ЈАДОВНО - ПРВИ КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР У НДХ 1941. ГОДИНЕ

Опште је познато и заслужује сва поштовања, што је јеврејски народ, који је расут по читавом свету успео прикупити податке о својим жртвама током Другог светског рата. Успех је утолико већи, због чињенице да су Јевреји страдали на просторима више европских држава или боље речено, где је била успостављена немачка окупација и њој одани сателити или како су називани, квислиншки режими. Илустративан је и податак да су Јевреји о страдању свог народа прикупили преко 130 милиона документа што је фасцинантно. Пред две године на скупу у Београду, где се говорило о геноциду представник ромског народа нас је обавестио да ће и они успети прикупити податке о страдању Рома у Другом светском рату, што заслужује сваку похвалу. На жалост, српски народ нема податке о броју страдалих Срба током Другог светског рата на простору Независне државе Хрватске па и читаве бивше Краљевине Југославије. Оваква ситуација им се поновила и у последњем рату, тако да Срби немају прецизне податке о броју страдалих у рату приликом распада СФРЈ од 1991. до 1995. године.

Јавности је добро позната полемика између српских и хрватских историчара, демографа, статистичара и осталих научника о броју страдалих Срба под режимом НДХ-а од 1941. до 1945. године. Поред осталог, ово се пре свега односи на Концентрациони логор Јасеновац. Велике су разлике између хрватских теоретичара и службених државних података Југославије, датих после завршетка Другог светског рата. Такође су велике разлике између данашњих хрватских података тамошње „историјографије“ и одређених хрватских теоретичара. Огромне су разлике између данашњих службених хрватских података о српским жртвама и разних исказа у истрагама или на судовима политичара и функционера НДХ, после ослобођења 1945. године. Такође су велике разлике о броју српских жртава између данашњих хрватских ставова, и изјава на саслушањима немачких и талијанских представника и генерала као и записа које су оставили иза себе. Тешко је веровати да усташки политичари, војсковође или заповедници логора, нису знали податке о броју страдалих Срба макар оријентационо. Такође, тешко је веровати да о броју српских жртава нису знали немачки и италијански генерали или политичари који су имали увид па и патронат над НДХ.

Друго је питање, са којих све простора су страдали Срби у НДХ, основаној 10. априла 1941. године? У састав НДХ су ушли данашњи простор Хрватске, Босне и Херцеговине, Срем и делови Црне Горе. На простору НДХ, пре свега у концентрационим логорима али и не само њима страдали су Срби, са тих територија али и са других простора Краљевине Југославије. Зна се да је у логорима НДХ страдало много Срба и са територија које нису биле у њеном саставу, из Београда и Србије, Бачке, Баната, Црне Горе, Рашке, чак и оних који су живели у Македонији и Словенији итд.

Познато је да 1941, због Другог светског рата није извршен редован (десетогодишњи) попис становништва у Краљевини Југославији па се најчешће узимају подаци о броју Срба из пописа од 1931. године. За период од 1931.до 1941. године, узима се прорачунска стопа природног прираштаја која би могла бити по орјентационим показатељима. За ратни период од 1941. до 1945. године, до ослобођења, узима се такође прорачунска стопа, као и за перод од 1945. до 1948, односно до првог пописа. Чињеница је, сада сваком јасна, да су после Другог светског рата у социјалистичкој Југославији; Броз, Бакарић и остали који су били у систему одлучивања ишли на симетрију злочина, то јест изједначавања хрватског, српског и других злочина, да би извукли и „превели“ на антифашистичку страну оне нације које су већински биле на страни нацизма до краја Другог светског рата. То је учињено, пре свега, због хрватске нације из које су потицали најмоћни политичари комунистичке Југославије. Овакав приступ био је трагичан за српски народ, највећу жртву и страдалника током Другог светског рата на простору Краљевине Југославије. Реч је о народу над којим је извршен геноцид. У праву су аутори који тврде да су оваквим приступом изједначене жртве и џелати, што је био апсурд. Намеће се питање како је то политички реализовано? Као што је истакнуто, први попис је извршен тек 1948. године, значи не одмах по завршетку рата. Прошло је пар година док је још био висок природни прираштај, па су разлике о броју страдалих Срба привидно смањене. Прва пописна година је била 1948, политички веома неповољна, јер је тада извршен још један удар на руководећи српски кадар који је био југословенски орјентисан, после чега је додатно ослабљена кохезиона снага српског народа и Југославије. Други попис становништва је извршен 1953. године, и у овом раздобљу није значајније опао високи природни прираштај. Поред тога, оваква се политика могла реализовати из два основна разлога:

I „Комисија за утврђивање злочина и њихових помагача“ није довршила свој посао, заправо, нису пописане српске жртве страдале од режима Независне државе Хрватске. Рад те „Комисије“ је политички опструиран, што је почело већ током рата а после у потпуности довршено престанком њеног рада.

II Српском народу десио се готово невероватан апсурд, да у 45 година постојања социјалистичке Југославије, нису извадили своје жртве из јама и бездани, и достојанствено сахранили. Српске жртве нису биле идеолошки непријатељи режиму, него су страдале само због своје националне припадности.

И један и други разлог, био је пре свега заштита хрватског националналног интереса, приказиван је као општа потреба, због „братства и јединства“. За овакво стање поред одлучујућих људи у држави, крива је првенствено српска политичка елита, које је пре свега водила рачуна о својој позицији а ни мало о националном интересу, док је другим националним политичким елитама из владајуће структуре то био прворазредни задатак. Кад се то истакне, не треба занемарити чињеницу, да су Срби у оквирима комунистичких и партизанских структура били силом натеравани на оданост, што је чињено константно док је деловао тај режим.

Све до унатраг пар година, Концентрациони логор Госпић је за многе био непознаница, прикривена велом тајни или „потиснут од Јасеновца“. Међутим, реч је о првом великом концентрационом логору у НДХ где је ликвидирано српско, јеврејско и остало антифашистичко становништво са читаве територије те државе али и шире. Тек 2007. године изашло је прво велико капитално дело др Ђуре Затезала, “Јадовно,комплекс усташког логора 1941.“ Затим, почетком 2011. године друго такво дело Дане Ластавице “Хрватски геноцид над српским и јеврејским народом у Концетрационом логору Госпић 1941-1945,а Србима и 1991-...?“ Скоро истовремено издато је и литерално дело на исту тему, познатог личког песника и проф. Душана Ђаковића „Јадовничка жмижда.“ Аутори заслужују похвале за труд, неспорна је чињеница, да су дошли доста касно, но упркос, спречиће фалсификаторе историјских догађања који гуше или потискују историјску истину о овом логору. Овде ћу споменути најстаријег аутора Дану Ластавицу, који је данас, један од ретко живих сведока тих трагичних дешавања а поред тога је врстан познавалац терена где су извођене ликвидације. Усудио бих се устврдити, да оно што је др Милан Булајић био за Јасеновац, то је Дане Ластавица за Концентрациони логор Госпић. Поред докумената које износи, пред којима застаје разум и престаје да функционише људска логика, што потврђује теорије о НДХ, да се ту убијало са страшћу (после покоља невиног народа иде се на ракију),[1] за разлику од хладних ликвидација у немачким концентрационим логорима. Поред тога, Ластавица је изнео неколико чињеница које до сада нису изношене пред суд јавности, јер су биле плански потискиване да би се умањила злодела Независне државе Хрватске. Он тако исправља велику историјску неистину: није постојао Концентрациони логор Јадовно, него је постојао Концентрациони логор Госпић (што је знатно шири појам) а његов саставни део је било Јадовно, што је за многе била непознаница. Кад се ово истиче, свакако се не умањује улога логора Јадовно, који је постао симбол страхота на овим просторима. Он је изнео, што је више од пола века било непожељно, шему Концентрационог логора Госпић са помоћним логорима, губилиштима, јамама и безданима. Дане Ластавица такође, износи податке о страдању Јевреја у овом логору, а и то је широј јавности било мање познато.

Следећи политику Анте Старчевића, Јосипа Франка и других, затим програма из Усташких начела, усташе су још у емиграцији створили планове за уништавање Срба, Јевреја, Цигана, али и појединаца или група из осталих нација, који не буду прихватали њихову политику. Формирањем НДХ 1941.године, кренуло се у реализацију претходно наведеног програма. Ево релевантне изјаве из прве руке: “Одмах након оснутка НДХ, формирана је у Загребу ’Усташка надзорна служба’ (УНС), чије је Уред III био задужен са организацијом концентрационих логора. Идеја за формирање конц. логора потекла је још из прве емиграције. Знам да су Павелић и многе истакнуте усташе још за вријеме боравка у Италији договорили о разним начинима и средствима са којима би извршили ликвидацију српског становништва у Хрватској....“[2]

Познати нацистички и фашистички режими су оснивали концентрационе логоре. У покушају „оправдања“ насиља и репресије истицали су да су то институције у којима су „политички преступници“ изоловани од друштва, као и да ће их преваспитати кроз рад. На сличној теорији је истрајавао и др Фрањо Туђман, педесет година по завршетку Другог светског рата, „доказујући“ да је Јасеновац био, заправо, радни логор. Нормално је да се радило о обичној манипулацији или лажи која је служила за пропагандне сврхе, да народ што мирније прихвати реализацију њихове политике, која је суштински била језива. Анте Павелић је оснивао концентрационе логоре по Хрватској, који су били најгрознији од свих логора који су формирани у разним нацисичким и фашистичким режимима тог времена. Са Антом Павелићем, један од главних учесника у формирању логора смрти био је Еуген „Дидо“ Кватерник, као главни заповједник УНС, затим Макс Лубурић и други. Заправо, на најважнија места, везана за логоре, постављао је себи најоданије људе. Ево што је о организацији Концетрационог логора Госпић између осталог рекао Љубо Милош: “Први организовани логори били су: Јадовно на Велебиту, Слано на острву Пагу, те Крушчица код Травника. Логор Јадовно организовао је усташки пуковник Јуцо Рукавина заједно са Јурицом Фрковићем, вел. жупаном и Стјепаном Рубинићем шефом жупске редарствене области у Госпићу. Као први заповједеник овог логора, мислим да је био Стјепан Рубинић, а посље њега усташа Пудић, звани „Парализа“ (1945. године имао је чин усташког сатника). Осигурање овог логора вршила је „Личка бојна“ Јуце Рукавине. Знам да су се тада у истој бојни налазили поручник Иле, као заповједник 17. сатније, те заставник Карла, као заповједник 22.сатније (заставник Карла погинуо је 1943. или 1944. године негде у околини Бихаћа).

Мисли да су се у овом логору углавном налазили Срби и Жидови. Иако је главни организатор овог логора био Јуцо Рукавина, ипак је логор потпуно спадао под надзор и контролу Уреда III, тј. у почетку Бабића, а касније Лубурића.

Логор Слано, на острву Пагу, организовао је Мијо Бабић уз сарадњу и помоћ Ивана Девчића званог „Пивац“, који је уједно био и први заповједник логора. Часници који су се налазили на служби у логору били су: поручник Ивица Бркљачић, поручник Антон Ременар и Јосо Матијевић. Реманар је обављао дужност господарског часника, те мислим да се налазио стално у Госпићу, а тек повремнео да је посјећивао логор. Осигурање логора је вршила 13. усташка бојна, под заповједништвом Ивана Девчића „Пивца“, који је тад имао чин усташког сатника. Часници у његовој бојни били су емигранти: Поручник Иван Рако, поручник Анте Марић, поручник Мате Мандушић (погинуо у Аустралији несрећним случајем 1948. године), поручник Миле Барешић, те још неки Јоже чије презиме је било Међуреченим или Моравац. Сви ови часници, иако су били припадници бојне, активно су учествовали на осигурању самог логора. Такође, у овом логору били су углавном Срби и Жидови.“[3] Ево што о томе наводи Дане Ластавица: “Усташе су одмах по проглашењу НДХ запоселе казниону Окружног суда у Госпићу и у њу од јуна 1941. почеле логорисати Србе и Јевреје сходно расистичкој и верској политици усташког покрета, а комунисте и антифашисте као политичке противнике. Тако је та казниона претворена у Концентрациони логор Госпић са стратиштем Јадовно на Велебиту. Дневни капацитет концентрационог логора Госпић био је 2.000-3.000 логораша (људи, жена и дјеце). Да би смањио њихов број и омогућио прилив новологорисаних, усташе су свакодневно одвозиле логораше у логор Слано на острву Пагу (према процени, кроз тај логор је прошло око 16.000 лица) а остале су везане у ланце и жице, у групама од 200 до 400, пре и после подне одводили на стратиште Јадовно удаљено око 20 км од Госпића.Масовни прилив логораша у концетрациони логор Госпић отпочео је јула 1941. и трајао све до половине аугуста 1941. године.“[4]

К О Н Ц Е Н Т Р А Ц И О Н И Л О Г О Р Г О С П И Ћ[5]

I Збирни логор - затвор (Герихт), Госпић

II Сабирни логор на жељезничкој станициИ, Госпић

III Логор Овчара – Штале Максимовић, Госпић

IV Логор у Чачић долцу на Јадовном, Велебит

V Логор на Башким Оштаријама, Велебит

ЛОГОР НА ОСТРВУ ПАГУ

VI Логор за Србе у Сланом

VII Логор за Јевреје у Сланом

VIII Логор за жене и дјецу у Метајни

IX Сабиралиште у Лукову Шугарју, Девчић драга

X Сабирни логор у Бужиму, Смиљан

XI Сабирни логор на Личком Осјеку

XII Сабирни логор код жељезничке станице на Личком Лешћу

XIII Концентарациони логор Госпић, жртве су допремане свим средствима. Прво из ближе околине пешицице, сељачким колима и камионима а из осталих територија Независне државе Хрватске возовима. Неки су директно одвођени на губилишта а неки су из сабиралишта на различите начине ту одвожени или одвођени. Губилишта су се протезала од Личког Лешћа до острва Пага.[6] Ластавица истиче, да уколико у три сабирна логора у Госпићу није било места за смештај допремљених жртава, смештани су у двориште и кино-салу, затим у двориште хотела Лика и још неколико локација у Госпићу.[7]

Губилишта логора „Герицхт“ Госпић, била су: а) БЕЗДАНЕ ЈАМЕ У КОЈЕ СУ ЖРТВЕ БАЦАНЕ; 1.Шаранова јама на Јадовном; 2. Катине јаме у Брушанима; 3. Јама-бездан у Трновцу-Велебит; 4. Јарчија јама на Велебиту; 5. Јама на Аланку-Велебит; 6. Јама Руњевац код Госпића; 7. Јама Јасиковац код Госпића; 8. Шевић јама у Пазариштима; 9. Ташина јама у Пазариштима; 10. Леваров понор, Доње Пазариште; 11. Јама Цотинка у Коњском брду; 12. Јама на Кулашевој страни; 13. Јама на брду Крижанову; 14. Јама Плана-буџак у Пазариштима; 15. Влатковића понор у Доњем Пазаришту; 16. Мрачна пећина код Отеша; 17. Јаме код Личког Лешћа. б) МАСОВНА ГУБИЛИШТА СУ: 1. Губилиште иза Отеша; 2. Губилиште Гуште према Брушанима; 3. Губилиште Ризвануша-Шедрван; 4. Губилиште у Брушанима; 5. Губилиште Паљеж-Брушани; 6. Губилиште Провалије у Такалицама; 7. Губилиште код Калиноваче-Пазариште; 8. Губилиште у Великом Житнику, ток реке Лике; 9. Губилиште на мосту преко реке Отешице; 10. Губилиште у Отешком пољу иза Отешића; 11. Губилиште иза Оштре; 12. Провалија код Брда Крижанова; 13. Губилиште у Коњском на Оштаријама. Поред тих, Дане Ластавица истиче неистражена и неевидентирана губилишта на терену Велебита од Ризвануше према Аланку, као и према Самару, Паљежу, Зеленом врху, Паносу и другим неистраженим теренима.

Директна губилишта Сабирног логора на Железничкој станици Госпић, била су: 1. Јама Дупчан-Рибник; 2. Јама код села Медак; 3. Јама Јасиковац. Мртви који су истоварени из вагона, или оне који су убијени у том логору, бацани су у неке провалије од железничке станице до реке Лике и у ближој околини. Наводи се да и за ову локацију постоје неистражена губилишта.[8]

„Изравна“ губилишта Логора Овчара (Штале Максимовић) су били и бунари за воду који су ту постојали, затим простори од Овчаре до тока реке Лике и сама река.[9]

„Изравна“ губилишта Логора на Јадовну била су: 1.Шаранова јама на Јадовну; 2. Јама на Гргину брегу, Велебит; 3. Јама под Гргиним брегом, Велебит; 4. Кршка вртача- Понор у Чачић долцу, Јадовно; 5. Јама Бездан у Трновцу. Поред тих постојала су и масовна губилишта око Чачић долца и губилишта од села Јадовно до Шаранове јаме. Такође су постојала и неистражена губилишта око Јадовна у правцу југозапада од Логора Јадовно.[10]

„Изравна“ губилишта логора на Башким Оштаријама су јаме у које су жртве бацане: 1. Јама Бадањ на Попратњаку, Оштарије; 2. Врзина јама на Ступачинову, Оштарије; 3. Јама Садиковац, Оштарије-Велебит; 4. Дулуба јама на Оштаријама; 5. Јама Буновац, Велебит; 6. Јама Глуваја на Велебиту; 7. Јама на Кизи, Оштарије-Велебит; 8. Јама на Плочама, Ступачиново-Велебит; 9. Сладовачка јама код Сладиловца, Велебит; 10. Јама изнад залева, близу Карлобага; 11. Јама Кијавац, изнад Карлобага; 12. Јама Близница (Јама Крижар), изнад Карлобага. Такође су постојала и масовна губилишта: на Такалицама, испод коте 505, иза брда Бадањ, иза брда Басача и губилиште према Коњском. И овде су остала неистражена губилишта око Оштарија, према Црном Дабру и Равном Дабру.[11]

„Изравна“ губилишта логора на острву Пагу, биле су такође бездане јаме у које су жртве бацане: 1. Јама код Лукова Шугарја; 2. Јама Фурнажа на острву Пагу; 3. Јама код Кистања; 4. Јама Такалица на острву Пагу; 5. Јамина, јама изнад Трибња. И овде су постојала масовна губилишта, Јадранско море од Карлобага до Пага, око острва Пага и од Пага до Девчић Драге и Лукова Шугарја. И на територији овог логора остала су неистражена губилишта. И овде је остао део неистражених губилишта у Лукову Шугарју и безданима и јамама у југозападном делу Велебита.[12]

Сабирни логор налазио се у Бужиму, код Смиљана, испод Јадовна. У ово сабиралиште-логор жртве су допремане из Госпића и са територије општине Смиљан. Жртве бацане у бездане јаме, као што су Јама у Смиљану, Понор јарак, Рашин понор у Смиљану, Јама на Мишкулин брду код Смиљана (Мишкулинова јама). Становништво је масовно убијано по Смиљану и северо-источном делу Велебита од Трнавца према западу, испод Јадовна. И на овој територији остала су неистражена одређена губилишта, нарочито у западном делу Велебита, око Бужима.[13]

Постојало је сабиралиште и у Личком Осику, на месту званом Борик, хрватске власти су формирале привремено логор где су жртве довођене из ближе околине, мучене и убијане. Познатија губилишта у Личком Осику су била: Јама у Шупљој главици, Пећина у Мушалуку-Калаура и Торина пећина у Мушалуку. Ликвидације су масовно извођене у шуми Борик у Личком Осјеку, иза Логора, затим на територији од Мушалука према реци Лици а убијало се и у самој реци у Мушалуку. Такође, и овде су остала неистражена губилишта западно од Мушалука.[14]

Значајан је био и пункт у систему Концентрационог логора Госпић сабирни логор код Жељезничке станице на Личком Лешћу. Значајнија губилишта на Личком Лешћу била су: Јама код Мацоле, Јама код Орешковић станова, Јама у Ператовим драгама, Јама Угљенача (иза Гољака), Јама у Думану-Лешће, Јама жута (бездан у Лешћу), Јама у Јандрић драги, Делкова јама код Лешћа. Поред тих, масовна погубљења су извођена над провалијом између јама код Орешковић станова и Ператове драге и над провалијом на улазу у Личко Лешће од Јанча са леве стране цесте. Остала су бројна неистражена губилишта око Личког Лешћа према Марковић Рудинама, Лисини и Гољаку а и у широј околини.[15] Покрај Мацолине јаме постоји мање удубљење у које су жртве довођене и ту боравиле, посматрајући како се њихови сународници на раздаљини од њих 10-15 метара, муче и гурају у ту провалију. То би посматрали док и сами нису дошли на ред. Велики транспорт вагона који су пролазили из свих крајева Босне, Срема, Славоније и других места кретали су се преко железничке станице Личко Лешће у правцу Госпића. Неки од тих транспорт-вагона или цела композиција када је било места, стајала је на тој станици, ради истовара неких од жртава које су касније бацане у јаме око Личког Лешћа. Врата вагона би се отварала, а у њима су седеле, лежале и преплашених очију гледале жртве. Полумртви су само посматрали. Следило је дерање, псовање, туча ногама и било чиме другим, затим избацивање из вагона на пругу, а затим само неколико метара у једно удубљење које је било деломично ограђено жицом. Ту су жртве остављене док не дођу на ред за одвођење у оближње јаме. Кад би дошли на ред, проверено је да ли су сви добро свезани, па су тада постројавани два по два и у другој колони би кренули према стратишту-губилишту. Већи део вођен је према Јами код Мацоле и Јами у Ператовој Драги, а неки ка Јами Угљеначи, а већ првих дана злочина око Личког Лешћа Јама код Орешковић Станова, била је напуњена, па је из ње допирао задах да јој се није могло прилазити, а путем покрај ње тешко је било пролазити.[16]

Какве су све методе примењиване у припремању за убијање српског, јеврејског народа и осталих које су третирали као непријатељи, најбоље се види са саслушања познатог усташког кољача Јосе Орешковића, којег су ухватили и ислеђивали партизани. Он је изнео како је учен и припреман за убијање и клање: “Још као ђак шестог разреда госпићке гимназије“ - причао је Орешковић – „ступио сам 1939. године у вјерску организацију „Крижаре“. Ту су нас под фирмом вјере одгајали у усташком духу.На наше састанке долазили су Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комунисата. Наша парола била је: “у име Криста - убиј антикриста!“. Антикриси су били Срби, Жидови и комунисти. Организовали смо и своју ударну јединицу, која је ноћу нападала љевичаре. Кад је дошло до рата и расула југославенске војске, ми смо је разоружали. Одмах смо ступили у усташе јер смо то сматрали својом националном дужношћу. Мене, с још неким Госпићанима, одредили су у логор Слано, на отоку Пагу. Ту су се налазили највише Жидови и Срби, а било је и неких Хрвата љевичара. Кад сам дошао онамо, запањило ме кад сам видјео како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну им нису давали ништа осим слане рибе, али им воде нису давали, тако да су многи полудјели од жеђи. У то је дошла нова скупина заточеника. Старјешине су нам дале наређење да одвојимо двјеста заточеника из прве партије, да их одведемо на море и побијемо. Ја и неки моји другови нисмо могли. Онда су нас грдили и прибацивали нам какви смо то ми Хрвати и усташе. Говорили су да није усташа онај тко не може с весељем да убије Србина, Жидова и комунисту. Да нас придобију за убијање, давали су нама младима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дјевојке, свлачили их допола и говорили да можемо узети коју хоћемо, ал да их послије акта морамо убити. Неки младићи опијени вином и занесени страшћу почели су тако убијати. Ја нисам могао. Гадило ми се, и то сам јавно рекао. Након пар дана дошао је у логор неки виши функционер из Загреба. Звао се Лубурић. Дошао је да погледа рад логора. Тек тада је започело право клање.

Све море око Пага било је црвено од крви. Лубурићу су реферирали да ја и још неки нећемо да убијамо. На то је Лубурић сазвао све усташе, постројио нас и одржао говор у коме је рекао да су издајице усташтва они који не могу да убијају Србе, Жидове и комунисте. На то је упитао тко је тај „усташа“ који не може да убије. Јавио сам се ја и још неколико. Како сам био први на реду од тих који су се јавили, Лубурић ме је позвао пред строј и упитао ме, какав сам ја то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам му да сам спреман у свако доба дати живот за поглавника, да мислим да би могао убити непријатеља у борби, али да не могу убијати овако голоруке људе, а особито жене и дјецу. Он се на то насмијао и рекао да је ово борба и да Срби, Жидови и комунисти нису људи, него звјерад и да је наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће да је непријатељ поглавника и Хрватске, као и они.

На то је позвао једног од своје пратње и нешто му шапнуо. Овај је отишао и донио му двоје мале двогодишње дјеце. Лубурић ми је предао једно дјете и рекао ми да га закољем. Одговорио сам да не могу. На то су сви око мене прснули у смјех, ругали ми се и викали – усраша, а не усташа. Онда је Лубурић извадио нож и заклао преда мном дијете говорећи: “Ево овако се ради“. Кад је дјете вриснуло и прснула крв, око мене се све завртјело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао, рекао ми је Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, и он ми је под ногу ставио оно друго дјете. Онда је заповједио: “Удри!“ Ударио сам ногом и згњечио главу дјетета. Лубурић ми је пришао, потапшао ме по рамену и рекао: “Браво! Бит ћеш ти још добар усташа!“

Тако сам убио прво дијете. Након тога сам се опио до смрти. У пијанству сам заједно са друговима, силовао неке жидовске дјевојке, а онда сам их поубијао. Послије се нисам требао ни опијати. Касније, кад је Слано ликвидирано и сви његови заточеници побијени послан сам у котар Кореницу на чишћење Срба. Што сам ту радио знате...“[17]

Однос према српским жртвама

Добро је познато да Титова партизанска војска није озбиљније нападала Концетрациони логор Јасеновац од 1941. до 1945. године, неовисно о томе, да ли су располагали са педесет, сто или петсто хиљада војника, једноставно Јосип Броз то није хтео. А за српски народ (који је Брозу читаво време чинио окосницу војске) то је било најприоритетније питање током Другог светског рата. Чињеница је, такође, да партизани нису вршили препаде на транспорте несрећног народа који је вожен према Јасеновцу. Мање је познато да руководство КПХ или КП Лике, такођер, није извршило ни један препад на транспорте (вагоне, камионе или пак пешачке колоне) који су возили или водили Србе, Јевреје и остале, према стратиштима Концентрационог логора у Госпићу, премда су на релацијама према Госпићу постојали бољи услови за такве акције. То није учињено, упркос избацивања папирића из вагона, поред пруге, обавештавајући куда иду.[18]

У једној изјави Централни комитет КПЈ и Врховни штаб партизанске војске 1942. године, признаје злочин над Србима али се одговорност пребацује на фашисте и остале освајаче Југославије, и истиче: “Они су нашли подлог издајника из редова хрватског народа, Павелића, који је требао да послужи као оружје за истребљивање српског народа. У ту сврху они су створили такозвану Независну Државу Хрватску, створили су комедију, над којом се смијао читав свијет.“[19]

Свет, ипак, није довољно обавешетен о геноциду великих размера учињеном за време НДХ над српским, јеврејским и ромским народима. Ове жртве су представљене уопштено као антифашисти, што су и били. Такође, на споменицима, њихови егзекутори су уопштеним појмовима презентовани, што је начелно тачно, али не и прецизно, па се не види којој нацији припадају. „Уместо да се, како цивилизацијски и људски обзири налажу одмах после рата преброје жртве са стратишта као посвуда у Европи учине видљивом и симболичном опоменом, како се оно што је било не би поновило, Јасеновац је булдожерима сравњен са земљом и учињен безименом утрином, док су личке јаме забетониране.“[20] Није се водила брига о српским жртвама током рата, такав је однос настављен и после ослобођења, с тим да је уложен додатни труд да се бришу трагови који жестоко оптужују хрватску нацију. Тако су многе јаме забетониране или затрпане, у комплексу Концентрационог логора Госпић, али и другде где су бацани Срби. Концентрационом логору Јасеновац је било дозвољено да се урушава на разне начине, да би на крају било наређено да се поруше сви његови остаци. Склоњена је или поништена документација која говори о броју жртава, као што су биле путне листе са подацима оних који су пребацивани у Јасеновац. Документација о Јадовну је затечена по ослобођењу у Госпићу, где је и уништавана после Брионског пленума, односно смене Александра Ранковића.[21] Циљева за брисање трагова је било више. Један је да би се могли изједначавати злочини Хрвата и Срба, затим да би се оспорила бројка убијених Срба у Независној Држави Хрватској. Челни људи Југославије и Хрватске нису дозвољавали вађење жртава из јасеновачких, велебитских и осталих јама и бездани, и других стратишта. Вероватно се не би могао никада, у потпуности, утврдити број жртава, али би се тако увелико смањила могућност манипулације о њихову броју. Такође, није било у интересу да се жртве попишу, што се оправдавало различитим разлозима. Хрватски теоретичари улагали су и сад улажу велик труд, доказујући разним методама, да се ради о знатно мањем броју убијених Срба, него што је после Другог светског рата констатовала „комисија“, или што су после рата изјављивали усташки функционери, па и комаданти Концентрационог логора Јасеновац, као и немачки генерали. Тако, по хрватским верзијама, испада да „нису били обавештени“ колико је убијено Срба, усташки руководиоци и надређени немачки генерали, што је, мора се признати апсурд. Нико са хрватске стране, ни данас, након више од 60 година, не предлаже да се ваде жртве из јама и бездани, где се и данас налазе метарски слојеви људских костију.

Подразумева се да сви Хрвати нису спроводили геноцид над српским народом, и да хрватску нацију не треба поистовећивати са усташама, али не треба негирати чињеницу да је режим НДХ 1941. године, огромном већином, прихватио хрватски народ. Познати српски интелектуалац Јован Дучић који је 1941. године емигрирао у Америку и тамо писао о злочинима Хрвата над српским народом, нарочито о покољима у Јадовну, па и осталим стратиштима. Због упознавања светске јавности о тим злочинима, нарочито су га осуђивали српски министри („стављени у функцију“) Сава Косановић, Јован Бањанин, Срђан Будисављевић и Милан Грол, као и хрватски министри у Влади Краљевине Југославије Јурај Крњевић, Иван Шубашић и други. Сакривање злочина над Србима била је координирана политика са хрватске стране, како унутар земље, тако и на спољном плану. У то су били увучени и неки српски комунисти, који су се тако увелико, обрачунавали са онима, који су искрено говорили о злочинима што су почињени над српским народом.

Невероватна је чињеница да је хрватска политика унутар КП/СК покушавала оправдати усташка клања невиног српског народа, и за то окривљивати Србе. То је, наводно, због односа Срба према Хрватима у време Краљевине Југославије. Таква објашњења нису одговарала стварном стању. Апсурд је био и већи, јер су ту теорију прихваћали и неки Срби, који су у новом систему стекли јаку идеолошку „наобразбу“. Тако у књизи „Котар Кореница и котар Удбина у НОР-у“, Историјског архива у Карловцу, наводи Јово Богдановић, некад сељак из Лике а касније генерал: “Усташе се обрачунавају са несрећницима из села Језерца, који су прије рата извикивали пароле и каменовали политичке противнике на изборима. Тако су непромишљено послужили као оруђе у туђим рукама и били су везани за режим. Због свега тога ови Срби су то међу првим платили главом!?“[22] Невероватно је, чим су и режимски Срби по политичким инструкцијама оправдавали усташка зверства. Ево изјаве и једног другог „споменичара“ из Лике Младена Вукмировића: “Па добро је за Комунистичку партију што су усташе побиле те Србе, јер су комунисти тако лакше дошли на власт“[23] Запрепашћује тако безобзирна логика унутар КП према српском народу, коју су наметнули комунисти хрватске националности. Према другим изворима, тако исто је говорио српском народу општине Косињ познати хрватски комуниста Јаков Блажевић: “Што остане биће добри пролетери“.[24]

Познат је захтев америчког председника Рузвелта „да се Хрвати ставе под међународно старатељство због злочина над Србима, због сарадње са Хитлером и због тога што је Анте Павелић 1941. године објавио рат Американцима. Тако председник САД осуђује Хрвате а српски комунисти их бране...“[25] Дуго времена после Другог светског рата, ћутало се о хрватским злочинима над српским народом. Подсетићу на догађај из Смиљана, код Госпића, када Владимир Бакарић не дозвољава Душану Бркићу, Станку Опачићу и Ради Жигићу (који су поднели оставке 1950. године) да иду у Лику на подизање споменика Николи Тесли, што је учињено у аранжману СКД „Просвјета“, јер му се не свиђа, на који начин говоре о усташким злоделима, требало је говорити, што су усташе учиниле у Теслином родном селу Смиљану и околини.“[26] У бројним књигама после Другог светског рата, а нарочито на спомен таблама, усташке жртве су приказиване као „жртве фашистичког терора.“ Ово је начелно тачно, али је то ипак био метод прикривања хрватских злочина уопштавањем. Многи комунисти су покушавали да се накнадно оправдају, што нису бранили а нити су озбиљније протестовали против првих одвођења Срба у НДХ. О томе је генерал и народни херој Павле Јакшић 1990. године рекао: “Све је ово повезано са ватиканским клерикализмом и привремено запретано коминтеровском доктрином, јасно формулисаном као борба против „српског хегемонизма“, а тајно борба за уништење српства и православља.“ Без обзира на вишедеценијску интерпретацију оваквих ставова, свакако се мора, поново, проанализирати својевремена констатација др Душана Биланџића, хрватског историчара и академика “Комунисти су сматрали Мачекову ХСС за политичког противника а не усташе.“[27] Опште је позната чињеница, да су неки Хрвати, чланови усташке организације пре Другог светског рата прелазили комунистима. У рату а и после ослобођења 1945. године, били су на одговорним дужностима. Тешко да су такви могли бити заштитници српског народа од режима НДХ. Такви су сумњичили и оптуживали Србе да су „четници и монархисти.“ Уз помоћ српских комуниста, хапсили су их, стрељали и мучили. Скоро редовно су убијали добровољце са Солунског фронта. Неретко су егзекутори били Срби, што је била стара опробана и ефикасна методологија. Таква партизанско-комунистичка структура,такође је рушила православне цркве и убијала српске свештенике, то је оно са чим су и усташе почеле са својим злочинима. Нарочито је било снажно залагање, да се после Другог светског рата, у Хрватској не обнављају православне цркве. Слична су имали објашњења односно оправдања усташе, као и део комуниста. После Другог светског рата, могле су се чути тезе да су комунистима усташе учиниле услугу. Ево неких примера, по неким наводима (премда су различити Д.М.) у Лици је 1941. године било око 200 комуниста. У време најжешћег покоља Срба у Госпићу и Јадовну готово да нема примера да су комунисти упозоравали Србе, неписмени и полуписмени сељачки свет шта хрватска држава и политика спрема и шта усташе чине са јамама. Комунисти нису предузимали никакве акције у погледу спашавања ухапшених Срба: “Тако је у Лици постојао Окружни комитет комуниста за Лику и 8 котарских комитета. Окружни комитет се налазио ту, у близини Госпића, гдје су рађени највећи злочини од стране Хрвата. Ни један једини пут се ти комунисти нису састали да поразговарају о тим злочинима и да се организују у директној угрожености Србима.“[28]

Историографија није у потпуности објаснила ликвидације неких комуниста на територији НДХ, као ни веома толерантан однос према комунистима који су се слободно кретали по Загребу и другим градовима. Неки су шетали хрватским градовима 1942, па и 1943 а неки и касније. Такође је била непобитна чињеница, да су многи били добро познати одређеним усташама. Неспорна је чињеница да су одређени комунисти, пре свега хрватске националности, покушавали од почетка прикривати злочине НДХ над Србима. У књизи „Србин у Хрватској“, Станко Опачић Ћаница вођа кордунског партизанског устанка је навео: “Од 6. до 8. маја 1941. године извршен је масовни злочин усташа над Србима из Вељуна у школи у Хрватском Благају. Ту су убијени и Никола Кукић, члан Окружног комитета Карловца, 17 чланова Партије и преко 500 Срба сељака.... али је Иво Маринковић, Хрват и члан Окружног комитета Карловац, побијао вијести да су ти људи побијени.“[29] Постоје наводи, да се ни Јосипу Брозу нису свиђала обавештења о убијању Срба у Хрватској о чему га је обавестио познати комуниста Раде Кончар. Многе изјаве нису деценијама научно расветљене. Оно у чиме се многи научни истраживачи углавном слажу, да је прилазак комуниста српским устаницима на територију НДХ имао за циљ, да се преузме власт, што је успешно учињено. Током читавог рата, није им никад био проритет заштита невиног српског народа, од ликвидације хрватског режима Анте Павелића. Врховни штаб на челу са Јосипом Брозом је избегао током рата да се обрачуна са режимом нацистичке НДХ. Тако, кад је позната партизанска јединица, Шеста личка дивизија, у јесен 1943. године опколила Госпић, где су се биле концентрисале усташе из читаве Лике, добила је директиву да се измести. Ова партизанска јединица је тада имала око пет хиљада војника. После великих пораза, које су четници на тим просторима доживели, претходно од партизана, сви су очекивали обрачун са усташким и осталим јединицама НДХ, које су се концентрисале у Госпићу а који су партизани опколили. Међутим, Броз и остали то нису хтели, у међувремену је стигла наредба о покрету и напуштању положаја око Госпића. По партизанским изворима у Госпићу је било око 5.000[30] усташа а из извора боље упућених, било је и знатно више, од пет до десет хиљада. Шеста личка напустила је Лику почетком новембра 1943. године а Врховни штаб је оставио слабе снаге у Лици, првенствено хрватске националности, тако да је српски народ остављен поново на милост и немилост постројбама НДХ. О томе челни човек КП Лике, Јаков Блажевић пише: “Усташе свакодневно појачавају терор....а приликом продора на ослобођени териториј скоро свагдје покољу све што им дође под руку... У вези с тиме намеће се проблем организације заштите народа...“[31] Броз се није хтео обрачунати са усташама ни 1945. године, кад је имао огромну војну моћ, него је пустио да Анте Павелић и његово руководство побегну из земље. Није оптуживан ни Влатко Мачек, вођа ХСС и Бановине Хрватске који је позвао Хрвате да прихвате режим НДХ, значи нацизам и фашизам. Такође, није прогласио Алојзија Степинца ратним злочинцем премда је играо веома значајну улогу у режиму Анте Павелића и чувао по ослобођењу усташко злато које је отето или скидано са убијених Срба, Јевреја и осталих (вађени зуби, итд). Јаков Блажевић јавни тужилац Хрватске је касније оправдавао однос према Степинцу тиме да током процеса, „нису имали све податке“, али је ипак истакао да нема НДХ без Мачека и Степинца. Јосип Броз је дозволио да се Алојзије Степинац сахрани у Загребачкој катедрали где ме се хрватско католичко становништво клањало и долазило као на процесију.

Није ли српски народ на територију НДХ а нарочито на простору губилишта Концентрационог логора Госпић обешчашћиван после ослобођења 1945. године, тако што су неретко деца или блиски рођаци ишли у школе у објектима који су били мучилишта њихових родитеља, браће и сестара. Поред школа бројне зграде које су биле српске мучионе после рата су били културни центри, домови, судови, затвори и друго.

Концетрациони логор Госпић и његова губилишта у социјалистичкој Хрватској

Одмах по ослобођењу настављено је потискивање истине о српским жртвама страдалим од режима НДХ. Потпуно се запостављају велика српска стратишта, о мањим да се и не говори. Највећи концетрациони логор Јасеновац је порушен уз сагласност Јосипа Броза а по наредби Владимира Бакарића и Ивана Крајачића, тако да се не виде трагови, што нигде на свету није учињено.[32] Први велики концетрациони логор по успостави НДХ 1941. године био Госпић са својим логорима и губилиштима. У његовом саставу налази се велики комплекс јама и бездани припремљених раније за елиминацију српског народа. Овде је најчешће говорено о комплексу од 16 јама. Међутим поред издвојених, ту иде и низ других мањих или мање познатих јама и стратишних места, где су ликвидирани Срби и остали. Радило се о десетинама јама а у моменту кад је омасовљена ликвидација, отворена су и два стратишта на острву Пагу, Слана и Метајна. Дакако, поред ликвидација у овим логорима, убијано је на читавој територији Независне Државе Хрватске. Усташе су изводиле невиђене, масовне и бруталне покоље и друге облике ликвидације српског народа. Долази до устанка против режима НДХ на територији где је живело српско становништво. НДХ није могла зауставити ширење устанка, њен простор је постао несигуран за елементарне саобраћајне комуникације, потребне пре свега великим силама. Због тога је италијанска ИИ армија реокупирала Другу и Трећу зону, па је руководство НДХ морало изместити Концентрациони логор Госпић са свим стратиштима. Долази до масовног убиства логораша од 10. до 25. аугуста 1941. (Извештај И хрватске оружничке пуковније од 22. августа, упућен „Равнатељству за јавни ред и сигурност НДХ“). Остали су натоварени и одвезени: “Дана 19. овог мјесеца од 3 до 6 сати на 36 теретних самовоза одвежени су четници из сабирног логора из Госпића на овдашњу жељежничку постају, гдје су натоварени у вагоне и одвезени у правцу Загреба. Точно одредиште се није могло утврдити.“[33] Видљиво је да хрватски режим назива Србе четницима, што је сходно њиховој организованој пропаганди коју смо упознали и пола века касније. После измештаја и ликвидације Концентрационог логора у Госпићу, крајем августа 1941. године, долази до уништавања трагова злочина, па су тако у неке бездане јаме, поред бацања креча, натрпали грање и камење преко лешева те их замаскирали а неке јаме и забетонирали. Бројна стратишта „Комплекса Госпић“ нису довољно позната домаћој а остала су потпуно непозната светској јавности. Интересантно је да нису само војне и политичке структуре НДХ сакривале злочине, него је то радило и цивилно становништво.“Нису само злочинци уклањали трагове за собом. И становништо настањено у близини масовних гробница је доприњело да се истина не сазна, кријући од заинтересираних гдје се налазе мјеста злочина, тако да су она неминовним законитостима промијењена у природи новим густим растињем, непроходно испреплетеним, толико обрасла да је многима заметен сваки траг.“[34] Значајан је извештај италијанског официра (потпоручника) др Виторија Финдерлеа од 6. септембра 1941. године, у којем Војну здраствену дирекцију В армијског корпуса ИИ италијанске армије обавештава да му је отежан задатак да пронађе бездане јаме у које су бачене жртве у комплексу Логора Јадовно. Ово је било потребно да би се спречило евентуално загађивање вода, јер становници околних насеља не желе да сарађују и покажу где се јаме налазе, па су их сами уз велике потешкоће пронашли тек неколико.[35] Да се злочин скривао констатује и др Ђуро Затезало, који се деценијама бавио овом проблематиком: “Све вријеме рата, истина о злодјелима је у документима фалсификована, злочини су прикривани и умањивани, а многима су трагови посве брисани. Бројне документе су усташе током рата уништили. Па и посље рата су појединци уништавали писана свједочанства која су била сачувана. Нажалост и службени органи власти у ослобођеној Југославији, на одређен начин су спречавали, да се аутентични извори о масакрима усташа над српским и јеврејским народом сакупљају и објављују. Настојало се, да се о овој теми што мање говори и пише, да се злочини забораве у име братства и јединства.“[36] Злочини су сакривани, пре свега, да би се прикрио размер учињених злодела над Србима. Затезало даље наводи: “Тешко је схватити да у времену од 1945. до 1947. године готово и није било инцијатива за обиљежавање правог логора масовне смрти на подручју НДХ-Јадовна, његових помоћних логора и бројних стратишта. Само су ријетки појединци, потомци заточеника или чланови СУБНОР настојали да се побијени достојанствено сахране а бездане јаме означе. Од 1947. па све до деведесетих година било је више покушаја да се сам логор обиљежи на јединствен начин, без утрошка великих средстава, да се мјесто логора врати у аутентично стање... а да се жртве које су побијене посљедњих дана његовог постојања сахране ту или да им се кости пренесу на гробље у Госпић, гдје би било постављено скромно обиљежје. Међутим године су пролазиле, службени орагани власти жртвама нису посвећивали дужно поштовање, и мјеста злочина је покривало разно растиње...“[37] После тог периода долазило је до захтева, са разних страна, о потреби обележавања и вађења жртава из овог логорског комплекса. Најупорнији захтеви су долазили од Народног одбора Сремских Карловаца. Сходно томе је Влада НР Хрватске 24. јуна 1952. обавестила писмом Народни одбор среза Сремски Карловци,[38] да је 8. марта 1952. формирана „комисија“ која је обишла логор Јадовно и испитала “стање гробова жртава фашистичког терора погубљених у Јадовном“, те Влади поднела извештај. Између осталог наводи: “На пола метра испод површине земље пронађен је један леш који се сад још налази у стању распадања, те и ако је оштра зима и снијега у шуми имаде у висини до једног метра, леш још заудара.“ Затим је „комисија“ констатовала да су и остали лешеви, који се још дубље налазе сложени један на другом, у току распадања и да је немогуће извршити пренос костију са лица места, то јест из јаме где су лешеви сахрањени из хигијенских разлога, с једне стране, и што има више јама у којима су жртве у гомилама затрпане, те да би то изискивало прављење једне огромне заједничке гробнице а и да се лешеви не би могли преносити већ у плеханим сандуцима.[39] Но упркос одређеним захтевима, поново ништа није учињено, тек је 10. марта 1961, Котарски одбор Савеза удружења бораца НОП Госпић, дописом обавестио Општински одбор СУБНОР-а Сремски Карловци и доктора Косту Поповића, иницијатора захтева да ће споменик убијених у бившем усташком логору Јадовно бити подигнут поред православног гробља у Госпићу у близини Парка Јасиковац. Затим је наведено да ће бити откривен поводом 20-годишњице устанка народа Хрватске, 27. јула 1962. године. У писму је још наведено: “Уклесавање имена страдалих жртава на споменик неће бити извршено пошто се ту ради о великом броју жртава, те је немогуће сва имена уклесати на поменути споменик, већ ће то бити извршено у цифарском изразу.“[40] За двадесетогодишњицу устанка је око једне хумке на месту логора Јадовно подигнута дрвена ограда а Шаранова јама ограђена каменим зидом и означена малом спомен плочом, постављеном уз пут удаљена од ње преко педесет метара. „Готово истоветно су прошли покушаји обиљежавања логора Слана и Метајина на отоку Пагу. Од 1947. до 1962. године у организацији Савеза бораца Паг, полагани су вијенци на прекопане гробнице на Фурунажи, изнад Млина, и покретане акције за подизање споменика.“[41] Ђуро Затезало истиче: “Сви покушаји достојанственог обиљежавања мјеста најмонструознијих усташких злочина 1941. године остали су без резултата све до данас. Помоћни логор Ступачиново, збрни логор Овчара, казнионица Окружног суда у Госпићу и прихватни логор на жељежничкој станици у Госпићу, никад нико није споменуо ни обиљежио“.... Осим Шаранове јаме, Јамине и јаме Света Ана, друге нису ни спелеолошки истражене.“[42] Он констатује за Логор Јадовно: “Звјерства извршена на Велебиту и отоку Пагу од средине априла до поткрај августа 1941. године, у 132 дана, немају пандана, нити се крволочност усташа може поредити са оним које је постојало у најозлоглашенијим логорима у самој нацистичкој Немачкој. У ствари, логори на Велебиту и Пагу су временски претходили већини великих концентрационих логора смрти у Њемачкој. Усташки режим у НДХ, са Антом Павелићем на челу, надмашио је Нијемце у расистичким прогонима... И док су у логорима на Велебиту и Пагу масакрирани Срби и Јавреји, без обзира на пол и узраст, што по бруталности превазилази злочине у њемачким концентрационим логорима, нацисти су тек припремали градње својих највећих логора“...“Усташе за масовна уморства на Велебиту нису подизали творнице смрти, гдје би жртве гушили у за ту сврху подигнутим гасним коморама, већ су искористили природне бездане јаме.“[43] Комплекс Концентрационог логора Госпић радио је од 11. априла до 21. августа 1941. године а њихове логорске испоставе на Пагу од 25. јуна до 20. августа 1941. године. Као што је остао проблем броја убијених Срба у Јасеновцу, такав исти је проблем и са Концентрационим логором у Госпићу. То није сучајно, то је политика, која је требала да прикрије те размере. Др Затезало констатује: “Власти СФР Југославије и њене друштвено-политичке организације пуних педесет година нису посвећивале дужну пажњу људским губицима из времана Другог светског рата без обзира на то ко је у чијој војсци погинуо и којој нацији или вјери припадао. Додајмо да се ни једна одговарајућа институцијаније организовано ни системацки бавила радом на именичном попису усташких злочина на цјелој територији НДХ.“[44]

Колико је жртава било у комплексу логора Јадовно? На основу, пре свега усташких и италијанских докумената тај број се креће у распону, од две хиљаде до 120.000 жртава. Према изјави Милана Љуштине који је био заточеник у казнионици Окружног суда у Госпићу, од 22. априла до 22. августа 1941. године говори се о 120.000 људи, од тога 118.000 Срба, 1.800 Јевреја и 120 Хрвата.[45] Најниже одређена цифра је: “Насупрот Љуштиновој процјени броја убијених, највећој од свих до којих сам дошао, стоји најнижа 1.794 жртве, која је изнијета у попису извршеном на основу Одлуке Владе Федеративне Републике Југославије од 10. јуна 1964. године, у вези са преговорима са Савезном Републиком Њемачком о ратној отштети. Током октобра и новембра 1964. године, на основу посебних упустава, по којима је требало регистровати мјесто и годину рођења жртве, те начин на који је изгубила живот, сачињен је попис жртава, чији су резутати обрађени августа 1966. године. У попису је забиљежено да су у Концентрационом логору Госпић-Јадовно убијене 1.784 особе од којих су четири умрле а осам их је нестало.“[46]Констатује се да је само с територије срезова (котара) Госпића и Перушића (што је касније била јединствена територија општине Госпић) у етничком чишћењу убијено 3.217 мушкараца, жена, дјеце и стараца српске националности. Ово је најуверљивија потврда да је био пре свега хрватски интерес прикривања жртава српске националности. Јасно је да то није рађено без сагласности Јосипа Броза, Владимира Бакарића, Ивана Крајачића и осталих. Колики су то апсурди, што је дозвољавао српски народ под руководством наведених, најбоље говоре претходно изнети подаци. Само у једној општини убијено је више Срба, него што је презентовано августа 1966. године на преговорим са Савезном Републиком Немачком о ратној одштети, после Брионског пленума. Историјска наука би требало да детаљније овај податак анализира. Ништа се није дешавало случајно па ни Брионски пленум. После овог пленума, у Госпићу су камионом одвезли и уништили велики део архивске грађе о Концентрационом логору у Госпићу.[47] Срећом још има живих сведока који су то гледали.

Према подацима Фрање Здунића „Лава“ који је живео у Госпићу а после 1945. године и истраживао број жртава, у логору у Госпићу-Јадовно убијено је 37.660 жртава. Према изјави Терека Гојмерца који је за период од 20. јула до 19. августа 1941. (30 дана) као очевидац тврдио, да је само кроз казнионицу Госпић, без оних који су са железничке станиц директно одведени на ликвидацију прошло око 25.000 људи. Хрватска историчарка Фикрета Јелић Бутић је написала, да је у овом логору страдало између 30.000 и 40.000 људи. У Војној енциклопедији је наведено да је у Јадовну страдало 72.000.[48] Ђуро Медић, заточеник у Госпићу, дао је изјаву 11. априла 1942. године, да је између 3. и 20. августа само кроз казнионицу Окружног суда у Госпићу прошло 35.000 људи. Драго Свјетличић је изјавио да је само у 16 дана, током његовог боравка у августу 1941. године из Окружног затвора у Госпићу одведено и побијено 18.000 људи. Као и на осталим местима жртве нису ексхумиране. Илустративан је навод режисера Милорада Бајића који је навео за једну од највећих јама, познату Шаранову јаму: “Од Симона Визентала добио сам податак који је он добио од енглеских спелеолога који су се 1953. године спустили у Шаранову јаму и бушили дно јама сондама, да је дно јаме било испуњено спеченом масом од меса, крви и костију жртава, дебљине око 6,5 метара.[49]

Закаснела савест 1989. године у Госпићу

По завршетку Другог светског рата Окружни затвор у Госпићу је претворен у истражни затвор. То је био истражни затвор Окружног и котарских судова. Приликом реновирања није се водило рачуна ни о споменичким потребама. Неки делови или објекти су уништавани или забетонирани, као што је био бунар у дворишту и други где је било бачених жртава. Планом тадашње Социјалистичке Републике Хрватске да се Окружни затвор у Госпићу претвори у Казнено-поправни дом, у Госпићу долази до јавних расправа „Трибина“, где се супротстављало намерама власти у Хрватској и заузимани ставови да се Окружни затвор претвори у Спомен подручије а не у Казнено-поправни дом. Закључци представника организација били су јединствени да се не заборави прошлост и да се прогласи „Спомен подручије Госпић“. Тако је Савез бораца НОР Госпић на скупштини која је одржана 16. јуна 1989. године, расправљао о запостављању сећања на Концентрациони логор Госпић и брисању трагова из трагичне прошлости нашег народа, доносећи закључке и ставове:[50]

Да се у Госпићу прогласи „Спомен подручје концентрационог логора Госпић“, па тим поводом до конца 1989. године ослободи дио просторија зграде Окружног затвора Госпић за музеј и смјештај докуменатације сјећања на „концентрациони логор Госпић“.

Да се у току 1990.године у постојећим просторијама укине Окружни затвор Госпић, премјештајући га на одговарајуће друге терене у околини Госпића.

Да о д м а х, Музеј „Лика“,Госпић, предузме акцију сакупљања одговарајуће грађе и постављања у наведене просторије до формирања службе спомен подручија.

За „Спомен подручије Госпић“ формирати организацију и потребну службу аналогно „Спомен подручију Јасеновац“, који је наставак концентрационог логора Госпић.

Да се уведе „Дан комеморације жртава концентрационог логора Госпић“,који ће се одржавати сваке прве недеље послије 20. ВИИИ у години, као дан расформирања логора.

Да Скупштина опћине Госпић покрене инцијативу код Сабора СРХ за доношење Закона о спомен подручију Госпић.

Да заступници у Сабору СРХ из Лике, као Делегација Републичког одбора СУБНОР Хрватске у Сабору, на основи инцијативе Скупштине опћине Госпић активно раде за доношење закона и других одговарајућих прописа о овом спомен подручију.

П о з и в а м о, управо, законодавне, историјске, научне и друге сртучне институције да спроведу формално-правни поступак за реализацију ових закључака и ставова, одређујући све што ће одговарати сјећањима на оно што се догодило у Другом свј. рату, у вријеме постојања злогласног Конц. логора Госпић, као би то било свједочанство за будуће генерације.

Опћински одбор СУБНОР Госпић, на сједници одржаној 21. 6. 1989. године усвајајући предложене закључке апелује да се предузму неопходне мјере, да трагични догађаји из рата не оду у заборав, већ да буду достојно обиљежени ради тога да се никада више ужаси из оних дана не понове...

10.

М о л и м о, да се наша инцијатива и предлог буду правилно тумачени и схваћени, те да наиђу на разумјевање код свих надлежних и заинтересираних у земљи, апосебно у СРХ и у Босни и Херцеговини, одакле је на хиљаде и хиљаде грађана доведено и убијено у „Концентрационом логору Госпић“ (Госпић-Велебит-Паг)

СКУПШТИНА УДРУЖЕЊА СУБНОРА ГОСПИЋ[51]

Иницијатива СУБНОР Госпића није реализована.

Закључак

Ликвидацију Срба у Другом светком рату, па и у Концентрационом логору Госпић, извршили су грађани хрватске националности. До рада Комисије за утврђивање злочина и њихових помагача челни људи КП/СК нису држали. Током рада често се мењао састав а било је и директива да се инсистира на италијанским злочинима. Десиле су се готово невероватне ствари, као што је било рушење јасеновачког логора и поравнавање терена, затим бетонирање или затрпавање јама Концентрационог логора Госпић као и свих осталих логора у Хрватској. Није се смело оправдавати вађење жртава из велебитских и осталих бездана, наводним недостаком материјалних средстава. Остаје питање зашто су у неким местима Хрватске власти наредиле да се и стрељани непријатељи система баце у јаме, где је бацан народ само због верске и националне припадности. Најнови историјски показатељи објављени у „Дневнику“ Јосипа Броза Тита говоре о томе, да је политика умањивања српских жртава у НДХ, нарочито пред међународним факторима и јавност била под његовом контролом. Тито је у интервју „Емпире Неwс“ 12. новембра 1950, рекао: “Говорили смо о мојој посети коју сам 1948. године учинио осуђеничкој ћелији Љубе Милоша, злогласног шефа концентрационог логора у Јасеновцу, у Хрватској, где је 80.000 православних Грка, Југословена и југословенских Јевреја и комуниста погинуло. То је било за време владавине хрватског квислинга Павелића 1941-1945. године.“[52] Видљиво је, да Јосип Броз умањује број српских жртава страдалих од хрватског фашистичко-нацистичког режима, премда је за време Другог светског рата давао и сасвим другачије изјаве. Био је изузетно добро обавештен човек, у шта се не може сумњати. Износим и једно спољње виђење: “У бившој Југославији није никад дошло до стварног помирења народа после Великог рата, јер су се заслуге једних преувеличале, а истина о страдању других не само фалсификовала, него и занемаривала.“[53] Бетранд Расел је о ћутању о злочинима учињеним над српским народом написао: “Највећа завера ћутања је она о злочинима геноцида почињеним у Југославији за време Другог светског рата, а који су организоване од стране Ватикана“.[54]

Истина о Другом светском рату је плански потискивана, због тога у хрватском друштву није извршен процес (денацификације) деусташизације. То се најбоље потврдило увођењем демократије у хрватско друштво 1990. године, када увелико долази до рехаблитације усташа, што траје до данас. Злочини су се поновили, јер је истина о њима после 1945. године плански потискивана. Последица тога је да су Срби нестали са територија на којима су вековима живели, оним које се сада налазе у саставу државе Хрватске.

Данас се у Хрватској са српским жртвама упоређују жртве из Блајбурга где су страдале најоданије Павелићеве присталице а не невине комунистичке жртва како хрватске политичке структуре желе презентовати и обманути и своју и светску јавност. Хрватско друштво, поред фалсификата са последњом поставком у Јасеновцу и уопште српским жртвама страдалим од режима Независне Државе Хрватске, у суштини више поштује блајбуршке жртве: “Према неким наводима Хрватски државни сабор у Загребу одлучио је, наиме, да ове године пет пута више новца додјели за комеморацију на Блајбуршком пољу него у Јасеновцу.“[55]

Комплекс концентрационог логора Госпић и његових стратишта је велика специфичност ретко виђена или уопште невиђена у свету. Ову специфичност није довољно упознала наша да не говорим светска јавност. То је метод грубе елиминације једног народа, невиђен до сада у историји човечанства, с циљем да се сакрије од светске јавности а то значи бацањем лешева или пак живих људи у јаме и безданке. пронађене у природи. Оне су, пре тога, већ биле приређене како би се сакрили такви злочини. Какав је ужасан метод елиминације бацањем у море, свезаних руку или ногу и разрезаног стомака илузорно је и коментарисати. Мора се напоменути да умоболна пројекција режима Независне Државе Хрватске, бацања жртава у јаме и безданке, није извођена само у Концентрационом логору Госпић и његовом систему губилишта већ по читавој територији НДХ где је природа понудила такве услове.

Умањивање улоге Концентрационог логора Госпић, радило се и тако, да се покушало свести његова губилишта на Јадовно. Тек кад се распала СФРЈ и српски народ скоро у потпуности очишћен са ових простора, постоји различит политички интерес између српског народа и данашње Хрватске, да се подаци о логору Госпић обелодане и учине доступни јавноси. Требало би извадити из јама кости жртава и сахранити, односно направити костурницу у Спомен подручју жртава Концентрационог логора Госпић.

Др. Момчило Диклић

[1] Дане Ластавица, Хрватски геноцид над српским и јеврејским народом у Концентрационом логору Госпић (Лика) 1941-1945, а Србима и 1991-....?, Нови Сад, 2011.

[2] Изјава Љубе Милоша са саслушања, Антон Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књига ИИ, стр. 1051 и 1052.

[3] Исто

[4] Дане Ластавица, н.д. стр. 26

[5] Исто, стр.58

[6] Исто, 59

[7] Исто

[8] Исто, 64

[9] Исто, 65

[10] Исто, 62

[11] Исто, 72

[12] Исто, 86

[13] Исто, 87

[14] Исто, 90

[15] Исто, 91

[16] Исто

[17] Шиме Бален, Павелић, Загреб, 1952, 78 и 80

[18] Гацка долина и околина на предстражи српства и православља, ЦЕТНИКОС ЦАНАДА, 1991. године

[19] Народи поробљене Југославије, „Пролетер“, број 14-15

[20] Петар Џаџић, Нова усташка држава, Београд 1990, 28

[21] Дане Ластавица, н.д.

[22] Мирко Рапаић, Хрватски стеклиши, Београд, 2004. 34

[23] Исто, 35

[24] 24 Раде Узелац, Косињ са селима, Гацка долина и околина на предстражи српства и православља, Цетникос Цанада, 1991. 228

[25] Мирко Рапаић, н.д.

[26] Момчило Диклић, Српско питање у Хрватској 1941-1945. (докторска дисертација), Београд, 2004. 309

[27] Мирко Рапаић, н.д. 190

[28] Исто

[29] Станко Опачић Чаница, Србин у Хрватској, Београд, 1989

[30] Ђоко Јованић, Шеста личка пролетерска дивизија „Никола Тесла“ у трећој години рата (1.ВИИ 1943 – 30.ВИ 1944). Трећа година народноослободилачког рата на подручју Карловца, Кордуна, Лике, Покупља и Жумберка, Хисторијски архив Карловац, Зборник 8, Карловац, 1977

[31] Извештај Јакова Блажевића предсједништву ЗАВНОХ 5. И 1945. године, АХ, Загреб -2, 1973

[32] Изјава Душана Бркића аутору рада 11. октобра 1997. у Београду

[33] Архив КОС-а, НДХ, К-152. рег.бр. 24/4

[34] Ђуро Затезало, Јадовно, Комплекс усташког логора 1941. Музеј жртава геноцида, Београд, 2007, 640

[35] Анте Земљар, Харон и судбине, 1988, 234-242

[36] Ђуро Затезало, н.д. 359

[37] Исто, 83

[38] Број 6638, Ђуро Затезало, н.д.

[39] Исто

[40] Копија писма ХАК, Јадовно оргинал код Косте Поповића, Нови Сад, Ђуро Затезало, н.д. 371

[41] Ђ. Затезало, н.д. 374

[42] Исто, 374

[43] Исто, 377

[44] Исто, 378

[45] АЈ, фас, 919

[46] Ђуро Затезало, н.д. 379

[47] Д. Ластавица, н.д.

[48] Војна енциклопедија, св.X, 321

[49] „Свет“, недеља 13. априла 2008. г.

[50] Д. Ластавица, н.д.

[51] Исто, 606

[52] „Дневник“, 120

[53] А.А. Зиновјев, Оно што су САД и НАТО учинили Југославији у страшним деведесетим годинама, несумљиво је једна од најсремнијих страница западног друштва, „Печат“, 98/2010, 37

[54] Д. Ластавица, н.д. 12

[55] Друга страна заборава, Између Јасеновца и Блајбурга, Нин, 23.04.2008.