ЈАДОВНО (КОЈЕ СЕ САКРИЛО У ЗЕМЉУ)

...Закопај ме да будем мртав…

Откопај ме да ти кажем..!

    Након краткотрајног априлског рата 1941. године Краљевина Југославија је подијељена између Њемачке, Италије, Мађарске и Бугарске. Независна Држава Хрватска (НДХ) проглашена је 10. априла 1941. године и у њен састав осим садашње Хрватске ушле су Босна и Херцеговина и дио Србије. Идеолошке основе НДХ претпостављале су стварање „чистог животног простора”, чисте хрватске нације. Да би то остварили требало је ићи преко мртвих Срба, Јевреја, Рома…(али и „непоћудних“ Хрвата). Циљ је оправдавао средства којима је требало очистити коров на „тијелу чисте хрватске нације”. Масовни прогони и расни закони и уредбе ставиле су Србе-православне-неаријевце као реметилачки фактор, ван закона.

Истине о усташким злочинима у Јадовнима остале су прешућене… да не би вријеђале осјећаје народа (временска дистанца од 50 година). Зло је чекало боље прилике да изађе на видјело…тако ће оно бити заборављено и постаће као добро. Истина о Јадовну и усташким злочинима над Србима, Јеврејима, Ромима… скривале су се као што змија крије ноге; плански и смишљено. Зло сјеме и истина сакрише се од свјетлости дана до новога геноцида 1991-1995. године. Вријеме све прекрива велом заборава, оно се троши као и истина. Братство и јединство Срба и Хрвата (и других народа у Југославији) закопало је дубоко у земљу стравичне злочине.

Замисао идеолога хрватске нације Анте Старчевића и Миле Будака висиће као Дамаклов нач (по)најприје над главама Срба: једну трећину побити, једну покрстити, једну протјерати..! НДХ је већ 1941. године послије (стварања) донијела законе, уредбе^[1] , наредбе, окружнице, упутства којима се озакоњује масовни злочин (по вјерској и расној основи) над Србима ( и православцима), Јеврејима, Ромима…

Озакоњени су злочини по политичкој припадности над комунистима, антифашистима (па и Хрватима и другима који су се успротивили злочину).

Намјера ми је изнијети информативно-анотативно чињенице - истину о геноциду^[2] над српским народом током II свјетског рата (посебно се осврнути на Јадовно) и по ко зна који пут ставити „бубу у ухо”онима који миноризирају стравичне злочине (посебно Јадовно и Јасеновац) који се „догодише”пред очима цијелог свијета.

Лингвистика, ни правна наука још увијек нису пронашле ријеч за злодјела која су учињена за вријеме НДХ. Геноцид је крпељ срастао са српским народом, који је у освајачким походима неких народа био изложен његовом отровно-разорном дјеловању : од доласка Славена на Балкан, у походима Монгола и Турака; данка у крви, сјече кнезова, права прве брачне ноћи; у I свјетском рату у коме је нестала трећина (Срба).

Многи историчари, проучаваоци усташког покрета сматрају да га не би требало класификовати као фашистички^[3], јер су усташе биле политички пигмеји, а истовремено примитивни и аветни, па је можда најбољи назив-урођенички фашизам.

Геноцид НДХ је злочин против човјечности и међународног права учињен с предумишљајем да затре један народ.

Јадовно је најмрачнији, најбестијалнији, најдемонскији злочин који се догодио на планети Земљи (он то није по бројности жртава, али по монструозности јесте).

Јадовно није село Јадовно, ни Шаранова јама, ни Чачић долац. Јадовно су све безданке Велебита и Лике, Јадовно је симбол свих страдања Срба и православних, Јевреја, Рома и других непоћудних у НДХ. Јадовно је замишљено метафоричко мјесто- јама, безданка, шкрапа, јазва, глубина. То су све јаме и стратишта на цијелом простору НДХ. Страхолики симбол затирања Срба (и православних) измислили су идеолози НДХ. Јадовнички мото (скриван), укоријенио се у идеологију усташтва:

-Ко нема гроба, није ни умро

Ко није умро, није ни живио…^[4]

Једино су јаме безданке могле сакрити злочин. Једини преживјели били су крвници. Истину о злочинима односили су собом (клани, затуцани, силовани) у безданке. Свједоци-крвници су ћутали. Нико себе није осудио за злочин.

…Србе и православне (као и Јевреје, Роме и оне који се буне) уклонити што даље од очију народа…не смије остати никакав траг (они су отишли на “привремени-добровољни” рад). Ако се то не може учинити у мјесту привођења…најближим возом слати у Јадовно-велебитске јаме.

…Католичка црква у Хрватској је била обузета фикс идејом да је „Провидност одредила НДХ особиту мисију одбране западне цивилизације и римокатолицизма од православља и комунизма.^[5] Ватикан и водеће личности католичке цркве у Југославији страховали су да је православље стало пенетрирати до граница Италије. Стога су се Ватикан и послушни сарадници у тој мисији надали да ће послије Римског уговора (18.V 1941.) и поглавникове посјете (са „државном делегацијом”) Његовој светости Папи Пију XII моћи изградити непрелазну брану против православља, као изразито католичка држава, а са друге стране бит ће у извјесној мјери тражени cordon sanitaire против руског комунизма (као права Civitas Dei, мада је у њој поред близу 5.000.000 католика било 1.885.943 православних Срба и 250.000 муслимана)…

У Госпићу ( у непосредној близини многих јадовничких јама) је организован усташки логор-казнионица-прихватни логор-логор смрти, одмах послије успоставе НДХ (10.IV 1941, већ почетком 1941. у њему су се налазили заточени Срби.

Логор се састојао из:

- Логор казнионица-„Gericht” (Госпићки окружни суд);

• Овчара-„Derale”-Максимовић штале (штале за овце и говеда);
• Куличке штале (изнад дрвеног моста на Лици према Острвици);
• Аустријски „генералат” (Госпић);
• Хотел „Europa” (Госпић);
• Опћина-стара (Госпић).

Помоћни логори Госпић:

• Ступачиново (на путу Велебно-Карлобаг);
• Слано (Паг)
• Метајна (Паг).

У Госпићу, у казнионицу су били привремено смјештени ухапшеници из цијеле Хрватске и Босне и Херцеговине и дијела Србије (НДХ). Казнионица је увијек била пуна (од 11. априла 1941.).Претпоставља се да је дневно било око 2000-3000 заточеника (у собама, ходницима и дворишту); мушкараца, жена, дјеце и стараца-Срба, Јевреја, Рома, непоћудних Хрвата и других…

До Госпића су хапшеници стизали у марвинским и теретним вагонима и камионима (од Госпића камионима или пјешице до стратишта-јама-безданки удаљених десетак (и више) километара у Велебиту.

Заповједник логора - Госпић био је Стјепан Рубинић, управитељ казнионице, а сабирних логора био је Милан Старачек.

Логоре је у Госпићу организовало Министарство унутрашњих послова НДХ (Андрија Артуковић, Дидо Кватерник, Мијо Бабић, Јурица Фрковић, Јуцо Рукавина…).

У госпићкој казнионици затворенике су мучили свакодневно на разне-најбестијалније начине: пребијали, осакаћивали, вадили очи, силовали, вјешали, клали. Јаук се чуо (некада) и три стотине метара...У дворишту казнионице се пребивало под ведрим небом; они који нису имали мјеста у ћелијама; углавном су то били Срби (који и нису могли поткупити чуваре). Јело се једном (често пута на 3. дан; они који су остајали дуже).Срби су јели из опанака (обуће), капа и прегршти (обично јуха од уцрваног брашна и биља, граха или комадић круха од посија, брашна и пиљевине).Чесма се налазила у дворишту и до ње се није могло као ни до захода (јер то чувари, у правилу нису дозвољавали). Многи су отпремани ( они који нису уморени у казнионици) исцрпљени, израњени, измрцварени, дизентерични, жеђани...молили су чуваре да им прекрате муке и смрт дочекали као спасову.

Према изјавама свједока-крвника (документација из Архива Лике-Госпић) први сабирни логор биле су Куличке штале (удаљене 3 км од госпићке жељезничке станице-преко дрвеног моста код ријеке Лике), зване и Острвичке штале (зиданице за стоку; широке 10-ак, дугачке 50-ак метара-три штале).Хапшени Срби су одвођени већ почетком 1941. (прије проглашења НДХ). У логору је било око 1100 Срба, 20-ак Жидова, 20-ак Рома и неколико непоћудних Хрвата. Затвореници су били углавном виђенији мушкарци (касније 20-ак жена са дјецом и 10-ак дјевојака.Чувари су затворенике мучили глађу, кундачили, клали, вјешали, силовали и бацали у Лику (удаљену ни стотињак метара). Преживјели су почетком маја пребачени (камионима) у казнионицу Госпић. Ни један свједок-жртва није преживио казнионицу, Овчару или Јадовно.

Сабирни логор – Овчара - Максимовић штале налазио се 2,5 км далеко од жељезничке станице (1,3 км од казнионице), 250 м од ријеке Новчице. Штале Матије Максимовића (за овце, говеда и коње), смјештене су биле у простору величине 100x60м, ограђене бетоном и бодљикавом жицом висине 4 м.

Заповједник логора био је Драго Пудић – Парализа. Логор је основан крајем априла. У њему је боравило од 1000-1500 затвореника. Повлаштени - Жидови (не сви) су скупљали љетину са имања побијених (или избјеглих) Срба.

У логору Овчари готово и није било мушкараца Срба, већином су то биле жене и дјеца, Јевреји (мушкарци, жене и дјеца) и неколико Хрвата (комуниста).

Овдје су вршена појединачна убиства, мучења, силовања. Силоване жене (и дјевојке) вјешале су се сукненим штриковима (унапријед припремљеним) о врбе уз Новчицу. Преживјели су одвођени у Ступачиново (гдје су многи усмрћени) или су отпремани бродицама у логоре Слано и Метајна. Неколико преживјелих затвореника - дјеце одведено је у дјечији логор Јастребарско, а остали, ријетки преживјели у Јасеновац.

У привременим затворима Опћина, Генералат, Хотел „Еуропа“ биле су смјештене породице богатијих (виђенијих) Жидова којима је одузета имовина и понеки Хрват (који су касније пуштени). Они Жидови који су пуштени (уз откуп или интервенцију) преживјеће први погром.

Ступачиново је било сабирни логор смрти под отвореним небом (у засеоку Ступачиново), код Башких Оштарија, на путу Госпић-Карлобаг. Простор логора био је ограђен каменом и бодљикавом жицом (високом 4 м), унутар простора је била зиданица за чуваре са двије просторије. У близини логора налазиле су се безданке:Бадањ, Дулиба, Близница, Кијевац, Вранзина јама и јама на Плочама.

Ступачиново је било помоћни логор концентрационог логора Госпић-Јадовно. Управник логора је био усташки бојник Иван Девчић-Пивац, а замјеник римокатолички жупник Ивица Бркљачић. Логор се налазио на неколико километара зрачне линије од Јадовна и неколико километара од мора.

У Ступачинову су Србе (и Јевреје) тукли батовима, клали, копали очи, убијали из оружја; силовали дјевојчице и њихове мајке и бацали у јаме. Логор је чувало око 80 чувара, кроз њега је прошло више од 4.000 заробљених. Многи који су довођени из Госпића или из Слана били су ликвидирани. Свједок (и чувар) Јосип Девчић је тврдио да је у јаму Бадањ бачено 10.000 Срба (и Јевреја).

Сам логор смрти - стратиште Јадовна удаљен је десетак километара од Госпића (Кажу да је радио 132 дана; радио је према сазнањима од 11. IV - 26.VIII 1941.). Jaдовно има према свједочењима 40-так јама. Набројићу неке:

Шаранова јама, Јарчија јама, јама на Гргином бријегу, Аланачка јама, Бадањ, Близаница, Вранзина јама, Кијевац, јама на Плочама, Јасеновац, Јамина, Шевић јама,Угљенача, Думан (Личко Лешће), јама у Ператовим драгама, Нездравка (Доњи Косињ), Света Ана (Горњи Косињ), Ошпорача (Широка Кула), Голубњача, Сњежњача (Кузмановача), Кварте (Перушић), Руњевац, Павкуша, Дулиба, Дупчан (Рибник), Чошић јама (Коњско брдо), Крижаново брдо (Дражица), двије неозначене јаме (код Јадовна), јама на Слану...и остале манје необиљежене јаме. ^[6]

Село Јадовно налазило се на 850 м надморске висине (1000 x 500м). На 1500м од села је Шаранова јама. На 5 км према сјеверу је Чачић дочић (драга) или логор Јадовно на 1200м надморске висине (у буквику и јеловику).Логор је био ограђен бодљикавом жицом високом 4м. На сваких тридесетак метара налазила се стражарница; двије бараке за чуваре и двије за управу.

Управник логора је био натпоручник Рудо Риц, а заповједник натпоручник Бешлић. Заточеници су пребивали под ведрим небом. Ријетки су дочекали неколико јуха-чорбе од граха, биља, упрженог уцрваног брашна. Хлеб од осјевина, пиљевине и црвљивог брашна ријетко су добивали. Оброк се добивао на један дан (или на три дана). (Неки свједоци су тврдили да би…сви ионако помрли од болештиња и дизентерије…^[7]) Јело се из посудице (ријетки Жидови) и обуће, прегршти, капа-Срби.

Сваког дана, више од стотињак хапшеника је извођено и убијано (клано, затуцано батовима; вадили им очи, порили трбух (у који је трпана со); ријетке жене (и дјевојке) - логораши су силоване, резане им дојке, мушкима сполни органи… Демонски обреди-незапамћене бестијалности вршени су над јамама.

У логорима је боравило 300-800 људи дневно (некад и 4000)^[8]. Из Госпићке казнионице, Овчаре, околних мјеста у Лици, са Госпићке жељезничке станице… довожено је дневно 600-1.000 заточеника (из Лике, Горског Котара, Кордуна, Баније, Босанске Крајине, Загреба, Западне Славоније, Источне Славоније, Барање, Срема, Босне и Херцеговине - из цијеле НДХ).

Логор Слано је основан 25. јуна на отоку Пагу. Смјештен је у котлини без вегетације између велебитских голети, ограђен двоструком бодљикавом жицом. Логор је био подијељен на јеврејски и српски. Јеврејски логор је био површине 150х200м и у њему се могло смјестити до 600-1.000 људи (у три дрвене бараке).

У јужном дијелу логора, ограђеном троструком бодљикавом жицом боравили су Срби и ријетки Хрвти-комунисти и понеки Ром. Ту се могло смјестити до 5.000 људи али је само 100 могло стати у бараке. Сви су пребивали под ведрим небом. Воде није било за пиће, а доношена је вода, која се мијешала са морем (са оближњих извора).

Затворени су мучени глађу и жеђу; убијани су, клани и мучени.Они који су преживјели Слано нису Фурнажу. Недалеко од Слана (морем неколико километара) је била кршевита висораван Фурнажа-кланица и губилиште доведених са Слана и Метајне. Командант логора био је Мијо Бабић, а замјеник Иван Девчић-Пивац.

Сјеверозападно од Слана (око 3 км удаљен) налазио се логор Метајна – Барбат -женски логор. Био је смјештен у два објекта, по страни села.У њему су биле заточене Српкиње и Јеврејке (и њихова дјеца).

Младе жене и дјевојке су свакодневно силоване и мучене. Жупник, дон Љубо Магаш је силовао уз криж, нож и молитву. Женама (дјевојкама) су сјечене дојке, међуножја и вађена дјеца из утробе.

Слано је обезбеђивало око 200 усташа, а Метајну око стотину.

Свакодневно је из Лике стизало преко Велебита, (многи пјешице) око 300 заточеника у Карлобаг, отуда су превожени преко мора (неколико километара) до Слана и Метајне. Прекобројни, болесни и израњени бацани су са бродица у море. Италијанска армија (на основу наредбе од 15.VIII 1941.) преузела је војну и цивилну команду у цијелој Лици.

Од 10.VIII до 26.VIII 1941. НДХ је вршила ликвидацију логора Госпић - Јадовно и помоћних логора Ступачиново - Слана и Метајна, а на основу наредбе Анте Павелића (упућена Максу Лубурићу, највјеројатније 21.VIII 1941.).У исто вријеме ликвидирани су хапшеници са Слана и Метајне (око 2.000).

Трагови у логорима су сакривени и уништавани (жртве у безданкама, шкрапама, јазвама, кречанама, штернама, заходским јамама). Дио (мањи) документације, која није уништена, сачувала је италијанска команда.

Из логора Слано и Метајна италијанска команда је спасила 250 логораша (већином Жидови и Хрвати - жене, дјеца и мањи број мушкараца). Усташка команда је исте потрпала у Госпићу у вагоне и пребацила у логоре Јастребарско, а многе отуда 21.VIII у Јасеновац. Преостали (450 логораша из Слана и Метајне) побијени су у Ступачинову и побацани у оближње јаме.

Око стотињак заробљеника (већином жене и дјеца, десетак Српкиња) је пребачено у Јастребарско (касније Јасеновац).

Не зна се тачно колико се заточеника спасило из казнионице Госпић, Овчаре и госпићких помоћних затвора.Последњи транспорт отпремљен је са госпићке жељезничке станице (већином Јевреја) 21.VIII 1941. у логоре Јастребарско и Јасеновац.

Сачувана документација… посебно велебно истраживање, др Ђуре Затезала, истраживање Хрвата Лавослава Здунића, Антуна Милетића и др Љубе Бобана, те др Милана Булајића, Богдана Кризмана, Дане Ластавице…не могу дати децидан одговор на питања:

• Колико људи (жена, дјеце, старчади) је уморено (убијено, бачено у јадовњаче)..?
• Гдје и када су уморени?

Разлоге треба тражити у слиједећем:

• Јаме и остала гробна мјеста нису истражени (него само дјеломично);
• Нису ископани посмртни остаци жртава;
• Нису направљени пописи жртава, осим онога што је учинио др Ђуро Затезало (и неки други пописи по локалитетима, котаревима, мјестима страдања);
• Извршиоци злочина (свједоци) и њихови потомци су скривали и бранили помињање злочина;
• Потомци жртава су ћутали зарад мира у држави - братства и јединства.

- Њима је “испиран” мозак и запрећено да ћуте…

Свједочанства преживјелих, искази починитеља злочина, докази југословенских државних органа, документација усташке и италијанске заоставштине нису довољни да се дају одговори на многа питања…

Ево неких разматрања научника, истраживача и свједока…

Табела 1. Процјена броја убијених у логору Јадовно и логорима који припадају јадовничком опусу:

	БРОЈ ЖРТАВА	НАПОМЕНА
Милан Љуштина, свједок заточеник у казнионици, Госпић	120.000 жртава	Није навео број Рома и осталих
	118.000 Срба
	1.800 Јевреја
	120 Хрвата
Лавослав Здунић, Хрват, свједок догађаја, истраживач	37.660 жртава (за 80 дана)       (вјероватно преко 70.000?)	У рачуну недостају 52 дана или око 24.463 жртве и они који су одвожени са жељезничке станице у казнионице директно. Терка Гомјерц (очевидац): за 30 дана без оних са жељезничке станице: око 25.000 жртава.
Др Љубо Бобан, истраживач	72.000 жртава	Шаранова јама око 35.000 људи (Љубо Бобан)
Ђуро Медић, заточеник	______________	35.000 заточеника за 17 дана прошло је кроз казнионицу Госпић
Марковић, усташки подофицир, свједок		28.500 Срба за 21 дан (август)
Антун Милетић, истраживач	30.000-48.000 жртава	38.010 Срба, 1.998 Јевреја 88 Хрвата 1 Ром 11 Словенаца 9 Муслимана 2 Чеха 1 Рус 1 Црногорац
др Ђуро Затезало	42.246 жртава 32.103 (Јадовно) 8.020 (Слано, Метајна)

 

Taбела 2. Уморени на отоку Пагу (Слано, Метајна, Фурнажа)

 

	БРОЈ ЖРТАВА	НАПОМЕНА
Павле Ловрић	18.600 жртава?
Емерик Блум, заточеник	10.000 жртава	Није урачунао 27 дана (кад није био у логору)
	9.000 Срба (за 30 дана)
	1.000 Жидова
	(вјероватно око 18.000 жртава)
Јосип Фелициновић, жупник	8.000 лешева	Спаљено на Фурнажи

 

Ако је само у логору Госпић-Јадовно уморено: око 72.000 (др Љубо Бобан); и на Пагу (Слано, Метајна, Фурнажа) (Павле Ловрић) око 18.600..? колико је људи уморено на цијелом подручју НДХ (у вријеме Јадовна, у 132 дана).. ?

      У једноме се истраживачи, свједоци и записани документи слажу...Вјероватно је убијено око 100.000 људи (у логору Јадовно-Госпић-Слано, Метајна и помоћним логорима)!?

 

...Тешко ономе народу чије судије не знају

За правду и милост... Благо моме народу

који умије да прашта..!

 

 

Аутор:

Душан Ђаковић, Београд