су одиграли други најважнији њемачки партнери са својим сопственим окупационим зонама, Италија у Југославији и Румунија у СССР. Понашање италијанских и румунских трупа према општем и јеврејском становништву у Југославији и Совјетском Савезу је било другачије и изражавало је унутрашњу и спољну политику ових земаља, као и њихових ратних интереса.

Kiril Feferman

Russian Holocaust Center, Moscow