ДУШАН БАСТАШИЋ У Јадовну се чују крици Срба, а не галебова

Latinica

Разговарала Наташа Јовановић

Коме није стало до истине о зверским мучењима у Јадовну, ко брише историјско сећање, зашто су страдалишта постала излетишта, те могу ли се на томе темељити добросуседски односи, за „Печат“ говори председник Удружења потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно 1941

Својевремено је књига „Од Косова до Јадовна“ завредела пажњу српске јавности. Данас, чини се, пригоднији би наслов био „Нит Косова, нит Јадовна“. Колико чињеница да српска гробља остају ван граница матице значи одливање историје, брисање националног идентитета?
Везе између Косова и Јадовна су многоструке, као што су сва српска стратишта етапе у страдању нашег националног корпуса. Како на Косову, тако и на Јадовну страдало је аутохтоно становништво које је вијековима живијело на тим подручјима. Владика Атанасије, аутор књиге коју сте поменули, 1983. године је путовао са групом свештеника по Косову, а одатле се упутио према Јадовну и тада је први пут одржан парастос јадовничким мученицима и постављена и освјештана плоча за 73 усмрћена свештена лица, међу којима су били и митрополит Петар Зимоњић и тадашњи владика горњокарловачки Сава Трлајић. Иако говоримо о 1983. години, парастос и освјештање плоче урађени су готово у илегали, а већи број свештеника је био у цивилним одијелима.
Нажалост, ми у Српском националном корпусу на стратишта не гледамо као на јединствена, спремни да их се одрекнемо само због тога што се налазе ван граница у којима тренутно живе припадници нашег народа. То је случај са јасеновачко-доњоградинским стратиштем чији се један дио сада налази на подручју Хрватске, а други на подручју Доње Градине која је у границама Републике Српске. Дакле, комеморације и парастоси, окупљања и обраћања званичника дешавају се само у Доњој Градини. Сава јасеновачко-доњоградинско стратиште не може да подијели и његова јединственост је трајна категорија.

 

Јадовно је било увод у Јасеновац. Његова претеча. Праизведба усташкога ножа. Зашто се тако мало пажње посвећује овом стратишту?
Јадовно је био први ликвидациони центар НДХ, помно планиран још прије рата, што се види из докумената да је тражено, поготово од локалног свећенства  католичке цркве да испита и евидентира колико на том подручју, Велебита, али и Херцеговине, има крашких јама, колики је њихов капацитет, колико има мјеста погодних  за брзе ликвидације. Јадовно је одабрано као погодно за оснивање првог ликвидационог центра не само  безданих крашких јама  на подручју Велебита, него и због близине подвелебитског канала у којем су жртве усмрћиване исто тако брзо и ефикасно везивањем камена око врата, разрезивањем стомака и бацањем у воду. Тај комплекс чинили су и казнионица у Госпићу, низ сабиралишта на којима би људи довожени сточним марвеним вагонима са читавог подручја НДХ били само привремено смјештани, јер у том броју, у којем су пристизали, нису могли бити одмах ликвидирани. Поред тих сабиралишта на Жељезничкој станици налазио се логор Јадовно, 20-ак километара западно од Госпића у врлетима Велебита, на путу од Госпића до Карлобага, у мјесту Ступачиново, постојали су логори Слана, српски и јеврејски логор на острву Пагу, као и логор за жене и дјецу у мјесташцу Метајна на острву Пагу. Овај логор у Метајни био је први логор за жене и дјецу на свету у току Другог светског рата. У Јадовну је према истраживањима др Ђуре Затезала за само 132 дана допремљено 42.246 мушкараца, жена и дјеце. Од тога је побијено 40.123, међу њима 38.010 Срба. То стратиште је 20. августа 1941. године престало да ради због реокупације те зоне од стране Италијана који су згрожени страхотама  које су видјели затворили логоре. Све то су и уредно забиљежили, па је остало записано да су есхумирали 793 свјеже затрпана леша, од тога 407 мушкараца, 293 тијела  жена и тијела 91 дјетета старости од пет до 14 година, од тога једно дијете у повоју старости пет мјесеци. У Јадовну усташку и кољачку каријеру започели су Еуген Дидов Кватерник, Вјекослав Макс Лубурић и Драгутин Пудић Парализа, кољачи који су после затварања овог логора наставили своја злодјела на подручју логора Јасеновац. После затварања логора крајем августа 1941. године, а поготово после капитулације Италије, многи од усташких кољача промијенили су униформе, обукли  партизанске и крај рата дочекали са високим чиновима.
Поред ћутања у име братства и јединства, ово је још један разлог који објашњава чињеницу да се о Јадовну готово ништа није писало, ни говорило.

 

Долазак у Јадовно ове године су најавили и председник Тадић и Иво Јосиповић. Да ли добри међусуседски односи за које се бар декларативно залажу оба председника могу бити успостављени, а да претходно не буде обелодањена истина о свим српским стратиштима од Другог светског рата до недела почињених у име домовинске идеје 90-их?
Из недавних изјава предсједника Хрватске и Србије видљиво је да се залажу за развијање добросусједских односа. То је у сваком случају добродошло и неопходно. Међутим, о залагању за развијање пријатељских односа у ситуацији када за пријатељске односе нису ријешене двије основне претпоставке, а то су међусобни односи поштовања и повјерења, тешко је говорити. Мишљења сам да Иво Јосиповић и Борис Тадић могу бити пријатељи, али предсједник Србије са предсједником Хрватске не може бити пријатељ док је на сцени овакав однос, какав има Хрватска држава према српским стратиштима. Морам рећи да се јадовничке жртве још увијек налазе по безданим јамама Велебита. То нису гробнице, нити гробови, него јаме пуне костију наших покланих рођака, при чему је само 33 од њих безброј досад евидентирано, оне нису адекватно истражене, а до ексхумације тијела из тих јама и њихове идентификације, барем ДНК идентификације, што је данас могуће, до данас није дошло. Путеви до стратишта готово да не постоје, а парадоксално се чини и то да се за мјесто логора Јадовно до прије годину дана готово није ни знало. Тек на иницијативу нашег удружења заједно са др Ђуром Затезалом кренули смо прошле године у потрагу за мјестом логора Јадовно и после четири сата лутања Велебитом једва нашли то мјесто. Дакле, нема ни пута, ни стазе до тог мјеста, наравно да тамо не постоји ни никакво обиљежје. После свега овога што се издешавало у протеклих 70 година, узимајући у обзир и реторику коју ево у протеклих неколико мјесеци можемо чути у хрватским медијима, дакле о повјерењу нема ни говора. Онда се питам како можемо уопште говорити о пријатељским односима између наша два народа.

 

Колико туриста у Хрватској зна да се на острву Пагу сунча над телима преко осам хиљада побијених Срба?

Ако гледате хрватске веб странице нећете наћи готово  ниједну информацију шта се на том подручју дешавало љета 1941. године. Напротив, понуђене су информације о парку природе на Велебиту, путањи бициклистичке стазе која пролази поред саме Шаранове јаме, а о подручју на којима су били логори Слана и логор Метајна на острву Пагу, где је према истраживањима др Затезала побијено не мање од 8020 људи,  нема ни речи. Уместо тога за мјеста на Пагу наћи ћете само позиве туристичких агенција упућене туристима да дођу да уживају, како кажу, у мистичној тишини која влада на подручју увале Слана, да уживају у крицима галеба и орлова који се гнијезде у тим литицама, у роњењу око рта Слана.  Подсјећам да је највећи број заточеника од ових 8020 на подручју Пага, побијен управо у акваторију ширине 100 м око самог рта. Све ово што сам рекао говори о нивоу међусобног узајамног поштовања, о повјерењу као основној претпоставци за пријатељске односе.

 

У којој мери се и да ли разликују историографски подаци Србије и Хрватске, везани за период Другог светског рата?
Историографски подаци српских и хрватских научника се битно разликују, а рекао би да ће се тек у будућности разликовати. У Србији се изучавањем ових питања бави још Музеј жртава геноцида, институција која се бави и страдањима на подручју Косова, дакле установа која у овој тешкој економској ситуацији кубури са буџетом, и  Институт за савремену историју из Београда. У Републици Српској је недавно угашен Институт за историју. Занимљиво је да се, рецимо, на подручју РС тренутно не ради ниједна магистарска или докторска теза на тему нашег страдања на подручју НДХ. С друге стране, Институт за историју за савремену повијест Хрватске има десетине, да не кажем стотине радова и пројеката који су до сада завршени и који су у току. Поразна је чињеница да када погледате уџбенике историје, барем овдје, о Јадовну нема ни помена, док је искрцавању у Нормандији или француској револуцији посвећено неколико страна.

 

Да ли занемаривање истине о Јадовну представља начин ревизије историје?
Занемаривањем истине о Јадовну и многим другим стратиштима из периода НДХ као да се хоће избрисати историјско сјећање на ова догађања у нашем националном корпусу. Али, не заборавите, само захваљујући нашим побијеним прецима и тој заташкаваној историјској истини данас можемо рећи да се 1991. године није поновила 1941. година. Због овог историјског искуства у Другом свјетском рату, али и у протеклом рату организујемо скупове и активности, како би опоменули генерације које долазе шта је то геноцид. Наиме, врло често јавно можемо чути од наших званичника како сигурно рата више неће бити. Дај Боже да га више никада не буде, али ако се осврнемо само 70 година иза себе онда ћемо видјети да немамо аргумената на основу којих би то могли са сигурношћу тврдити.

 

На најављеној конференцији у Бањалуци очекујемо да чујемо ауторитете са различитих говорних подручја. Да ли ће овом скупу присуствовати и председник РС?
Прва међународна конференција о Јадовну одржаће се 24. и 25. јуна у Бањалуци. Ово окупљање има карактер научног скупа и окупиће излагаче из Израела, Италије, Америке, Русије, Њемачке, Аустрије, Србије, Хрватске и Српске. Проговориће реномирани историчари, историчари који се баве холокаустом и геноцидом. Чињеница да у протеклих 70 година није одржан ниједан округли сто, а камоли научни скуп о Јадовну, довољно говори о важности овог скупа. Конференција се организује уз подршку Института за савремену историју из Београда и Академије наука и умјетности Републике Српске, и морам рећи уз велику помоћ Министарства вера и дијаспоре Републике Србије, Владе Републике Српске и Бањалуке. На отварању, 24. јуна, очекујемо многе високе званице, позив смо упутили и предсједнику Републике Српске, не само да дође на конференцију, него да дође и у Јадовно, у недјељу 26. јуна. Надамо се да ће се одазвати позиву.

 

Извор: ПЕЧАТ

 

Новински чланак: УГУШЕНИ КРИК СРПСКИХ ЖРТАВА