Први пут с дедом на Јадовну
На том пропланку јадовничком, невеликом, али високом, први пут смо се срели мој деда и ја.
Негдје на Велебиту, усред густе шуме, има један пропланак, невелик, али висок, висок до неба.
На рубу пропланка, или на рубу шуме, свеједно, затрављене хумке, високе до неба.
А у средини Часни Крст, висок до неба.
Све је високо на том пропланку - трава која покрива све, стабла која га окружују и јаук, висок до неба, који још увијек одзвања у онима који имају уши да чују.
У нама.
Влати боје Духа Светога, шуме гушће него другдје, небо плавље, Крст опомињући, већ поцрнио од чемера, а ипак, све је окупано у злату за оне који имају очи да виде.
За нас.
Ко смо то - ми? Тек пробуђени, још буновни и од лажи мамурни потомци оних који су са тог пропланка, невеликог, али високог до неба, на то исто небо закорачили. Недостојни потомци мученика што још леже под тим хумкама које чувају само влати траве. Нечасни, заборавни насљедници свега оног због чега мученички, на дну јама и мора, још увијек неопојани и несахрањени, леже невини наши.
Они леже, а ми се будимо из опште анестезије.
Чудна је та велебитска поњава саткана од љепоте и чемера. Мирисне шуме крију страшне приче и судбине. Зло још увијек промиче међу правим, високим стаблима.
Осјети се. Ту је.
Оставило је трага, али нема више снагу. Душмани броје посљедње трзаје. Не може се против светих, а светих је много, баш ту, на Велебиту. Препуна је света земља и њени бездани невиних и неосуђених, док многи криви, а неокривљени још ходе по њој. Пострадалог деду, једног од четрдесет хиљада тих невиних и неокривљених, нисам упознала, али њих знам. Препознајем их.
Има и име: Легион. Неки су стари, али има и нових.
Злослутни, бијесни црни пси, једва зауздани, још скрнаве људски Богом дани лик у који су се обукли.
Деду, дакле, нисам познавала. Тражила сам га, безуспјешно, годинама.
Нико ништа није знао, нико ништа помињао, а био је све вријеме на Јадовну. Нашла сам га, покривеног високом травом необичне зеленкасте боје.
Под крошњом. Под хумком.
Чекао је мене или кога другог свог, да се сјети, да дође, да нађе дио себе. Тако смо се, на том пропланку јадовничком, невеликом, али високом, први пут срели мој деда и ја.
Пише: Зорица Ђоковић, Београд
Везане вијести: