Порицање Холокауста и геноцида је дио злочина са којим се сусрећемо и данас.
Поводом међународног Дана сјећања на Холокауст, 27. јануара 2014. године, у Aмбасади Републике Србије у Лондону, отворена је изложбена поставка „Моје Jадовно“. Том приликом присутним се обратио и секретар УГ Јадовно 1941. Предраг Лозо и објаснио неке од основних чињеница везаних за изложбу и сам комплекс логора смрти НДХ, Госпић-Јадовно-Паг.
Ваша Екселенцијо, Амбасадоре Републике Србије, Ваше Екселенције, уважене даме и господо:
Визуелизација историјских процеса и појава отјелотворених у комлексу логора смрти Независне Државе Хрватске, Госпић-Јадовно-Паг, покушај је сагледавања онога што је веома тешко објективно и једноставно објаснити и дефинисати. Естетска и методолошко-историјска као и меморијализацијска карактеризација било ког стратишта и страдања, ставља пред аутора низ дилема, потешкоћа и изазова. Свјесни своје људске, моралне и научне одговорности, првенствено према жртвама, истраживачи и ствараоци покушавају да објективно осликају експлицитне историјске процесе и догађаје, са јаком метафизичком и суштинском тежином, и да их уведу у узрочно посљедични контекст времена и простора.
Посматрајући основне чињенице везане за Јадовно, уочићемо све одредиве елементе и препознатљиве тачке извршења страшног злочина геноцида над Јеврејима, Србима и Ромима. Историјски контекст посматрања злочина свих злочина, показује нам да дехуманизација жртве осликава бурне историјске процесе чији се коријени протежу на неколико вијекова и који трају дуго после самог злочина. Сва обиљежја овог страшног, системског, плански организованог и на великом простору изведеног злочина, са великим бројем учесника и посматрача, „скривена“ и теоријски апстрактно означена разним терминима, експлицитно експлодирају у погледу измрцвареног дјетета или у посљедњој поруци дрхтеће руке жртве која се писмом најдражима, поздравља посљедњи пут.
Суочавајући се са именом, личном и породичном причом и националном али уопште људском трагедијом, и преношењем страдања у сопствени систем колективног и индивидуалног сазнања о злочину, сви заједно преносимо поруку вриједности живота која је најбољи и једини суштински носилац културе сјећања и памћења. Дужни смо сјећати се, али смо дужни сви заједно свједочити да се страшни злочин не би поновио, исто колико смо дужни и живјети да бисмо обесмислили смрт. Ова прва изложба о поменутом комлексу логора смрти, сама као изложбена форма уопште, ограничена је низом фактора, али је успјела у потпуности, ако са собом, у својој свијести, понесемо вечерас одавде један поглед жртве или поруку: “Никада више”!
Међународни значај комплекса логора смрти Госпић-Јадовно-Паг, контекст изучавања Холокауста и Геноцида над Србима и Ромима, како у Независној Држави Хрватској са својим специфичностима и карактеристикама, и фактографија коју можемо видјети на изложби, обавезује нас да управо дане као што је овај данас, посветимо истини.
А истина се на жалост увијек лако не пробија на свјетлост дана. Болне слике ове истине показују нам да идеолошки контекст геноцида проузрокује низ других историјских процеса са којима се сусрећемо и данас.
Српски народ, поготову са подручја Хрватске, најбоље је то осјетио на себи током сурових ратова деведесетих, када је поред националне и вјерске припадности, и успомена на жртву представљала опасност по живот појединца и групе.
Порицање Холокауста и геноцида је дио злочина са којим се сусрећемо и данас. То порицање нас болно суочава са реалношћу и оно нас опомиње да превенција оваквих појава мора бити нешто на чему ћемо инсистирати. На то нас обавезује, осим дужности потомака и поштовалаца жртава, и чињеница да је овај систем логора смрти претеча Јасеновца, како га називају Балканског Аушвица.
Прича о континуитету бестијалности Јадовна и Јасеновца осликава обрисе једног система вриједности уништења и негације другога и другачијег, и као таква ова мјеста представљају једну од највећих мрља у историји човјечанства. Успомена на ова и нажалост многа друга мјеста, јесте најбоља препрека рехабилитацији идеологије која је резултирала страшним злочином.
Мислим да је најбоље, ове фотографије и друге историјске изворе првог реда, пустити да говоре сами за себе, јер колико год се трудили да опишемо величину страдања у овом комплексу логора смрти или суштину страдања у Холокаусту и другим Геноцидима, увијек ће то најбоље урадити жртва својом животном причом.
Те животне приче, поруке и погледи са ових паноа обавезују нас на развој позитивних вриједности људског друштва али и стављају у позицију одговорног преносиоца једног болног историјског искуства на генерације које долазе иза нас.
Везане вијести:
У АМБАСАДИ СРБИЈЕ У ЛОНДОНУ ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА „МОЈЕ ЈАДОВНО“
ЗАШТО СЕ ОДРИЧЕМО ЖРТАВА ГЕНОЦИДА ?
БАСТАШИЋ: АНТИСРПСКА ХИСТЕРИЈА ДОПРИНОСИ НЕГАЦИЈИ ЗЛОЧИНА НДХ
ЈАДОВНИЧКА БРОЈАЊА
СТОП ХРВАТИЗАЦИЈИ СРПСКИХ ИНСТИТУЦИЈА