У Госпићу је одпочело масовно хапшење Срба већ 11. априла 1941.

Ђуро Затезало, Јадовно зборник докумената I и II, Музеј жртава геноцида, Београд 2007.
Ђуро Затезало, Јадовно зборник докумената I и II, Музеј жртава геноцида, Београд 2007.

Повјерио ми је Мила Стилиновић, да их возе у Јањче и тамо их стрељају и кољу и бацају у јаму

Изјава Драге Стилиновића и Мате Антоновића о успостављању усташке власти у Госпићу, првим хапшењима, казнионици Окружног суда, злостављању и убијању Срба у априлу и мају 1941. године.

Ја Стилиновић Драго био сам 1941. опћински намјештеник као писар опћине Госпић.

Дана 10. априла 1941. г. налазио сам се у служби у опћини као дежурни и око пет сати послије подне, дошли су у просторије опћине с лијева први кат гдје сам се ја налазио и тадањи биљежник Иве Стилиновић: Јосип Самарџија, Ловре Дуић млађи и Звонко Јањић, те су од нас двојице одмах затражили кључе од канцеларије и нас одмах одстранили из уреда напоље са напоменом, да ће ту радити усташки стожер, те су у тим просторијама остали око 25 дана.

Тога дана односно наредних дана преузео је управу обћине начелник Жељко Бедековић са опћ. одборницима Јосипом Пећином, Јожом Кришковићем, Ником Колачевићем, Дуић Ловром старији и Иваном Банићем.

Средином травња именован је за Вел. жупана Јурица Фрковић, а његов замјеник Илић Станко. Особни тајник био је вел. жупан Јосип Роксандић (зван Попо).

Помоћно особље у жупанији била су следећа лица: Иван Штимац водитељ тајног уруџбеног записника, Анте Бркљачић из Каниже као писар.

Војну власт преузео је Антун Пихлер, бивши аустријски сатник, који је тада добио одмах чин подпуковника, а његов замјеник је био сатник Стипе Милинковић.

Управу котарске области преузео је тада Ђиковић, као пристав, који је касније премјештен у Сарајево и добио IV. групу.

Од овога је преузео дужност по имену Анте Драшчић, а био је по прилици 6 мјесеци и послије премјештен у Златар.

Ја Антоновић Мато сам се налазио у служби као казнионички стражар код судб. стола у Госпићу и тако ме је 10. травња 1941. затекао на том положају, те сам видио, да је већ 11. априла 1941. одпочело масовно хапшење Срба.

Група усташа и то Марко Фрковић, Лулић Ићо и њих више чијих се имена данас не сјећам. Та група усташа избацила је одмах из казнионе дотадашњег управника Николу Рукавину и на мјесто њега поставили су усташу Милана Старачека, као њиховог повјерљивог човјека. Када је прва група Срба ухапшена, тј. Никола Дукић и другови, чување истих у казниони преузели су усташе и то Марас Марко Цигин из Брушана, Ивица Томљеновић, који је погинуо у Бихаћу 1942, Томо Шарић казн. стражар, Никола Шпелић из Дебелог Брда.

Ови су усташе похапшене Србе у затвору злостављали...

Ови усташе као и многи други говорили су, да ће сви похапшени Срби ићи на рад у Њемачку, пак сам једном приликом питао шофера усташу Милу Стилиновића и многе остале куда их возе, када се са камионом врате, након три до четри сата натраг, повјерио ми је Мила Стилиновић, да их возе у Јањче и тамо их стрељају и кољу и бацају у јаму.

Колико ми је познато на Јањче је одвежено 4 до 5 камиона...

Одмах по доласку у затвор ухапшеници су били позвани, да све ствари, као новац, сатове и прстење морају предати усташама, те су тај плијен усташе међусобно подијелили, а боља одјела су прије убијања над јамом са жртава свлачили и такођер међусобно дијелили јер су се знали послије убијања повратити пијани и како је који више нашао новаца и више опљачкао осталих предмета.

Стилиновић Драго, в.р.

Антоновић Мато, в.р.

 

Записник Окружне комисије за утврђивање злочина окупатора

и њихових помагача, Лика, 27. април 1945.

 

Извор:

Ђуро Затезало, Јадовно зборник докумената I и II, Музеј жртава геноцида, Београд 2007.