Када Јосиповић дође у Београд треба му поставити питање обележавања усташког логора Слана на острву Пагу
Сазнајемо из медија да ће током октобра хрватски председник Јосиповић посетити Београд. За његов састанак са председником Николићем, предложио бих једну тачку дневног реда – питање пригодног и трајног обележавања усташког логора Слана на острву Пагу
Србију која је на европском путу и језик који се у њој говори стално запљускују нове, модерне стране речи, које полако и незаустављиво поткопавају оне домаће. Тако смо добили: едукацију, евалуацију, кооперацију, (ЛГБТ) популацију и – агенду. Управо тако, при Министарству спољне и унутрашње трговине и телекомуникација (за неупућене, Расимово министарство) постоји Управа за дигиталну агенду. Ко разуме, схватиће, а ја бих ипак да се бавим појмом агенде у његовом стандардном значењу – програмом рада, односно дневним редом.
Будући да ће, како сазнајемо из медија, током октобра хрватски председник Јосиповић посетити Београд, што значи да ће се неминовно састати са председником Николићем, предложио бих једну тачку дневног реда тог састанка – питање пригодног и трајног обележавања усташког логора Слана на острву Пагу. Тај логор је био део логорског комплекса Јадовно и данас, за разлику од велебитског дела тог комплекса, није обележен. Прву спомен-плочу на то место поставио је (још давне 1975. године) „народ Пага“, како је на самој плочи писало, а тај народ је организовао савез бораца тог острва. Није то учинила тадашња Социјалистичка Република Хрватска, нити општина Паг. Долазак демокрације довео је до првог ломљења те спомен-плоче, иако је запис на њој са хрватског становишта прилично беневолентан (на слици реконструисане спомен-плоче, пре него што је поново разбијена и уклоњена, јасно се види да се не помиње реч „усташе“). Покушаји различитих невладиних организација, међу којима су најактивније Српско народно веће и удружењe грађана „Јадовно 1941“, да се та спомен-плоча обнови (са истоветним текстом, што тражи надлежно министарство Републике Хрватске) завршио се на исти начин – ломљењем спомен-плоче и уклањањем њених остатака, последњи пут јула ове године. Вероватно због тога што би присећање на све оно шта се на том месту догодило могло да умањи туристичку тражњу на „јадранској Ибици“ и поремети планове за изградњу туристичког кампа на том подручју. Да ли је икада иком нормалном пало на памет да гради туристички камп на подручју некадашњег логора Треблинка? А Слана је управо то – логор смрти.
Као што сам већ раније написао („Политика”, 27. јуна 2012), сматрам да је посао управо Републике Хрватске да на то место постави пригодно спомен-обележје и да се побрине да оно ту и остане. Надаље, сматрам да то обележје треба да открије председник Републике Хрватске и то крајем јуна, када се обележава годишњица настанка комплекса логора Јадовно, и то у подне, када је сунце високо, као што је било над главама заточеника пре 72 године, а пашки камен врео. Следећа година ми се за то чини сасвим пригодном. Сматрам да председник Николић свом госту из Хрватске треба да скрене пажњу на све ово, да од њега тражи чињење које ће довести до тога да ово више не буде тачка дневног реда сусрета два председника и да му чак предложи да заједно оду на то страшно место на Пагу и да заједно открију то спомен-обележје.
Како би хрватски председник реаговао на овакав предлог? Не знам. Нешто резерве имам због тога што Република Хрватска овај свој домаћи задатак и даље није урадила и не показује намеру да то учини. Наравно, српски председник не може да примора свог колегу на тако нешто, може само то да предложи. Али, може да уради многе друге ствари у којима га не спречава сувереност државе нашег западног суседа. Уколико већ на Пагу не постоји спомен-обележје жртвама логора Слана, а све ми се нешто чини да неће ни постојати у некој догледној будућности, онда оно треба да се подигне у Београду, ту га бар нико неће разбити. Мислим да председник Николић код београдских власти (без обзира на то ко је у граду на власти) треба да покрене иницијативу за подизање таквог спомен-обележја. Сматрам да није потребно ништа велико и претенциозно, као онај Богдановићев камени цвет у Јасеновцу – довољно је да буде пригодно и да има бар нешто мало смисла. Да покажемо сами себи да нисмо заборавили нашу, српску Треблинку.
Добросуседски односи подразумевају да се разговора о тешким и болним темама. И да се оне решавају. Иначе све постаје фарса и своди се на позирање фоторепортерима, извештачено грљење и тапшање по раменима.
Добро дошли, господине председниче!