КО НЕМА ГРОБА – НИЈЕ УМРО … КО НИЈЕ УМРО – НИЈЕ НИ ЖИВИО
Припремајући обиљежавање деветнаесте годишњице Великог крајишког
егзодуса, познатог под кодним називом “Олуја”, поново отворих роман
“Јадовничка жмижда”, аутора Душана Ђаковића, избјеглице из Лике,
задржавајући се на одломку у којем главни ликови, госпићки прота и
дјечак, који су живи бачени у јаму, док око њих стотине недокланих
жртава– дјеце, жена и стараца – јече и запомажу данима, мада и сами
чекају час у коме ће их стићи смрт, не одустају од Бога, молећи се за
опроштај грехова жртава, али и крвника, који изнад јаме изговарају
реченицу: „Ко нема гроба – није умро… ко није умро – није ни живио!“
Читајући ову посљедњу реченицу кроз главу су ми пролазиле бројке и имена
страдалих сународника у “бљесковима и олујама” деведесетих али и у
“јадовнима и јасеновцима” четрдесетих година прошлог вијека. Жртве из
рата деведесетих на подручју Хрватске и бивше РСК и сам пописујем дуже
од 20 година, за које вријеме сам их именом и презименом пописао 7.136,
међу којима је још 1.916 на списку несталих. Нажалост, ни овај списак
није коначан, пошто смо га само у посљедњој години допунили са неколико
десетина нових имена. Вјерујем да смо ми у Веритасу успјели да попис
много више приближимо реалној бројци жртава, него пописивачи српских и
иних жртава из Другог свјетског рата. По подацима историчара Ђуре
Затезала у комплексу логора Јадовно (Госпић – Јадовно – Паг) страдало је
преко 40.000 људи а тек десетак хиљада их је пописано именом и
презименом, док их је у комплексу логора Јасеновац, према извјештају
Земаљске комисије Хрватске из 1946., страдало измедју 500 и 600 хиљада,
од којих је, према подацима Музеја жртава геноцида у Београду, пописано
под именом тек око 83.500. Шта је са непописанима и гдје су посмртни
остаци побијених? Можда је одговор у већ цитираној реченици из романа
“Јадовничка жмижда”? У нади да ћу нешто више сазнати о тој реченици, са
аутором сам причао овога јула и августа неколико пута. И ево што сам
дознао:
Аутор је 80-их година прошлог вијека, у току припреме свога магистарског
рада под називом “Српско питање у Хрватској”, из Историјског архива у
Госпићу, захваљујући родбинским везама са директором, добио досије
“Логор Јадовно” (“стуб висине преко 2 метра и са око 60.000 сложених
листова папируса”) у којем се, између осталога, налазила и изјава једног
усташе којему се по завршетку рата судило за злочине почињене у рату, у
којој је и нашао основу за поменуту реченицу. Наиме, описујући одакле
усташама идеја да се Срби, Роми и Јевреји бацају у јаме, усташа је
испричао да су Павелић, Будак и извјесни Марић, Србин из Лике, који је
био Павелићев пратилац и савјетник, убрзо по успостави НДХ, са папиним
нунцијем у Загребу, отишли у посјету папи Пију XИИ. Када су повели
разговор како што више ликвидирати непоћудних са што мање трагова, папа
их је упитао гдје би сакрили лешеве да којим случајем живе у Финској,
нашто су му гости узвратили да би их бацали у језера којима обилује та
држава. А пошто живите у Хрватској, гдје нема језера као у Финској,
бацајте их у личке шкарпе, сугерисао им је папа (папа је ријеч “шкарпа”,
што је иначе назив за крашке јаме на подручју Лике и Далмације,
изговорио на чистом хрватском језику). Причало се још и о томе како ће
се логораши из свих логора на подручју НДХ довозити или доводити до
Јадовна гдје ће их живе или мртве бацати у велебитске шкарпе. Договорено
се одмах почело и реализовати и ко зна колико бих их још било бачено и
личке шкарпе да се Талијани нису побунили на свирепост и монструозност
усташа.
Аутор је овај досије дао на читање госпићком професору Милошу Почучи,
чијих је неколико рођака скончало у велебитским шкарпама, од којег је,
због “дугог језика” његове жене, одузет у децембру 1991. године. Ако
овај досије није физички уништен, данас би се могао налазити у Музеју
Лике у Госпићу, сматра господин Ђаковић, који се од 1991. није враћао у
тај град, а како ствари сада стоје, мала је вјероватноћа да ће га ускоро
посјетити.
Толико ме је опчинила цитирана реченица и објашњење аутора, да сам је
за вријеме овогодишњег обиљежавања једне од највећих трагедија крајишких
Срба изговарао у више прилика: и у порти храма Христа Спаситеља у Бања
Луци, гдје су 3. августа Крајишници са обје стране Уне запалили 7.000
свијећа у помен страдалих Срба у Хрватској и бившој РСК у рату
деведесетих прошлог вијека; и на парастосу за 1853 жртве “Олује”, чија
су имена дан касније прочитана у истом храму; и на даћи у Колу српских
сестара, гдје се свих “постолујних” година свраћа са парастоса и
полагања вијенаца на чашицу за покој душа; и на округлом столу у хотелу
Босна и јавној трибини у Банском двору, одржаним 5. августа, под називом
“Олуја пред Међународним судом правде”, на којима се разговарало о
главном претресу и скорашњој пресуди по узајамним тужбама Хрватске и
Србије о геноциду; и на “мосту спаса” на ријеци Уни на граници између
данашње РХ и БиХ, преко којег је око 100.000 Кордунаша и Банијаца у
августу 95. прешло у Републику Српску и са којег су дан касније спуштени
вијенци за страдале и у Другом и у посљедњем рату и на којем је
крајишки пјесник Мићо Јелић-Грновић, недалеко своје родне куће, у коју
није навраћао свих ових “постолујних” година, рецитовао своје
родољубиве пјесме; и мало касније у Сводни, мјесту између Новог Града и
Приједора, гдје су 8. августа 2 хрватска МИГ-а гранатирала избјегличку
колону и убили троје а ранили више десетина избјеглица, а дан касније и
на Петровачкој цести, којом је у неколико августовских “олујних” дана
прошло више од 100.000 Далматинаца и Личана и на којој је 7. августа
хрватски авион убио 9 људи, међу којима четверо дјеце, а око 50 их ранио
и гдје је бихаћко- петровачки владика г. Атанасије (Ракита), са својих
десетак свештеника и ђакона, поред спомен обиљежја у облику стилизованог
српског православног крста, служио парастос.
Чини ми се да сам у злокобној реченици „Ко нема гроба – није умро… ко
није умро – није ни живио!“ пронашао одговор на српска пострадања у
прошлом вијеку.
Пише: Саво Штрбац
Извор: Интермагазин
Везане вијести:
САВО ШТРБАЦ: Ослобађање оптужених је ругање жртвама и то Хрватска стално ради