Ђорђе Пражић: ЈАМЕ НАШИХ СТРАДАЊА И ЗАБЛУДА

Latinica

Увод

Јама је бунару слична вертикална пукотина или коси канал различите ширине и дужине, у којем превладавају окомите или степенасто положене стрмине, различитих димензија. У нашем народу су јаме најтајанственији и најстрашнији подземни крашки облик. Народ их још зове безданкама, бездањачама, јамуринама и звекарама. Обзиром на  страхоту страдања људског рода у њима књижевници и остали умни људи су користили разне метафоре о њима. Тако су јаме божанске оргуље (Милан Трешњић), близина пакла (др Јован Рашковић), наши српски храмови (Матија Бећковић). О страдању у јамама Иван Горан Ковачић је написао једну од најпотреснији поема Јама. Професор Душан Ђаковић из Госпића, иначе свестрани умјетник, подарио нам је књижевно-историјски запис (есеј) „Јадовничка жмижда“, у којем је описао усташки злочин и страдање недужног народа у Концетрационом логору Госпић

У ствари јаме су веома погодне као гробнице за масовно сахрањивање људи. Историјски гледано у јаме су своје жртве бацали све зараћене стране, од хајдука па до војних, паравојних и полицијских снага у деведесетим годинама. У јамама се налазе и жртве појединачних криминалних злочина, као  и угинуле животиње. Јаме су идеалне гробнице за сакривање злочина. Ипак јаме су постале симбол страдања највише српског народа, па јеврејског, хрватског, муслиманског итд.    

Прије почетка II с.р илегална усташка организација извршила је попис и процјенила  капацитет појединих крашких јама на територији Хрватске и Херцеговине.

Постављене су и ознаке које су обиљежавале прилаз јамама. Поновно обиљежавање неких јама-гробница десило се деведесетих година а током оружаног скоба жртве су поново убијане или живе   бацане у јаме.

Случајни пад и погибија  једног младића у Шаранову јаму1936. године, његово вађење од стране мјештана и уочавање величине јаме, вјероватно је унапријед предодредило околину села Јадовног да постане логор смрти и једно од симбола злочина над српским народом. Публициста Дане Ластавица је након дугогодишњег истраживања  извршио попис јама-бездана, бунара, септичких јама и других провалија НДХ у које је бацан српски народ 1941-1945 и 1991. године. Према његовим подацима на територији НДХ је било 328 природних јама и 80 бунара, септичких јама и сличних провалија (укупно 408) у које је убијан и бацан српски народ[1].

 

Хрватске обмане и српске заблуде

До деведесетих година хрватски геноцид над српским народом у Хрватској није био пожељна тема. Комунистички руководиоци и интелектуална елита у Хрватској су систематски организовали  сакривање  злочина  државе НДХ над Србима и осталим непослушним народима. Скривање и обмањивање стручне и остале јавности се огледа у искривљивању истине о узроцима, размјерама и посљедицама сукоба Срба и Хрвата, који су временом  умањили одговорности НДХ за злочине а у међувремену су Срби постали  реметилачки фактор са фашистичким предзнаком.

У том циљу вјешто се потенцирао термин тзв. држава НДХ, као нека случајна и мање важна творевина. НДХ  је заправо била држава са пуним државноправним капацитетом и отворено је организовала и извршила злочин - геноцид према Србима и осталим народима који је нису прихватили. Посебно је избјегавана прича о јамама, њиховом обиљежавању адекватним споменицима  и могућем вађењу жртава из њих.

            Многе јаме су биле забетониране о трошку ЈНА а остале затрпаване камењем, угинулом стоком итд[2]. Послије рата било је иницијатива за вађење жртава из јама у циљу идентификације и достојанственог сахрањивања. Вјештим чиновничким  одуговлачењем надлежних институција, злочини су препуштени времену заборава. У већини српских села мјештани су сами прикупљали посмртне остатке жртава, сахрањивали их и о свом трошку подизали споменике. Невине српске жртве које су биле побијене само зато што су били православни Срби, сахрањивани су под звијездом петокраком идеолошким симболом комуниста и партизана.

            Познато је да многа стратишта нису адекватно обиљежавана, како би подсјећала будућа покољења на људску патњу и злочин. Ипак најбоље „маскирано“ стратиште је јама Голубинка у селу Шурманци у Херцеговини. У њу су усташе 1941. године бациле 530-550 жена и дјеце  православних Срба из села Пребиловци. Неколико стотина метара од јаме дана 24.06.1981. године, у сусједном сиромашном селу Међугорје групи дјеце „указала“ се Госпа. Од тада велики број ходочасника из цијелог свијета обилази ово мјесто. Око милион католичких вјерника дође годишње у ово село. Мјештани Међугорја су се обогатили од вјерског туризма, а страдање  и патња њихових комшија недужних жена и дјеце у јами Голубинка, ником није важно. Нема оправдања  за  незнање, нарочито за угледне људе из цијелог свијета, који имају утицај на младе људе[3].  

Срби у Хрватској „навикнути“ на стална страдања, оптерећени животном егзистенцијом  а уљуљкани борачким пензијама и ратном славом побједника, постепено су  заборавили на страдање својих најмилијих. Ријеткост је била појава одавање почасти невиним жртвама у јамама. Као да је српски народ био задовољан степеном своје достигнуте  слободе а жртве својих најмилијих дао је на олтар братства и јединства  и уставне равноправности са хрватским народом.

Почетком деведесетих година хрватски медији су лансирали причу о јами Јазовка. Загребачки „Вјесник“ је  тврдио да се у њој налази до 40.000 невино убијених Хрвата (цивила, војника и рањеника) од стране партзана (Срба). Хрватски народ је већ до тада био у трансу антисрпске хистерије а „сазнање о злочину у Јазовци“ је додатно појачало мржњу према Србима. Срби су се чудили како је заборављено њихово страдање, па су почели тек тада давати комеморације својим жртвама, али то је више било касно. Срби су протјерани из Хрватске а своје претке су оставили у јамама. 

Са данашње историјске дистанце је чудна дугогодишња наивност Срба на свој положај и страдање у Хрватској. Ријетко је који европски народ толико страдао од другог народа (својих комшија) а да је то истовремено непознато у правој мјери свјетској јавности. Посебна заблуда је однос према хрватским комунистима и партизанима. И данас многи Срби нису схватили да су хрватски националисти  и комунисти имали заједнички државотворни циљ (независна Хрватска), а разликовали су се само по методи реализацији тог циља и у односу према Србима. Док су националисти масовно убијали Србе, хрватски комунисти су их искористили и трошили  у НОБ и тако Хрватској прибавили ореол антифашистичке земље.

Хрватско комунистичко водство је још у рату стално потенцирало једнаки доринос Срба и Хрвата у борби а изједначавало усташке злочине са четничким. Данашње хрватске власти и стручна јавност говоре само о доприносу Хрвата у антифашистичкој борби.  Од свих народа  Југославије Срби из Хрватске су  надпросјечно учествовали у НОБ., што се може видјети у табели бр.1

 

ПРЕГЛЕД

УЧЕШЋА СРБА И ХРВАТА У НОБ НА ТЕРИТОРИЈИ ХРВАТСКЕ
У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ [4] 

 

Народ	1941 децембар %	1942 децембар %	1943		1944		1945 %
			август %	Децембар %	Март %	Децембар %
СРБИ	5.400 85 %	15.100 75 %	19.500 64 %	28.800 48 %	29.164 39 %	36.635 27 %	63.710 28 %
ХРВАТИ	800 12.5 %	5.280 25 %	10.500 34 %	29.300 49 %	30.718 42 %	85.953 62 %	140.124 61%
Укупно	6.450	20.380	30.000	60.000	74.500	120.796	228.474

 

      Табела бр. 1

 

Ако се одреди средњи бројни однос између Срба и Хрвата у јединицама НОВЈ у Хрватској за све четри ратне године добијамо однос 1,73 : 1 у корист Срба . Ако узмемо податке о учешћу у НОБ свих живих становника СР Хрватске а према стању од маја 1945. године долазимо до закључка да је учешће Срба 11,2% а Хрвата 4,7%, са односом 2,4 : 1 у корист Срба[5]. Савезници су искористили мит о „хрватском антифашизму“ као основу политике залагања камена темељца нове југославенске будућности. Тај ирационални мит партизанског југославенства скупо је коштао српски народ у Хрватској.

Вршећи анализу разних докумената партијско-политичког руководства у НОБ, као и дискусије на  послијератним научним скуповима, може се закључити да су у току НОБ у Хрватској највећи проблеми били борба против четништва (четничка издаја) и и рад на развоју НОП-а у хрватским крајевима[6]. Борбена дејства против усташких снага изгледа нису били приоритет, посебно након одласка пролетерских дивизија из Хрватске за Србију. Зато се и могло десити да скоро на крају рата 1944. године у Лици буде великог страдања српског народа од стране усташа. Неспособност и неборбеност хрватских партизана примораца у одбрани српског народа 1944. године правдала се оштром личком зимом и неискуством у борби.

У тим партијским извјештајима, веома често су  усташе представљане као „шачица декласираних маргиналаца која нема подршку у хрватским народним масама“. Чак су и поједини високи војни руководиоци Срби, сматрали усташе само неурачунљивим појединцима[7].

Сатанизацији четништва као симбола зла доприњела је партизанска књижевност и кинематографија. Ту усташе нису представљене као неки мит или симбол зла.  У том југославенском културном опусу домобрани су представљени као неки смјешни доброћудни јадници који се одмах предају, доносећи партизанима оружје и одјећу, а својој кући одлазе у гаћама.

Учешће Хрвата и Срба у формацијама НДХ и четничким јединицама показује стварну снагу и опасност од појединих оружаних формација на територији Хрватске и можемо је видјети из табеле бр.2.

ПРЕГЛЕД

УЧЕШЋА СРБА И ХРВАТА У ОСТАЛИМ ОРУЖАНИМ ФОРМАЦИЈАМА НА ТЕРИТОРИЈИ ХРВАТСКЕ
У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ [8] 

 

Године	СРБИ	ХРВАТИ
	Четници	Усташе	Домобрани	легионари „Вермахт“	оружници	Укупно
1941	-	106.000		8.100	-	114.100
1942	4.500	42.000	110.000		10.000	162.000
1943	7.000	55.000	133.000	30.000	12.000	230.000
1944	5.000	160.000		30.000	-	190.000
1945	4.000	130.000		15.000	-	145.000

 

Табела бр. 2

 

Ако анализирамо 1943.годину, када су четници били најбројнији видимо да четника има 7.000 а снага НДХ има 230.000, што је однос 32,8 : 1 у корист снага НДХ. 

У послијератним  стручним радовима и уџбеницима изједначивани су усташки и четнички злочини, да би у садашње вријеме четнички злочини добили већи значај. Постоји огроман број извора који доказују да су Срби били најбројније жртве у Хрватској, односно да је над њима извршен геноцид. Југославенска историографија ту историјску чињеницу  није никад квантификовала. Број убијених Срба на подручју НДХ  процјењује се на 200.000 до 700.000, а у самој Хрватској најмање на 180.000[9]. Највећи дио ових жртава убиле су усташе.

Хрватски политичари и историчари вјешто су успјели да провуку обрнуту узрочно-последичну везу у којој  су невиђени злочини Хрвата према Србима, последица „великосрпске хегемоније и угњетавања“.

Према до сада познатим подацима за вријеме рата четници су убили око 1.373 људи (од тога су Срби преко 50% жртава). Овај број четничких жртава недовољно верификује „четничку опасност“, па садашњи историчари у Хрватској тај број умјетно подижу на око 20.000.

Дуго година је скривана истина о Концетрационом логору Госпић, који је био први концетрациони логор на тлу Европе и функционисао од 10.04. до 20.08.1941. године. Лика није случајно изабрана  за мјесто ове фабрике смрти.  Због србомржње и склоности провођењу бестијалних злочина, Госпић и шира Лика изабрани су од поглавника и хрватског врха за најподесније и најефикасније подручје за брзо ликвидирање Срба од острашћених фанатика великохртватства[10].

Лички инспиратори мржње, и релаизатори покоља, предводе неславну римокатоличко-великохватску групацију србомрзитеља. Поред „оца нације“ Анте Старчевића, најзаслужнији су идеолог НДХ Личанин Миле Будак, адвокат Андрија Артуковић, реализатор покоља Личанин Анте Павелић (случајно рођен у Брадини у Херцеговини)[11]. Таква група србождера створила је фанатизоване поклонике који су, до тада невиђеним садистичким  жаром, изводили клања, спаљивања и масовна бацање у јаме Срба, Јевреја и либералних Хрвата Југославена. Међу најпознатијим злочинцима на подручју Лике су Руде Риц (Ritz), Јуцо Рукавина, Јуре Францетић, Томо Биљан, Јосица Фадљевић, Делко Богданић и други. Анализирајући списак 254 усташа (франковаца)[12] госпићке општине из 1941.године уочавају се презимена породица, који су се истицале  у србомржњи на простору Госпића послије рата а нарочито 1971. и 1991. године.     

Начини убијања  и мучења Срба су били понижавајући са изазивањем  што веће патње. За обичног човјека је несхватљиво до које мјере је ишла машта тих зликоваца у проналаску метода убијања.  Ипак свирепост усташких злочинаца према српској дјеци и младим људима превазилазило је све границе људског зла[13].  

Жупан жупе Лике и Гацке Јоле Бујановић, свештеник а касније усташки сатник и бојник често је говорио: „У Хрватској дотле не ће бити мира, док буде у њој и једно Српче дисало“[14].

На основу узорка српских жртава геноцида из Косиња, у табели бр.3, можемо видјети  да је 72% српских жртава убијено на насвирепији начин (клањем, бацањем у јаме и спаљивањем). Скоро  трећина  жртава је били су млади до 15 година старости.

 

ПРЕГЛЕД

ЖРТАВА ХРВАТСКОГ ГЕНОЦИДА У КОСИЊУ

ПО НАЧИНУ УБИСТВА 1941-1945[15]

 

Ред. Број	СЕЛО	Бачено у јаме	Изгорјело у објектима	Убијено на осталим губилиштима	УКУПНО
1.	Млаква	67	324	73	464
2.	Крш	65	25	135	225
3.	Липово поље	119	1	34	152
4.	Доцина драга	20	35	12	67
5.	Горњи Косињ	3	-	-	3
УКУПНО (%)		274 (30 %)	385 (42 %)	254 (28 %)	911

 

                                                                  Табела бр.3

 

Српске жртве у јамама и осталим масовним гробницама заправо смањују број Срба у Хрватској, што је стална тендеција хрватске демографије. Јер, онај који нема гроб, није ни живио. Онај који није живио, није се ни родио. 

Занимљиви су ставови актуелне хрватске власти, стручне и остале јавности о ратним злочинима  а посебно о жртвама у јамама на територији Хрватске.

Званични подаци МУП-а Републике Хрватске о истраживању ратних злочина на територији Хрватске су: „До сада је евидентирано 731 локација, на којима се налазе 672 масовне гробнице и 174 појединачне гробнице. У њима је, према процјенама, закопано око 90 тисућа жртава, највише припадника Хрватских оружаних снага, домобрана, усташа, припадника њемачке војске и других оружаних постројби, као и велики број цивила, жена и дјеце. До сада је извршена 81 ексхумација којом приликом је пронађено 3.941 тијело“[16]   

Не спомињајући Србе као жртве, очито им је намјењена улога злочинаца. Познати хрватски спелеолог др Срећко Божичевић, аутор кнјиге „Јаме као гробнице“ сматра да је бацање жртава у јаме обичај проистекао из Законика цара Душана.  Тиме индиректно оптужује српски народ да је аутор овог садистичког начина убијања.

Поједини аутори ипак наводе Србе као жртве, али у већини случајева наводе их у редоследу иза Јевреја и Хрвата, што указује на тенденцију умањење броја жртава. Има пјединаца у хрватској јавности који иду толико далеко да развијају бесмислене теорије завјере, како су сами Срби убијали и бацали Србе у јаме, само да би касније оптужили Хрвате.

Хрватска је у новој Југославији опрала своју геноцидну историју за коју није адекватно сносила одговорност. Жртве хрватског геноцида у великом дијелу су приписане фашистима (Њемцима и Талијанима), па и самим Србима.

 

Тајна Шаранове јаме

Шаранова јама је једна од више десетака јама на простору Велебита. Позната је још од 1936.године становницима, који су на овом дијелу планине стално или повремено боравили. За њу се први пут чуло у госпићким новинама Наша слога из 1936.године, када је у њу пао младић Јаков Бубаш. Надимак породице страдалог младића био је Шаранови, па је по томе јама добила име. Мјештани који су извадили страдалог младића измјерили су дубину јаме од 42.5 метра. Током 1941.године и касније, Шаранова јама је била једно од губилишта у систему Концетрационог логора Госпић и њу су бацане цивилне жртве претежно српске националности. 

Из хрватске спелеолошке литературе нам је познато да је тзв.прво истраживање Шаранове јаме извршено 1962. године, што је објављено у часопису Наше планине. У јаму се спустио хрватски спелеолог Тихомир Пајалица  и при том је открио наслаге костију у дебљини од 1.35 метара. Ово је само једна од неколико различитих процјена дубине костију. Сплитски етнолог др Весна Чулиновић-Констатиновић барата са податком од 5 метара дубине наслаге костију.

Према неким изворима[17] енглески спелеолози су се спуштали у Шаранову јаму 1956. године и сондама бушили дно. Утврдили су, да се на дну јаме налази 5.5 метара људских костију. Пошто су простор искубицирали дошли су до података, да је у јаму бачено 9.000 до 11.000 жртава. Према истом извору подаци истраживања енглеских спелеолога су наводно добијени од једне обавештајне службе у Лондону. У току израде овог рада није се могло доћи до конкретних података о раду енглеских спелеолога. Тешко је вјеровати овој информацији јер  1956. године, вјероватно још није био завршен процес распадања тијела у јами.

У хрватској спелеолошкој литератури спомиње се активност британских спелеолога тек 1966. године на вађењу из јаме Балинка дубине ко 250 метара изнад Плашког неколико посмртних остатака партизанских ратних хероја, које су у јаму бацили четници[18] .

Јуна 1990. године у Шаранову јаму су се спустили београдски спелеолози  Данимир Ристић и Драган Максимовић. Према Ристићевом извјештају дубина јаме од улаза до прве додирне тачке (врх купе костију) износи 42 метра. Према његовој процјени у јами има 4 метра дубине наслаге костију[19].

Веома драгоцјени подаци о попуњености јаме са жртвама, могу се видјети у писму председништва Владе НР Хрватске  од 24.06.1952. године, заведеним под бројем 6638. Писмо је упућено Народном одбору котара Сремски Карловци у циљу обавештавања Олге Поповић, која је подњела личну иницијативу за обиљежавање логора Јадовно и ексхумацију жртава. У писму се између осталог каже: „Лешеви се налазе у стању распадања тако да постоји могућност, да  од средине јаме па на ниже имаде још лешева који су тек у почетном стадију распадања“. Треба вјеровати овом   извјештају комисије, формираној од истог предсједништва 08.03.1952. године, а која је обишла логор Јадовно. На основу извјештаја може се предпоставити да су чланови комисије због широког отвора и повољног профила, са врха јаме могли уочити наслаге лешева.[20]

Шаранова јама се налази на надморској висини 890 метара. На врху (улазу) је широка 4х1.5 метра. На дубини од 15 метара ширина се повећава на 10 метра. На дну је ширина 6х4 метра. До сада су нам познате дубине јаме од 42.5 метара (измјерили мјештани) и 46 метара (42+4), коју су измјерили београдски спелеолози. Београдски спелеолози су процјену висине костију дали на основу висинске разлике врха купе костију и доњег нивоа одаје, која се налази са стране у дну јаме. Та висина је условљена предпоставком  да је дно јаме равно.  Пошто се по наслагама костију налазе дрвени материјали и камење, они нису имали могућности да у потпуности истраже дебљину наслаге костију. 

Из овог се види да је за сада спорна дубина  јаме. Појављују се дубине од 42.5 и 46 метара. Питање је колико су прецизно тада мјештани са примитивним средствима, упуштајући се у несвакидашњу авантуру, могли тачно измјерити дубину јаме? Зато је дубина јаме измјерена од стране београдских спелеолога сигурно тачнија али и отвара одређене сумње.

Број жртава максимално могућих жртава у Шарановој јами може се добити математичким прорачуном. На основу познатих унутрашњих димензија (за дубину 42.5 метара)  запремнина јаме износи око 1.263 м³ . Ако претпоставимо да у метар кубни оптималним слагањем може стати 9 људских тијела након убијања, тада добијамо податак да у потпуно напуњену јаму до врха може стати 11.367 жртава. Пошто је температура у јамама 10-13⁰C, вријеме распада људског тијела је знатно дуже (преко 10 година) у таквој специфичној средини.

За тијела  укопана у  земљу знамо следеће: „Распадањем  (decompositio lat.) бивају растављени и уништени меки дјелови: новорођенчета просјечно за 4 мјесеца, дјеце за 4-5 година, а одраслих за 7-10 година. Распадање костију захтјева знатно више времена, а зависно је од читавог низа услова. Код укопаних костију послије 5-10 година има још остатака меких дијелова: кости послије 10-15 година су још масне; кости послије 25-30  година су суве и без масти; кости од 50-100 година су лакше, трошне, лако ломљиве“[21]    Сама микро клима (изузетно дуге и хладне зиме) на том подручју и услови у јамама успоравају распадање тијела и ови  наведени параметри су знатно већи.

Ако претпоставимо да након распада људског тијела у кубни метра може стати највише 80 скелетних остатака жртава, онда на основу кубикаже  дна јаме добијамо  око 1.920 жртава  по метру висине наслаге костију. То значи  да би за 11.367 жртава  било око 6 метара наслаге костију. За висину 1.35 метара наслаге костију биле би 2.592 жртава а за висину 4 метра 7.680 жртава.  На основу онога што су видјели чланови комисије Владе НР Хрватске 1952.године, може се закључити да је у јами било преко 5.500 жртава, што износи минимално 3 метра наслаге костију   За ове крајње  бројеве жртава треба рачунати са  грешком од 100-200 жртава. Али то је само математикчки прорачун који може само помоћи у теоретској процјени броја жртава.

Међутим, у том математичком размишљању јављају су одређене сумње. Ако је приближно тачна  дубина празне јаме од 42,5 метара (измјерна 1936.г), а сигурно је тачна измјерена дубина од 42 метра (1990.г) до врха наслаге костију , онда постоји могућност да  у дну има само 0.5 метра наслаге костију, а да су можда остатци жртава у међувремену  „нестали“, што се не може искључити.  На то наводи процјена   хрватског спелеолога др Срећка Божичевића. Он наводи да је прича о Јадовном мит Ђуре Затезала и да у Шарановој јами има 500-800 жртава.

У широј јавности Шаранова јама веома се често погрешно назива јамом Јадовно. Често се из незнања а можда и намјерно пласирају подаци да се само у овој јами налази 30.000 до 40.000 жртава, избјегавајући навести  цијели систем губилишта  и јаме на Велебиту који се налазе у ближем и ширем  рејону логора Јадовно. У Шарановој јами нису били форензичари, тако да се не може говорити о тачном броју жртава.

Ако  јавност буде упамтила само Шаранову јаму са наводних 30.000-40.000 жртава, а једног дана се извади неколико хиљада жртава, постоји опасност да се неутралишу чињенице о највећем губилишту Концетрационог логора Госпић. Вријеме не иде на руку жртвама већ скривачима  злочина.

 

Истраживње јама од стране ЈНА

Крајем педесетих година прошлог вијека у склопу уређења територије, Управа инжињерије ЈНА је иницирала почетак истраживања пећина и јама у војне сврхе[22]. У току 1959 године прикупљени су и сређени подаци за Словенију, динарски крш и отоке, и то за 2.500 спелеолошких објеката. У току 1960. године на територији Лике, Рашко-полимске области и неких делова Србије прикупљени су подаци за 550 спелеолошких објеката.

У 1961. години на територији Хрватске прикупљени су подаци за 410, а на територији Црне Горе и Рашко-полимске области за 385 спелеолошких објеката. До краја маја 1961.године, на цијелој територији Југославије, прикупљени су подаци за 2.986 спелеолошких објеката. До краја 1962. године, евидентирано је укупно 3.390 јама и пећина. У току 1963. године, сређени су подаци за око 2.000 спелеолошких објеката.

Нове податке о спелеолошким објектима Управа инжињерије ЈНА евидентирала је на картама 1:50 000 на подручју Словеније, Хрватске и Црне Горе.

Уговором пов.бр.1100 од 11.03.1961.године у ВП 4919 Београд (Управа Инжињерије ЈНА)[23] започет је процес израде Студије о могућностима коришћења пећина за војне потребе. За истраживање јама и пећина на подручју Хрватске уговором бр.1677 од 20.04.1961. године, од стране Управе инжињерије ЈНА ангажовано је Спелеолошко друштво Хрватске из Загреба. Предмет уговора (ред.бр.7) је захтјевао прикупљање података и испитивање спелеолошких појава на  географском простору топографских карата 1:50 000 Огулин 3, Сењ 1,2,3 и 4 и Госпић 3 и 4.  Време истраживања је предвиђено од јуна 1961. до 01.12.1961. године, до када је Управи инжињерије требало предати податке, анализе, цртеже и остали документациони материјал. У име Управе инжињерије уговор је потписао пуковник Бранко Ћетковић а у име Спелеолошког друштва Хрватске др. Јосип Роглић (касније постао академик).

Спелеолошко друштво Хрватске је 05.05.1962. године, под бројем 48/1, доставило четри везана елабората у којем је на подручју Хрватске истражено 410 спелеолошких објеката.  На подручју Огулина истражено је 111, на подручју Сења 297 а на подручју Госпића 12 спелеолошких објеката. Спелеолози Хрватске су у допису истакли да им је велики проблем представљало недостатак топографских карата, специјалне опреме, теренских возила и др.

Из организационих наређења и уговора не може се закључити да је ЈНА тражила истраживање конкретних јама, већ се може предпоставити да је то препуштено спелеолошким друштвима. Уочава се да је на подручју листова карата Госпић 3 и 4 истражено само 12 јама.

Географско подручје ових карата захвата простор Штировача - Доњи Косињ -Чанак на сјеверу, Чанак -  Никшићи - Басарићи на истоку, Росуље – Брушани - Шикић дражица - Метајна (О.Паг) на југу и Метајна – Цесарица - Штировача на западу.

Према истраживачу  Мирку Малезу на овој истој територији  142 спелеолошка објекта[24].

Према публицисти Дани Ластавици,  на подручју среза (котара) Госпић има 36, а на подручју среза (котара) Перушић има 17 јама, у које је бацан српски народ и остале жртве[25]. Поменути аутор Мирко Малез је учествовао у истраживању спелеолошких појава за потребе ЈНА и очито истражене податке навео у својој књизи[26].

Пошто су се на овој територији  налазила губилишта концетрационог логора Госпић, а највише има јама - гробница, остаје нејасно зашто је само 12 јама приказано као могућност коришћења за војне сврхе. У Војном архиву у Београду налазе се само организациона документа. Судбина четри везана елабората достављена из Загреба је непозната (вјероватно су уништени) а студију „Могућност коришћења пећина у војне сврхе“ за сада је не може пронаћи. Није познато којих 12 јама је предложено ЈНА за употребу?

Пошто се у опису јама морали доставити прецизни подаци и фотографије, може се предпоставити да су спелеолози из Загреба доставили само за оне јаме у којима нема посмртних остатака. Прави и потпуни материјали се сигурно и данас налази у архиви Спелеолошког друштва Хрватске.  Из хрватске спелеолошке литературе нам је познато да је тзв.прво истраживање Шаранове јаме извршено 1961. године. Вријеме овог истраживања поклапа се са истраживањем за потребе ЈНА. У сваком случају  новцем ЈНА хрватски спелеолози су дошли до драгоцјених података о спелеолошким објектима. Крута администрација ЈНА забринута од опасности од агресије снага Варшавског уговора, пропустила је прилику да уз истраживање могућности складиштења ратних материјалих резерви у личке јаме и пећине, дође до значајних података о јамама-гробницама.

 

 

 

Могућност ексхумација жртава из јама

 Од деведесетих година па до данас, извршено је више ексхумација жртава из јама, од којих су најпознатије:

1. На подручју села Пребиловци у току 1990-91. године, отворено је осам јама из којих су извађене и судско-медицински обрађене кости Срба, које су усташе током 1941. године бациле у њих. Иако је локална власт опструирала организацију ексхумације, стручњаци Института за судску медицину из Београда, спелеолози и потомци жртава успјешно су извршили овај задатак. Идентификација жртава није у потпуности извршена. Преко 4.000 жртава је сахрањено у крипти храма у Пребиловцима. У току хрватске злочиначке офанзиве  „Чагаљ“ крипта је минирана и уништена1992. године.[27]    

 

1. У току 1991. године из јаме „Равни Долац“ у Ливанском пољу извађено је и идентификовано 204 српских жртава бачених у јаму 1941. године на Огњену Марију од стране усташа. Осим спелеолога и патолога вађењу и идентификацији жртава огроман допринос су дали потомци жртава. Жртве су сахрањене у крипти  покрај цркве Успење Пресвете Богородице у Ливну. За вријеме рата 1992. године, потомци злочинаца припадници хрватске војске минирали су крипту, чиме су поновили злочин према истим жртвама.

 

1. Деведесетих година хрватске власти су из јаме „Јазовка“ код Сочице на Жумберку организовали ексхумацију, при чему је пронађено  470 жртава. Према хрватским изворима у јами су били Хрвати, које су на крају рата у њу бацили партизани.

 

1. Власти Федерације БиХ су организовали ексхумацију жртава из јама „Бездана“, која се налази на простору Хргова. У тој јами ексхумација је извршена у времену од 01.09. до 03.10. 1997. године, при чему је пронађена и идентификована 81 жртва. У септембру 2002. године из јаме Тихотина код насеља Притоке ексхумирано је и идентификовано 62 жртве. За убијање ових жртава власти БиХ оптужују припаднике милиције и Војске Републике Српске.

 

1. Хрватске власти су у току 2005. i 2007. године из јамa на подручју Љубова у Лици извршили ексхумацију 16 жртава хрватске националности  из Широке Куле, убијених у јесен 1991.године. Из јаме „Голубњача I“ извађене су 4 жртве а из јаме „Голубњача  II“ извађено је 12 жртава. За овај злочин се оптужују припадници милиције САО Крајине. Жртве су сахрањене у Широкој Кули а још се као несталих воде 9 жртава из Широке Куле и једна са Личког Осика.

 

Ексхумације ових жртава су изазвале пажњу јавности и поновну тугу родбине. Међутим, изазвале су и убирање политичких поена  појединих политичара и довеле до нових међунационалних подјела. Зато ексхумацији жртава из јама треба прићи са циљем да се оне изваде, изврши идентификација и достојанствено сахране. Све треба обавити у оквиру струке спелеолога, форензичара, патолога, етнолога, свештеника и осталих.

Свако истраживање судбине жртава  које је стручно и није навијачки, нико не може оспорити. Давање важности својим жртвама а  негирати туђе, није коректно. Увећавање и умањивање жртава, најчешће у политичке сврхе је контрапродуктивно. Као негативан примјер може послужити случај породице Ракић из Широке Куле 

Случај породице Ракић је примјер страдања цивила у вихору грађанског рата и велики терет за историју српског народа у Лици. Мане Ракић и његова дјеца Драган, Милован и Радмила,  сви српске националности убијени су и бачени у јаму   „Голубњача I“ на Љубову, у октобру1991.године. Супруга Луција хрватске националности је убијена и спаљена у  исто вријеме. Неки  српски публицисти и хроничари догађаја у Лици деведесетих,  још увијек овај злочин приписују хрватским злочинима деведесетих година, иако су већ осуђена лица српске националности која су извршила злочин. [28]  

У јавности постоје документа предсједника суда Крајине Ђуре Кресовића, који је још 09.11.1992. године  тражио ексхумацију породице Ракић.из јаме  „Голубњача I“. Такво неодговорно  приписивање жртава другима има негативне посљедице на валидност списака свеукупних српских жртава, и умањује напоре за доказивање истине.      

Једном приликом принц Томислав Карађорђевић  је рекао: „Срби почињу да решавају проблем, када он није решив“. Често себи постављамо питање о могућности вађења жртава из јама. При томе нереално очекујемо формирање неке државне институције која ће то урадити.

Данашње политичке елите на Балкану воде политику помирења у региону, гдје је један од темеља „ахивирање прошлости“. У Републици Србији медији су под потпуном контролом и утицајем политике, те би свако покретање проблема јама изазвало коментаре о ратнохушкачкој пропаганди и повратку у деведесете.  Зато је значај нас потомака жртава  веома важан, јер смо ми ту највише заинтересовани.

Данашња савремена информациона технологија, Интернет, друштвене мреже фејсбук (facebook eng.) и твитер  (twitter eng.), омогућавају доступност и размјену великог броја информација са милионима учесика. Истовремено омогућава присуство јавности у рјешавању проблема и утицај на сваку власт. На тај начин стручни, образовани и мотивисани појединци могу да индивидуално доста учине у општем циљу за ексхумацију жртава из јама. Прави примјер је Удружење потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно 1941. То удружење је већ постало значајна институција на овим просторима, које је вратило из заборава проблем логора Јадовно.

Рад појединаца и удружења на  припреми и извођењу ексхумације жртава, могао би обухватити следеће:

1. Упознавање  што више појединаца, удружења и институција у цијелом свијету са овим проблемом.
2. Прикупљање информација о географској позицији јама – гробница.
3. Израда списка жртава и њихових потомака ради ДНК идентификације.
4. Евидентирање жртава друге националности и достављање података њиховим националним удружењима и институцијама.
5. Предложити начин финансирања  укупних трошкова (Хрватска, фондови ЕУ и Србија).
6. Предложити учешће мјешовитих (српско-хрватских) тимова, спелеолога, форензичара, етнолога, умјетника (израда спомен обиљежја) и вјерских службеника.
7. Захтевати од хрватске власти (истражни судија) ексхумацију жртава.
8. Избјегавати сензационалистичке изјаве у средствима јавног информисања.
9. Онемогућавати прекомјерно уплитање дневне политике.

10.  Омогућити појединцима (спелеолози, форензичари, патолози, етнолози и др.) да своје активности на вађењу жртава искористе за израду стручних и научних радова.

11.  Обезбједити  филмски документациони филмски запис и прикупљање докумената те њихово поуздано архивирање.

12.  Извршити сахрањивање жртава и обиљежавање гробова у складу са њиховим  вјерским и националним поријеклом.

13.  Остатке одјеће, обуће, докумената жртава и остале пронађене предмете у јамама, предати на чување музеју.

14.  Избјегавати изазивање нових националних подјела у мјестима ексхумације.

15.  Све друге мјере и поступци који обезбјеђују цивилизовано рјешавање проблема.

 

Дио ове процедуре већ је примјењен у предлогу за рјешавање сахрањивања цивилних жртава II с.р. и чувања културне баштине Срба у Косињу (Лика), на простору акумулационог језера будуће хидроелектране „Косињ-2“.

Хрватским властима и Хрватској електропривреди (ХЕП) је упућена 2010. године  лична иницијатива за рјешавање ових проблема. Њихови одговори су били веома коректни и афирмативни. У међувремену настављена је сарадња са ХЕП преко Српског народног вијећа у Загребу. Њима је достављен Елаборат са прецизно уцртаним јамама и објектима културне баштине. Направљен је и врло вјероватан списак жртава.

 Пошто на том  простору постоји јама у којој се налази дио убијене посаде америчког авиона, те гробови два њемачка војника, о истом су обавјештене амбасаде САД и СР Њемачке[29]. Преко посредника у Хрватској успостављена је сарадња са оделењем за потрагу за несталим  лицима Војске САД (Defense POW /Missing Personnel Office, Pentagon), у циљу проналажења посмртних остатака њихових припадника на подручју Косиња.

 

Закључак

Одговорност на нашој (другој) генерацији потомака жртава , рођених педесетих и шездесетих година прошлог вијека је велика. Ми који смо слушали трагичне приче из нашег завичаја, по националности  пребројавани у школама 1971. године и били на листама за прогон и ликвидацију 1991. године, морамо све учинити да наши предци  нађу свој вјечни мир.

Много времена је протекло у заблудама да ће то ријешити моћни комитети и безгрешни државни апарат. Наша биолиошка виталност је временски ограничена на можда следећих двадесет година и у том времену морамо ријешити тај проблем.

Вађење жртава , њихова идентификација и достојанствено сахрањивање је наша света обавеза. Не смијемо тај терет оставити у наслеђе нашим потомцима. Нереално је очекивати да ће наша дјеца оптерећена егзистенцијалним проблемима и наметнутим неким новим вриједностима, имати воље да траже јаме по Велебиту.

Рјешавањем проблема жртава рата, смањиће се могућност будућих неспоразума и сукоба између Срба и Хрвата.

На тај начин у нашој савијести  заувијек ће нестати проклетство невиних жртава, које смо оставили у безданим јамама у нашим завичајима.

 

*Текст ће бити објављен у зборнику радова  број 8 "Грађански рат у Хрватској 1991-1995"

 

 

Повезане  вијести: 

Апел Хрватској електропривреди: Извадити посмртне остатке жртава усташког злочина из 6 јама код Горњег Косиња, идентификовати ДНК методом и достојанствено сахранити