Преносимо: Та неизговорива ријеч геноцид

Однос хрватских, точније усташких власти према Србима био је геноцид и у то нема никакве сумње. У Хрватској су на дјелу игнорирање и шутња о тим злочинима, па и њихово ублажавање, каже Славко Голдштајн

Српским злодјелима над хрватским народом нема краја. Није им довољно што им хрватска власт због тога што су од нас изгубили рат, исплаћује огромне новчане износе, купује станове, дијели преко 200.000 незаслужених мировина, него сада траже одштету и за измишљени геноцид у Јасеновцу. Срби су извршили геноцид над Хрватима након завршетка Другог свјетског рата. Срби су извршили агресију на Хрватску и 1991. исто као што су устали и против НДХ као државе, а нису устали против режима, како они кажу.

То су ријечи којима је Јосип Миљак, предсједник ХЧСП-а, на интернетским страницама своје странке коментирао доношење бањалучке декларације којом се од Републике Хрватске тражи да прихвати повијесну одговорност за геноцид над Србима, Жидовима и Ромима почињен у НДХ. На страну што је сама декларација срочена као најобичнија националистичка провокација, јер је састављачима добро познато да Хрватска није сљедница НДХ, него је Уставом дефинирана као држава чији су коријени у ЗАВНОХ-у и антифашистичкој борби. Више од провокација усијаних глава из Републике Српске, овдје нас занима то што се ноторне повијесне чињенице, попут геноцида над Србима у НДХ, у данашњој антифашистичкој Хрватској доводе у питање.

Циничан одговор МУП-а

Недавно је "Хрватски лист" у више бројева исмијавао идеју комеморације у Јадовну и посјет предсједника Србије Бориса Тадића, који је тамо одао почаст свом дједу. Јадовно је био толики злочин да су, према ријечима Славка Голдштајна, који је тамо изгубио оца, и сами усташе били присиљени ускоро га затворити, па чак и казнити заповједника логора. За разлику од бројних хрватских политичара, повјесничара, новинара и јавних личности, Голдштајн се оно што се Србима догађало у НДХ не либи назвати правим именом.

Појам геноцида прихваћен је само пригодно

Према ријечима повјесничарке Зорице Стипетић, бивше предсједнице Савјета Спомен-подручја Јасеновац, у Хрватској је у протеклих 20 година на дјелу ревалоризација, па и ревизија повијести, посебно сувремене. Повијесна објашњења усклађују се с политиком, па се повијесна истина прилагођава.

- Данас се као симбол геноцида – симбол који није радо прихваћен – доживљава концентрациони логор Јасеновац, премда материјални докази указују да су најстрашније ликвидације биле на кућним праговима и у логорима Јадовно. Тај је геноцид припреман дуго и идеолошки и политички програмиран још прије рата, а и за првих дана НДХ, па ипак је најстрашнији вал народ затекао неспреман. Данас је појам геноцида прихваћен само пригодно. У вријеме док сам предсједала Савјетом Меморијалног подручја Јасеновац, требало је много инзистирања да се појам геноцида над Србима и Ромима прихвати уз појам холокауста над Жидовима, па и тада, у том ритуалном једногодишњем догађању, једва да се спомене. У јавном се дискурсу геноцид над Србима уопће не спомиње. Умјесто тога, Јасеновац се веже уз Блајбург, иако су оба страшни злочини, али заправо су опречни, и у тој крвавој повијести лакше их је разумјети као узрок и посљедицу. Такођер, данас се прешућује и српски удио у антифашистичком рату. Мислим да ће се тешко признати геноцид над Србима, јер он руши новоизграђену слику узрока и посљедица најновије повијести и Домовинског рата, као и илузорну тежњу да се и у овом рату, препуном злочина и мрачних тежњи неких српских снага за стварањем Велике Србије на рачун хрватских територија, конструира оптужба за геноцид Срба над Хрватима - каже Зорица Стипетић.

- Однос хрватских, точније усташких власти према Србима био је геноцид и у то нема никакве сумње. Он је, на срећу, само дјеломично проведен, али то је био покушај потпуног геноцида. У Хрватској су на дјелу игнорирање и шутња о тим злочинима, па и њихово ублажавање. Потребно нам је отворено суочавање с прошлошћу - каже Голдштајн.

Као примјер односа великог дијела хрватских повјесничара према злочинима у НДХ и геноциду над Србима, он истиче Хрватски институт за повијест, у којем сматрају како нема потребе о томе говорити јер је већ све речено, те да се треба окренути комунистичким злочинима, о којима се шутјело.

Када се говори о Другом свјетском рату, ријеч "геноцид" тешко прелази преко уста повјесничара, а поготово политичара. Најбољи примјер је Јасеновац. На посљедњој комеморацији тамо су говорили предсједник Иво Јосиповић, предсједница Владе Јадранка Косор и предсједник Сабора Лука Бебић. У њиховим говорима било је пуно ријечи о жртвама и злочинцима, али геноцид није споменут. Некако је тај појам тешко превалити преко уста, чак и у Јасеновцу, гдје је побијено 20.000 дјеце млађе од 14 година.

Такођер, годинама траје ревизија чињеница о народном устанку 1941. у Србу. "Хрватски лист" у свом задњем броју тај устанак проглашава "побуном четника, комуниста и талијанских фашиста против Хрвата и Хрватске". Текст потписује Златко Бегоња из Завода за повијесне знаности у Задру.

У Хрватској постоје закони против ширења вјерске, националне и расне мржње, али их нитко не примјењује. На питање упућено Крунославу Боровцу, начелнику МУП-ова Одјела за односе с јавношћу, зашто полиција не затвори продаваоницу која насупрот загребачке катедрале продаје усташко знаковље као туристичке сувенире и зашто власника не ухапси због ширења мржње, Боровец одговара да у законима нигдје не пише да је то знаковље забрањено. У том срамотно циничном одговору огледа се прави однос хрватског друштва према овом проблему.

Примјер Њемачке

Изокренута тумачења повијесних догађаја нису само специфичност Хрватске. И друге државе у регији пате од сличних болести. Тако се у Србији четнички покрет у посљедњих 20 година уздиже на пиједестал антифашистичке борбе, док је у Босни и Херцеговини, највећој жртви посљедњих ратова, ситуација још гора. Тамо се и партизански покрет подијелио по националном кључу, па они који су на Сутјесци гинули заједно, данас обљетнице обиљежавају раздвојено. У БиХ су регистрирана бројна четничка удружења, Мостар и друга хрватска мјеста пуна су улица с именима усташких кољача, а негирање геноцида у Сребреници догађа се у Републици Српској готово свакодневно.

Да може и другачије свједочи примјер Њемачке, гдје постоје закони којима се кажњава негирање геноцида, па би Миљак, Бегоња и слични тамо дошли под удар правосуђа. Нијемци иду толико далеко да предлажу одузимање дјеце родитељима који их одгајају у нацистичком духу. "Када идеолошки утјецај досегне такву разину да пријети дјететовој добробити, држава и јавне институције морају пронаћи рјешење ситуације", тврди Гинтер Хофман, стручњак за права дјеце.

Наравно, тешко је повјеровати да ће се ова идеја провести у дјело, али је исто тако тешко не упитати се у какве ће људе израсти она дјеца коју годинама виђамо с мамом и татом у усташким униформама на блајбуршким комеморацијама.

Пише: Саша Косановић

Извор: http://www.snv.hr/tjednik-novosti/606/ta-neizgovoriva-rijec-genocid/