Јадовно, матица свих усташких злочина

ЈАДОВНО – На простору НДХ готово да нема ниједне српске или јеврејске породице чији директни или индиректни потомци нису страдали на Јадовну – стоји у прогласу Удружења Јадовно поводом „Дана сећања на Јадовно 1941“. Управо ово је највреднији плод поклоничког путовања, најзначајније сазнање оних који су путовали у недељу 24. јуна на место страшног страдања српског народа, места чији значај ни до данас није представљен у правим размерама.

Као што су за истину о Сребреници и за пробој многих наших истина највеће баријере управо овде у Србији, у Београду, где су чувари лажи, оних западних и оних које су против нас смислила наша разбраћа католичке и исламске вере, исто важи и за Јадовно. Чувари, ти „кербери“  добросуседских односа и регионалне сарадње, чији лидер столује у Београду, не допуштају да се зна пуна истина о стратишту Јадовно. Њима је драже да свет зна колико је дубоко њихово извињене у име српског народа. Но, баријере су и у нашој незаинтересованости за судбине наших предака коју је најбоље изразио Душан Басташић, потомак јадовинских жртава и оснивач Удружења:

- Када сам 2005. године почео да се бавим овим, био сам запрепаштен колико мало о томе знају саме породице оних који су зверски побијени – рекао нам је Басташић. И заиста у три аутобуса из Београда и Новог Сада и у још десетак са разних страна Бањалуке, Приједора, Загреба мало је било оних који су потомци жртава.

 

 

- Њима је утеран страх, они не смеју да се појаве овде – објаснио је један од организатора путовања. Након парастоса крај Шаранове јаме и церемонијалног дела обележавања Дана сећања у којем су говорили и венце, између осталих, положили у име хрватског Сабора Милорад Пуповац, те Душан Басташић, Славко Голдштајн, брат у Јадовну убијеног Иве Голдштајна, и представници јеврејске заједнице у Загребу, као и представници кровних избегличких организација из Србије, поклоници су кренули на „историјско ходочашће“, прву масовну посету месту где је био логор у коме су сабирани Срби, Јевреји и, као што је рекао Голдштајн, „они Хрвати из ХСС-а који нису хтели у усташе“.

 

 

Полицајац: Шта тражите ви овде?

Хрватска полиција обезбеђивала је скуп код Шаранове јаме и ходочашће кроз Велебит ка логору Чачић долац, како не би дошло до инцидената, али на лицима полицајаца није се очитовала добродошлица.

Једног од њих питали смо: „Где је то место стратишта?“, а овај је кроз зубе узвратио: „Шта ви тражите овде?“.

Ношена су два крста. Један, који је Милан Тадић, младић из Руме, донео са Голготе, па након Шапца и славе престонице Спасовдана, наменио „Србима свугде где пате“ са крајњим одредиштем – неко од места где живе Срби у Албанији. Други је постављен на средину пропланка на коме су окружени митраљезима, пре ликвидација, били сабирани Срби не само из Лике него, како је речено Гацка, Требиња, Вишеграда… То место је пре две године уз помоћ доктора Ђуре Затезала „једва пронађено“.

 

 

Јахура: Жртве и из Љубиња

Говорници на Јадовну споменули су Гацко и Требиње, али Миленко Јахура, становник Гроцке, каже да су ту у некој од велебитских јама завршили и његови из Љубиња, малог места између Требиња и Стоца, једног од најстрашнијих стратишта у коме су три крашке јаме усташе предвођене Мехмедом Зекићем, учитељем из Гацка, напуниле до врха.

- У Јадовну су страдали они који су из Љубиња и Стоца 1. августа 1941. године довезени камионима и аутобусима. Нема места у Херцеговини без жртве овде. Неки су помрли или побијени у путу, а неки овде или на острву Паг, у тој каменој пустињи. Да би сакрили трагове злочина, усташе су из Лике возили људе у херцеговачке јаме, а Србима из источне Херцеговине пунили велебитске бездане. Тела оних који су пребачени на Пага су спаљивана и Италијани су када су извршили реокупацију дезинфиковали та места. Усташе су вадили људима утробе како лешеви не би испливавали на површину мора, тако да неке никада нећемо пронаћи. И после свега они са одушевљењем слушају Томпсона – рекао нам је Јахура чији су породични корени у Љубињу.

 

 

Шибуљине, једино српско село на мору

Један од оних који јесте потомак, али који се не боји да дође на Велебит и  поштује своје страдале, је млади Александар Пољак (1974) из Стапара код Сомбора. Његови су из јединог православног села на обали Јадрана, Шибуљине код Трибња, где су живеле српске породице претходно настањене на страни Велебита окренутој мору.

- Од око 100 побијених Шибуљана, из моје породице је убијено 53. Драгана Пољака лично је у католичку веру превео Анте Павелић. Име није мењао и вратио се у православље. Има и супротан пример. Једног од чланова моје фамилије усташе су отеле од моје бабе која се бринула о њему као двогодишњој беби којој су усташе убили мајку, док је отац погинуо. Пред рат 1990. нам се јавио из Лас Вегаса и послао слику. Тај Карло, када смо му писали да је од нашег рода и да је православац, није нам се никада више јавио. Могуће да му порука никада није стигла јер је ишла преко католичког попа – прича нам Александар чији је деда успео да се извуче из јаме.

 

 

Логор Чачић долац: Једини преживели Бранко Цетина

До централног логора пешачили смо шумском цестом направљеном ради експлоатације беле букве и туризма. На раскршћима су истакнути путокази за рекреативце на бициклима. Питамо се како неко може да дође овде на уживање и рекреацију.

Сећамо се речи владике Атанасије Јефтића:

- Јадовно је тих летњих месеци крваве 1941, можда највише крварило, али се крв његових жртава није дала видети, као што је и данас његов мученички мир и покој, тако тих и смеран, тако невидљив а опипљиво жив, живо присутан у нама.

Једини преживели из овог логора је, према речима Анете Лалић из Српског народног вијећа, Бранко Цетина.

- Живот у овом логору трајао је до пет дана – каже нам ова девојка из Пакраца.

 

 

И данас леже на дну јама

Жртве Јадовна и данас леже на дну јама дубоких и до неколико десетина  метара (Шаранова је дубока 42 метра).  Оне који су страдали у Чачића долцу покушали су ексхумирати 50-их година, али је установљено да су тела на врху полураспаднута, док су она дубље очувана, због хладноће Велебита. Од ексхумације се дефинитивно одустало.

Речи Душана Басташића на пољани димензија 180 са 90 метара, где су биле надстрешнице направљене од трава и грања које су штитиле логораше, саслушане су са пажњом и осећањем поштовања према жртвама:

- Ово је место логора Јадовно, а не оно јутрос где смо били (Шаранова јама). Деценијама су доводили људе пред Шаранову јаму и говорили: ово је Јадовно, а то је само једна од 32 јаме. Комплекс ових логора у Госпићу, на Велебиту и острву Паг успостављен је у мају 1941. године. Кроз те логоре прошло је око 45.000 људи. Овде нису страдали само људи из Лике, већ и из целе НДХ, Сремских Карловаца, Семберије, Бањалуке, Кордуна, Баније… Најпре су људе смештали у затвор у Госпићу, па када је то постало мало, у железничким магацинима, потом у Максимовића шталама, а на концу овде. Овде није било објеката, биле су само сенице (надстрешнице), српске, јеврејске и једна мала хрватска – обратио се Басташић. По први пут након што је 1951. године на пољану где је био логор мали крст донео и поставио „часни“ Коста Поповић, донесен је и постављен велики православни крст.

На то место удаљено 6,5 километара од Шаранове јаме допешачио је и Миодраг Пуповац који, као да је наслутио шта се после свега што су сазнали, витла у душама окупљених:

- Немојмо мрзети, увек смо као народ побеђивали ако смо се томе одупрли.

 

 

Линта: Лажно помирење са Хрватима

На речи захвалности Басташића да му је срце пуно јер се „по први пут дошло до самог места логора Јадовно, места потпуно запуштеног са срушеним спомеником над бетонираном крашком јамом“, Миодраг Линта, избеглица из Вргин Моста и председник Коалиције избегличких удружења, каже:

- После овог историјског похода ништа више неће бити исто. Сигуран сам да ће следеће године на овај дан бити два пута више поклоника и да ће много тога морати да се промени. Добро је да је овде Пуповац рекао да Јадовно мора бити у хрватским уџбеницима, али осим неколико путоказа који намернике усмеравају ка стратишту, није учињено много. Више је разлога за то, а добар део пада на терет оних који према Хрватској воде политику лажног помирења. Не видим зашто треба да одустанемо од поштовања наших мртвих, убијених у усташком погрому. Те жртве су неексхумиране, неидентификоване и несахрањене. Само истина може нас водити ка стварном добросуседству – закључује Линта.

 

 

И Миодраг Миша Којић из Удружења „Ћирилица“ сматра да треба бити упоран

- Допало ми се што је Пуповац рекао да је систем логора Јадовно матица свих усташких злочина, да је тај злочин почињен из идеолошких разлога. Међутим, ми смо данас видели јаму и логор, који је био само један од четири-пет сабирних центара у овом комплексу који би да није било италијанске реокупације, затро српски народ и српске семе. Надам се да је отворено једно ново поглавље и да ћемо превасходно себи обелоданити истину о Јадовну, а онда са новим људима, који ће нас водити, са том истином стати пред свет – рекао нам је Којић.
Лика без Срба

Усташе су жалиле што посао нису довршили до краја и за утеху им је било што су „поправљале статистику“.

 

 

Данас Лика готово да нема Срба. Један од локалних Срба који је био у организацији са тугом је слушао речи владике горњокарловачког Герасима о Србима страдалим „од руку злочинаца наших побијених овде и свуда по Велебиту“:

- Бобетко се хвалио како је операција „Чагаљ“ успела. Тачно је то, неће нас овде бити. Чули сте овде: „Нема уџбеника у којима пише истина, нема ни људи да је кажу, они негирају и данас да је био овде злочин.

Мало је усташа одговарало за злочине овде и то нам се поновило.

Драган Башовић

 

Извор: pravda