Дискриминација по хрватском рецепту
Хрватска државна и друштвена дискриминација српских страдалника и упокојених чланова наших породица, много је већа од дискриминације нас, њихових овоземаљских потомака
Закључци о постојању и континуитету процеса дискриминације и насиља према Србима у Хрватској, садржани у најновијем извјештају Стејт департмента о стању људских права, годе ушима јер долазе од стране највеће свјетске силе. У исто вријеме, сами закључци америчке администрације, главног Туђмановог Патрона деведесетих година и неприкосновеног ауторитета данашње Хрватске, без конкретних директива и активности у циљу побољшања стања нарушених људских права, представља ништа друго но лицемјеран однос према жртви.
Годинама послије рата, свједоци смо односа хрватског друштва према преосталим Србима у Хрватској, као побједника према пораженом, моћног према немоћном, строгог станодавца према нежељеном а нужно присутном подстанару.
О укупном односу тог друштва и државе према оном бројнијем дијелу српског становништва, које је протјерано и избјегло, не треба ни трошити ријечи. За њих су то сљедбеници милошевићеве великосрпске политике, који у вријеме агресије на Хрватску нису исказали лојалност домовини и ставили се под Туђманов усташки „стијег“, него су пребјегли, избјегли, побјегли, дезертирали. Једном рјечју издали су домовину Хрватску.
Могу ли дакле ти и такви хрватски Срби, пребивали у или ван Хрватске уопште бити дискриминисани?
Незаинтересованост хрватског прекоокеанског Великог брата и не чуди, пошто искрене и дјелима исказане бриге за тај дио српске популације нема ни у матици Србији ни у Републици Српској. Никако не у довољној мјери.
Тамо се протјерани и избјегли Срби из Хрватске, успјешно интегришу у србијанско и српско друштво, пролазе процес реинтеграције идентитета и њихова дјеца се присјете старог краја, углавном само када се укаже прилика да се нешто од тамо далеке ђедовине, уновчи.
Преостали Срби у Хрватској, у све већем броју су то само порјеклом а све мање српским именом и јавним определењем, јер том врстом мимикрије и однарођивања, лакше долазе до посла, лакше остварују грађанска права, постају дијелом већинског народа, лакше живе.
Како што лакше проћи тај мање-више болан процес кроатизације а онда неминовно и католизације, љепше називан интеграцијом у хрватско друштво, примјером и дјелом, наградом и казном, показује им челништво Српског народног вијећа у Хрватској.
Ова, кровна организација Срба у Хрватској, како је србијанска и српска владајућа елита назива а тако се према њој и односи, слиједи и проводи хрватску државну политику, годинама возећи велеслалом између хрватске деснице и љевице, овисно од тога ко је на власти.
Када је о дискриминацији и угрожавању људских права Срба у и из Хрватске ријеч, ова организација, финансирана и подржавана са обе стране Дрине (а и шире), не чини готово ништа. Ништа што би било ефикасно, ефективно и видљиво.
Да ништа није много боље ни са односом државе Србије према овом дијелу српског корпуса, види се из снисходљивог односа према челницима нове ЕУ чланице, у коме се зарад очекиване „помоћи“ у процесу еуроинтеграција, малтене моли повлачење међусобних тужби за геноцид и унапријед јавно прижељкује нерјешен резултат судског спора. Дакле унапријед се признаје непостојање почињеног геноцида над Србима у Хрватској током реализације хрватског државног пројекта кроз акције Туђманових, Шушкових и Бобеткових ескадрона по систему спржене земље.
У предстојећем судском процесу, отварање питања Геноцида почињеног над српским народом од стране хрватског народа у вријеме постојања Независне државе Хрватске, више се не спомиње. Чак ни у приказу континуитета злочина и узрочно посљедичних веза.
Када би власти Републике Српске, толико радохоличности, посвећености и енергије утрошене за бригу о статусу хрватског народа у Босни и Херцеговини, усмјериле према позицији својих сународњака у и из Хрватске, њихов укупан статус се не би битно поправио, али би ојачао осјећај националне и духовне једноте, самопоуздања и слоге.
Када се указује на дискриминацију Срба у Хрватској, онда се пажња усмјерава само на овај овоземаљски дио корпуса, док се онај много већи, побијени и упокојени дио нашег народа, чије кости леже по запуштеним и девастираним гробљима, крашким јамама и масовним гробницама из протекла два рата, потпуно заборавља. А дискриминација тих наших мученика, покојника, сународњака, чланова наших породица је много већа од дискриминације нас, њихових живућих потомака.
Тај наш, тешко разумљив, неодговоран однос према нашим мртвима које смо готово заборавили и оставили на милост и немилост хрватској држави, можда и најбоље објашњава наш данашњи однос према њиховим живућим потомцима и сународњацима.
Душан Ј. Басташић
Аутор је предсједник удружења
Јадовно 1941. из Бањалуке
Везане вијести: