"Друга" истина о злочину Титових партизана над Италијанима и Србима

Мila Мihajlovic

Latinica

У понедељак 19. марта, у Капитоларној дворани италијанског Сената републике у Риму, представља се књига "Истра, Ријека, Далмација, ускраћена права, геноцид с предумишљајем" професора Итала Габријели, једног од најстаријих прогнаних из Истре у Трст, портпарола Групе Меморандум '88, оснивача Уније Истрана, Ријечана и Далматицана, неуморног борца за права изгнаних да се врате у своју родну земљу. Књига огромног историјског значаја, одлучно и детаљно открива нечувени злочин који још чека на правду. За етничко чишћење Италијана Далматинаца, после вишедеценијског ћутања и скривања, још увек мало ко зна, злочин остао без права на икакву надокнаду: материјалну, моралну и надасве, без права на историјску меморију. Истина о томе тек сада, мало помало, документ за документом, излази на површину. У том контексту излагање италијанског новинара и историчара српског порекла, Миле Михајловић.

[нбсп]

- Да "прочешчљамо" историју за оне којима још недостају информације: ко су Титови партизани који су у јаме бацали Италијане и одакле потиче толика мржња према Италијанима?

Чињеница је да је прво етничко чишћење у Европи почињено 1941. године над Србима у Хрватској, као први чин програмираног геноцида који Независна држава Хрватска никада није скривала, држава створена по жељи Немачке на простору италијанске Далмације. Геноцид коме се италијанска војска ту присутна одлучно супротставила, у отвореном сукобу са својим политичким врхом у Риму. Таква ситуација је, по речима генерала Ђакома Зануси (генералштабног официра 2. армије) записаним у његовим Ратним сећањима "произвела стање сталног сукоба и напетости између нас и Хрвата који нису толерисали наше присуство на њиховој територији, наше мешање у њихове послове и последично, нису толерисали наше отворено неслагање са намерама и програмом њихове унутрашње политике која је имала за циљ уништење, до последњег, свих Срба и Јевреја".

- Италијани су на све начине покушавали да од усташа заштите српски народ. Али се нису на томе зауставили ...

То што Хрвати Италијанима никако нису могли да опросте и забораве је баш спасавање Срба. То документује генерал Зануси додајући да "им је пореметило све планове, а доцнији описи и документовање тих злочина од стране истакнутих италијанских функционера, донело им је срамоту коју ниједан савремени народ није доживео".

- Да ли има и других сведока тих догађаја?

Сведока има много: Ајмоне Финестра, поручник берсаљера батаљона Зара; или пуковник Умберто Салваторес, командант 6. пука дивизије Сасари; или пуковник Ђузепе Анђелини, командант 1. пука дивизије Ре (декларисани антифашиста) који у својој књизи "Логорске ватре у Хрватској" пријављује "невиђено дивљаштво и немилосрдну окрутност" којом су Хрвати спроводили "ужасне масакре српских жена и деце". Зашто говорим о овоме? Зато што је само италијанска војна интервенција и завођење италијанске власти над скоро целокупним простором НДХ зауставила Хрвате и вратила мир.

- Шта се онда десило?

Чин који се показао фаталан за тамошњи италијански живаљ, био је да су усташе, већ крајем '42. схватиле да победници неће бити Немци и, на позиве Титових комуниста, масовно прешле у редове партизана. Променили су униформу и заставу, али не и непријатеља који је за Хрвате остао исти: Срби и Италијани. У корист оваквог размишљања наводим само пар најупечатљивијих примера. Сулејман Филиповић, један од Павелићевих најближих сарадника и директни учесник у покољу Срба у Босни, прешао је у партизане октобра 1943. да би постао, одмах по завршетку рата, министар у Титовој влади. Или Рудолф [нбсп]Петовар, усташки официр командант свих хрватских формација у Херцеговини, прелази партизанима крајем '43. Партизани га унапређују у генерала, а после рата - круна свега - проглашавају за Народног хероја!

- Упад партизана у Шибеник означио је страшни масакр цивила. Шта о томе сведочи прикупљена документација.

Септембар '43. Интересантно је да су се, само петнаестак минута пре упада партизана у град, на кућама и зградама Шибеника појавиле заставе са петокраком звездом, истакнуте на свим хрватским кућама па чак и по хрватским католичким црквама: партизанима је тако било јасно где треба да иду. Врло брзо су побили све затечене Србе и Италијане, али и српске и италијанске свештенике. По сведочењима и документима која тек сада и крајње споро излазе на површину, изгледа да су језиви злочин над италијанским народом - о коме књига проф. Габријели - починиле, на исти начин, исте особе одговорне за злочин над Србима само пар година раније.

- Проблематика је изузетно деликатна јер су за такве покоље деценијама били оптужени Италијани.

Да су Италија и Италијани платили за туђи злочин је још једна невероватна историјска истина, моменат исто тако великог политичког значаја. Како у својој књизи проф. Габриели прецизира, "Југословенска делегација је на Мировној конференцији изнела податак о 1.700.000 жртава погинулих у рату". Али, највећи део жртава су били Срби побијени у хрватским логорима! У само 132 дана, између априла и августа 1941. године, усташе су побиле преко 40.000 српских и јеврејских цивила, мушкараца, жена и деце. Затварање тог логора смрти који се састојао од четрдесетак јама на Велебиту у околини села Јадовно и на острву Пагу, наредили су Италијани. Тако је Италија осуђена на исплату ратне штете, чију величину и начин су одредиле Силе победнице. Са ФНРЈ, Италија је потписала Уговор о миру у ком је дословно писало да "уступа територије Југославији" .

- А Хрватској, међутим, нико никада није испоставио рачун?

Хрватска никада никоме није платила било какву ратну одштету, напротив. Подсећам да је Хрватска била једина држава која је у 2. светском рату, поред Немачке, имала логоре смрти, а законом је предвидела, дефинисала и наредила систематско масовно уништење Срба, Јевреја и Рома. То је тешко наслеђе. За разлику од Немачке, Хрватска ту историјску истину још увек није признала. Напротив, наставља се нагационизам, покушаји да се злочин минимизира, да се фалсификују чињенице.[нбсп] Такав је, на пример, хрватски пројекат презентиран Европској комисији са захтевом за финансирање, да се за симбол свих концентрационих логора у региону прогласи бивши италијански логор Кампор на Рабу где је, од јуна 1942. па до септембра 1943. постојао радни логор за починиоце крвних деликата против италијанских војних и цивилних власти. Кампор није био ни концентрациони логор, ни логор смрти. Нико тамо није стрељан, нити убијен. Исправно је да се некадашњи италијански радни логор обележи, да се за њега зна. Прети, међутим, да пређе границу елементарне пристојности хрватска тврдња да је тај логор био најзлогласнији фашистички логор у региону. Шта онда рећи, како дефинисати усташке логоре и фојбе?

- Добродошла је књига професора Габриели: никада није касно да се сазна историјска истина, зар не?

У том контексту је битка за одбрану историјске истине и достојанства народа, жртве нељудског злочина која чека правду. Добродошла је књига професора Габриели у помоћ битке цивилизације. Чини се дуга и тешка. Треба је наставити: аутор књиге - Итало Габријели, жртва некажњеног злодела и ми, генерације рођене много година касније, и оне које тек треба да се роде, Италијани и Срби који траже истину и правду.

 

Antonella Ambrosioni

 

Giornale

 

 

Везане вијести: