Усташки логор на Пагу (4): И МОРЕ – ГРОБНИЦА
Загребачки „Вечерњи лист“ сриједом, од 14.5.1975. до 4.6.1975. у четири наставка објавио је фељтон аутора Иве Палчића о логорима на острву Паг. Фељтон је настао из разговора са Антом Земљаром у чијој се књизи „Харон и судбине“, између осталог, налазе и подаци који су помогли при проналажењу ових чланака. Велики допринос поменутог Земљаровог дјела сазнању истине о овом страшном мјесту геноцида над Србима и Јеврејима отјелотворен је и у наставцима које вам представљамо.
У претходна три наставка описан је усташки логор „Слана“ у којем је поубијано за свега три мјесеца усташке владавине отоком 1941. године 10-15 тисућа логораша, жена, дјеце и мушкараца.
Мјесто умирања звано „Слана“ открили су војници талијанске војске која је окупирала оток одмах по разграничавању с усташком „ендехазијом“. Посебна комисија талијанске окупаторске војске поднијела је извјештај својој команди о логору – масовној гробници отока у коју су, како то у извјештају каже члан комисије поручник др СТАЗИА САНТА заточеници били затрпавани и живи...
Точан се број депортираних заточеника у логору „Слана“ не зна. Не зна се ни точан број убијених логораша. Поручник Санта је у свом извјештају навео само точан број ексхумираних и спаљених лешева, које је пронашла санитетска екипа талијанске војске. Многи гробови нису отварани, а многи од њих ни откривени, тако да се данас, заправо, и не зна гдје су све укопани убијени логораши. У извјештају поручник Санта спомиње тек једно такво мјесто:“На једном другом мјесту и то јужно од жичане ограде која је затварала концентрациони логор Срба, нађено је друго гробље гдје смо бушењем констатирали да су ту лешеви затворени у дрвене сандуке. Због тога, ово гробље нисмо ископали. Врло је вјероватно да се ради о депортиранима које су покопали њихови другови логораши. О томе говори и проф. Анте Земљар. Он се, по партијском задатку непосредно послије ликвидације логора, затекао на том мјесту заједно с групом соланских радника који су крчили логор. Том су приликом он и другови, видјели око логора на десетке хумака.
„Један смо хумак прекопали“, прича проф. Земљар. „Нашли смо леш преко којега је била положена даска.
Човјек је могао бити стар око 50 година. На себи је имао плаву сукнену доламицу и дебеле чарапе. Закључили смо да је био добро обучен, као човјек који одлази на рад. Чини се да су усташе на тај начин обмањивале заточенике, говорећи им, да их воде на рад. Такву групу Жидова видио сам у Госпићу почетком липња 1941. пред неким двориштем које је служило као сабиралиште. Другу групу усташе су, онако дивље, бацали из камиона. Гонио их је Иван Предован, мој знанац из гимназијских дана, иначе до тада сјемеништарац у шибенском сјеменишту а касније кољач у „Слани“.
О убијеним логорашима поручник Санта у извјештају истиче: „Особа која ми је служила као разборит водич код проналажења разних зона које је ваљало уредити, казала ми је да је највећи број депортираних у „Слани“ био бачен у море, везан уз велико камење, а да су си многи сами одузели живот намјерним утапањем. Познато је, такођер, да су многи били убијени и на Велебиту. „Околиш у којем су депортирани били присиљени живјети – наставља Санта, „трагичан је по својој дивљој природи каменитих зона, изложених сунцу, јаким вјетровима и кишама. Уз слабу храну и мало воде, чини се више него вјероватном тврдња да су самоубојства била врло бројна“.
Завршавајући извјештај поручник Санта прецизно војнички наводи:“За горње радове (спаљивање лешева и уређење терена) употребљено је 70 квинтала дрва, 250 кг петролеја, 550 кг бензина, 45 квинтала живог вапна. Рад је потрајао укупно десет дана, са 2720 радних сати“.
Кремацијом ексхумираних тјеласа санитетска екипа завршила је свој задатак, а документ поручника Санте остао је као потресно свједочанство о патњама невиних заточеника.
ИВО ПАЛЧИЋ
Везане вијести: