Јадовно 2012: За крст часни и слободу на платну

Ми, и ове године на Јадовну. Све је, на први поглед, изгледало да неће превазићи моделе 2010. и 2011. Но, ипак на томе ради Душан Басташић...

Пише: Дани(ј)ел Симић

На Јадовно сам ишао два пута. Прошле, и претпрошле године. Више је него један разлог зашто би то требали учинити и ви. Овај текст ће пробати бити трећи.

Мени се ове године баш нешто узнедало. Умало да не одем. И поред свих отежавајућих емотивно-пословних околности, будилник на телефону је пропустио да звони, али сам се сам пробудио неких двадесетак минута до 4:00.

 

Тачно у то доба (+20 минута) имао сам рандеву под тврђавом Кастел, са аутобусом на линији Бања Лука – Јадовно.

Поломио сам се да стигнем, успут пропуштајући да диваним са масама познаника који су се у јатима враћали са обимног електронскомузичког дернека на Кастелу. Ја сам имао неку другу журку у плану.

 

 

Задихан и потпуно сљепљене одјеће од зноја, сјео сам у аутобус коме је фалило једно пет сједишта да буде попуњен. Унутра, сасвим чудна братија. И сестричија. Наравно да сам одмах помислио због чега сад не идем супијан кући? Помислио сам на све оне људе, који би се згрозили или наљутили на ову моју врсту грађанског активизма. Мислим, ишао бих и ја можда на Кастел, али баш у том неразумијевању мотива због чега нијесам, срж је нашег национално-државног проблема.

 

Зашто сам одустао од плана да будем на Кастелу до четири, па спавам у аутобусу... сазнаћете доцније.
Издувна грана

На граничном прелазу Изачић обимне колоне чекају контролу. Штрајк граничне полиције с федералне стране није нешто пуно задржао конвој нам. Но, ту су колеге из некада сусједног ентитета СФРЈ.

Преглед се није састојао од већ фолклорног извођења свих присутних на контролу докумената, како то иначе практикује хрватска гранична полиција кад смо ми у питању, већ су полицајци након ње утјерали све путнике у аутобусе. Затим су ушли и детаљно прегледали ручни пртљаг. Путника по путника.

 

 

То, у пракси, изгледа тако да крај вас сједи човјек од пуне седамдесет и двије године, којем се отвара и посљедња преграда на ранцу, у којем на очиглед нема ништа. Његова физиономија одражава вишедеценијског играча по правилима, који би само да га оставите на миру, пошто му се тресу зглобови и тешко распертлава рајфершлусе.

Но, када му се однекуд нађе и кеса са сандалама, онда се кеса вади, размотава, ваде се обе сандале, те се прегледа да није још нешто остало у унутар ПВЦ омотача, што није регистровао хрватски државни апарат.

 

 

Да нијесам раније прелазио исти тај гранични прелаз, што идући на Јадовно, што аутомобилом у сопственој режији, могао бих и помислити да је у питању редован поступак.

Овако знамо да су аутобусе са поклоницима сјенима жртава геноцида са епицентром у Јадовну, хрватски граничари третирали као шверцерску банду. Надати се да они знају која је сврха таквих поступака, након којих према истима можете осјећати само сажаљење.

Мислили смо.

Онда смо се, по природи ствари, срели са људима који су на Јадовно дошли из Београда. Три аутобуса, на исти начин претресана, дала су одговор на питање граничне тортуре. У том, београдском конвоју, пронађена су два примјерка забрањене материје. (Вау!)

 

 

Један је био Т-мајица са натписом Косово је срце Србије, док је други предмет био приближно једнаких тактичко-техничких перформанси и садржавао максиму За краља и отаџбину.

Посједик првог илегалног одјевног предмета, приведен је на информативни разговор, након којег му је допуштено да га задржи. Посједник другог артикла ћириличног стајлинга, био је приморан да отрчи до кућице са граничарима Србије, те ту остави на чување мајицу.

Да ли је била 100% памук или не, то вам не бих знао рећи, али можда је то утицало на то да се од стране гараната суверенитета РХ, третира као психотропна супстанција.

Ми из РС, имали смо само проблем са великим дрвеним крстом у пртљажном простору. Ипак је испреговарано да га понесемо даље, на помињање ручне израде, саборских заступника и протокола. Александра Чавић, предсједник Удружења српско-руског пријатељства „Косовско огњиште“, била је једина којој је од свих путника, у два аутобуса пристигла на Јадовно из Бање Луке, пало на памет да понесе српску заставу.

 

 

Уколико вам кажем да је постојала озбиљна забринутост у случају да је у тој работи објелодањена (има цура ситно дијете), обзиром да је прије двије године дјевојка ухапшена, осуђена и новчано кажњена; да ли ће вам све то дјеловати нормално или већ помало почињете да косите свој мозак по овој оси?

Тој оси, која уопште није далеко од партија на Кастелу у Бањој Луци или Зрћа на Пагу? Зато је Александра, када је нека будала узела њену заставу и развила је преко крста, постала несумњиви јунак дана.

Сви су хтјели да се фотографишу са заставом, као што то раде тинејџерке са скупим аутомобилима, које су среле паркиране негдје на екскурзији. То је покрило тужну чињеницу, како је то била једина српска застава која се пробила до стварне локације на којој је 1941. обитавао логор Јадовно.

Године су прошле

Ове године је било далеко више редара у дречаво црвеним прслуцима, простор за посјетиоце је био омеђен тракама, а полиција је, и то интервентна, додатно прегледавала документа ходочасницима на улазу у спомен подручје. Као напредак, треба нагласити и да су постављени путокази до спомен подручја Јадовно. Уредне, смеђе-туристичке боје.

 

 

Ни ове године, за разлику од прве, није пропуштено да се, уз хрватску, нађе и српска застава на званичним барјацима уз споменик. Изостао је заставни вод оружаних снага РХ, а ни два додавача вијенаца у парадним униформама нијесу церемонијално млатили сабљама, нити су силазили са платоа код споменика до Шаранове јаме, што је претходне двије године необично иритирало породице и поштоваоце жртава.

Најбитније – споменик није срушен!

Ту стоји, обновљен прошле и за разлику од спомен плоче на Сланој (концентрационом логору на оству Пагу), која је срушена након два дана 2010. године, а ни данас није обновљена. Нити је и ове године, као и прошле, предвиђено да тамо одемо. Туристичка је сезона...

 

 

На самој Шарановој јами сада има ћирилична табла са именима ту побијеног свештенства за вријеме Независне Државе Хрватске из 1941. године. За све нас који смо прочитали имена на сједиштима предвиђеним за говорнике и осталу церемонијалну свиту, мало је горак утисак остављало то што је и Петар Ђокић послао свог изасланика.

Али, онда се као изасланик предсједника Српске појавио, ни мање, ни више, него министар унутрашњих послова - Станислав Чађо. Као најутицајнија и највиша присутна политичка личност – освјетлао образ српској држави западно од Дрине.

Свака част Станиславу, јер је могао и да се не појави!

Важно је нагласити да је амбасадор ове године исправио јадну грешку (можда зато и бившег) предсједника Србије Бориса Тадића, те овај пут натпис на вијенцу који се полаже у име Србије није био исписан латиницом.

Латиницом су, нажалост, исписани и текстови на привременим плочама које су постављене у зидове око споменика, а које објашњавају шта је заправо систем усташких логора смрти Јадовно 1941. представљао.

 

 

Све је изгледало као да ова година неће доносити ништа ново у том смислу, будући да није било ни предсједника, ни премијера Србије или Хрватске; самим тим и мање медија и оних жељних да буду виђени. Срећом, проблемом Јадовна се бави Душан Басташић...

Након одслушаних говора, од којих без сумње треба истаћи онај већ два пута именованог предсједника Удружења потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно 1941. из Бање Луке, те Милорада Пуповца, предсједника Српског народног вијећа у Хрватској, који се ту налазио и у улози изасланика предсједника Сабора, услиједио је још један значајан еволутивни помак.

Душан Басташић је рекао све шта треба да се каже у образовном програму, па снимак тог говора обавезно погледајте узводно. Пуповац не само да је ове године прецизно идентификовао проблем Слане, него се и придружио Басташићевом позиву да кренемо у ходочашће путем до стварног логора Јадовно.
Ход части

Наиме, намјерено је да се 6,5 км дугачком стазом узнесе велики крст, који сте упознали у пртљажнику аутобуса бр. 2. То је била стварна прекретница наших одлазака на Јадовно. У име оних који су се мамурни будили негдје у то доба и присјећали се шта је и како било на Кастелу, могу рећи да смо се одлично провели.

Искрено, мало мене нервира та читава боулумента мудријаша, који сви имају своју визију како жртве треба ожалити. Они замишљају да дођемо тамо, одстојимо парастос, одзијевамо на говоранције, па послије будемо тужни, бијесни или осветни.

 

 

Глупо је то и анахроно. Због њих сам и на брзину дохватио прву мајицу црне боје са ћириличним натписом, па је са мене, пригодно, цијелим путем зрачила Ноћ музеја у организацији Музеја савремене умјетности РС.

Жртве не треба ожалити – већ прославити! Мислим да је тренутно на свим стратиштима гдје леже заборављени, као стока поклани Србљи (поготово онима који се налазе у данас опет неовисној Републици Хрватској) својим присуством најбитније поручити: ЏАБА СТЕ КРЕЧИЛИ! Има нас још.

То што сте нас покушали побити да нас се друмови пожеле, а нас више нема – мало сте се зарачунали...

Мало је рећи колико је то пригодно изгледало када су из Београда стигла три аутобуса пуна младих људи, са наглашеним бројем дјевојака.

Бијеле мајице на чијим леђима пише www.Jadovno.com , донекле су сакривале разнородност коју сте могли видјети по срцоликим наочарима, шљокичастим патикама, наруквицама... Укратко аутобуси пуни младих, али баш младих људи, који су дошли да виде што Срба данас нема барем 30 милиона.

Ногу пред ногу, руку пред руку

И тако, пођосмо на мјесто које је било заправо бодљикавом жицом ограђен тор за људе, одакле су их изводили у групама и маљем и камом дистрибуирали по крашким јамама, баш каква је и та једна Шаранова, крај које је социјалреалистичка власт одабрала да направи централно спомен обиљежје.

 

 

Годинама су људе доводили ту и говорили да су ту њихови најближи, док су они заправо у дубинама Јадранског мора и многим јамама по Велебиту, од којих неке сасвим сигурно нећемо никад наћи. И ове што знамо гдје су, нико није означио, заштитио или кости људима одоздо повадио.

Нијесмо знали куда идемо, нијесмо знали да ли то можемо, пошто је крст био момачки тежак, али смо осјећали да морамо. И ови што су религиозни, и ови што нијесу. Од крста нема економски остваривијег, идеолошки прецизнијег или општенародно прихватљивијег симбола, који смо могли понијети да обиљежимо мјесто које је било исходиште работе кадре да у 132 дана побије око 40.000 људи. Огромном већином тих, који су били православни Срби.

Што баш крст? Цццц...

Колико је то срамотно заборављено, грозно забачено и дивљачки запуштено мјесто; најбоље ће вам рећи чињеница да су и сами организатори са чела колоне промашили скретање кроз врлетне шумске богазе, па смо крст однијели једно километар вишка у погрешном правцу.

 

 

Затим још километар назад до скретања означеног сухом граном увезаном помоћу траве за грану дрвета, која ми замало није избила око, а остатку интервентног вода који је са мном носио крст на тој посљедњој ноголомној етапи, изгледала као некакав језиви реквизит филма Вјештица из Блера.

Другог путоказа до тог сабласног мјеста у још сабласнијој шуми нема, али су зато уредно, са десетинама знакова, означене бициклистичке стазе за туристе склоне маунтин бајковима...

Никада толико људи на ту локацију није на дошло од 1941. године. Сама та спознаја је довољна да се најежите када то неко каже. Довољна је да се надмоћно смијешите свим онима који су вам по повратку са тог џогинга уз брдо, под оптерећењем и јунским сунцем, говорили како им се то не свиђа, да сте неозбиљни и да то не иде уз ваш статус у друштву, да се требате прихватити озбиљнијег посла...

 

 

Нема за мене озбиљнијег посла од одвајања једног дана за Јадовно. Годишње. Баш ме брига хоћете ли ме гледати као неког залуђеног секташа, некрофилног морбидитета, нетактичног глупана којег није брига што ће га мрзити у Сарајеву или Загребу. Мислите шта хоћете, ја само знам да се историја онима који је не уче – ПОНАВЉА.

Мени, валахи, неће! Част ми је била сваки корак који сам прешао тим путем, којим су прије 72 године прошле десетине хиљада невиних људи. Прије тачно толико година, колико је имао онај чича крај мене, којем су хрватски полицајци онако прегалачки бискали кесу са сандалама.

 

 

Прошли су повезани жицом, тучени, изгладњени и жедни; не макадамским путем, без воде у флашицама, без патика, без пјесме и смијеха као ми. Прошли су да се никад не врате.

Ми смо се вратили

Сви су, ходећи назад, сложно извлачили закључак да је пут до логора био најмање 10 километара у једном правцу, али то није ни битно. Много је теже било враћати се низбрдо, него ићи узбрдо са крстом у рукама. Враћајући се назад, нико није могао да не примјети неку дјевојчицу из Београда, која је на врх до логора Јадовно изашла у ципелама са платформским штиклама, љетној хаљиници и налакираним ноктима.

Неко би рекао да је то недостојанствено – за мене је то био тријумф живота.

Враћао сам се, и мислио како ни ове године нијесам видио ни једног од оних који ватрено бране људска права, на ријечима презиру клеронационализам, боре се против државне чизме за вратом обичног човјека. Горљиво се залажу за тековине антифашизма, прогањају шовинизам, расизам и фалсификаторе прошлости...

 

 

На порталима на којима се, као, изражавају и активирају; није објављена НИ ЈЕДНА вијест да се 24.06.2012. било шта десило од овога о чему сам вам писао. Један колумниста ми је рекао да именујем оне који су против Јадовна 1941., када сам тврдио да их има, додавши потом одмах да тај дан неће ићи за Велебит, јер има битнија посла. Да ли да сад именујем и њега или да се питам зашто ће неких других сличних вијести бити у изобиљу на тим порталима?

Да ли зато што је много слађе бранити људска права тамо гдје има пуно пара, мало посла и никаквог ризика?Да ли зато што видљива рука финансијера не сматра да су угрожена људска права оних, којима се не допушта слобода да над јаме са својим прецима донесу комад платна са симболима због којих су невино побијени, него се хапсе и шиканирају? Којима сљедбеници идеологије Анте Павелића руше спомен плоче и који једва нађу новца и снаге да донесу један крст да се намакне надгробног споменика за 40.000 душа?

Да ли зато што су људска права једних, једнакија од ових других људи? Полуљуди, како су Србе и Јевреје називали творци Јадовног и Јасеновца.

Догодине идем у Хрватску на море!

Немам појма и баш ме брига. Мени је савјест чиста и тако су ми били драги сви они људи са којима сам се враћао у аутобусу, без обзира колико се њима моји или мени њихови ставови не допадају. Ту смо били једним веома битним послом, и одрадили смо га како ваља и требује.

 

 

Знам да ако нам тај скромни крст сруше, као спомен плочу на Сланој, или га запале по дјеловоду Кју Кукс Клана, а ми ћемо идуће године изнијети још већи. И још већи. И још већи...

Знам да ћу и идуће године, ако опет неко због помијешаних порука из ускоро еуропске земље и њене јадранске обале, буде заборавио да се суочи са прошлошћу на отоку Пагу, па у протоколу буде било Карла Кокса и Дејвида Гуете, а не буде било Слане и Метајне; прекршити свој ембарго да не идем на море у земљу клерофашизма – него ћу да се поносно окупам у ували Слана.
О свом трошку!

Као што то радим и код куће, наставићу да се борим за истину и историјско сјећање мог народа, на првом мјесту зато, да се овакве монструозне ствари више не понављају. Идем и зато што они у Хрватској који „чисте прво испод свога дворишта“, како то воле рећи они што себи каче префискс „други“ код нас; слабо раде свој посао.

Наставићу да се борим за право на крст обешчашћени и слободу на платну, јер...

...неко мора

П.С.

Морам ово још једном рећи: Душан Басташић - Суперстар!


Извор: frontal