CIVITAS DEI CROATIE („божија држава хрватска“)
Алојзије Степинац благосиља усташе
Данима већ траје вербални напад ЕУропских хрватских дужносника, који се утркују у познатој спортској дисциплини – пљуни Србина - јер ово је ипак изборна година у „лијепој њиховој“, а гласови подршке домољуба тако су добро дошли!
Нико, баш нико од многих новинара из Србије не сме да тај безобразлук доведе у везу са изборима у Хрватској (иако су ХДЗ „дечки“ већ победници!), а нарочито са видљивим напорима „драге цурице“ Весне Пусић, која упорно покушава да њена странка пређе изборни праг. Тако је лепо бити саборски заступник и лагодно ући у неки од одбора ЕП, те мало путовати до Брисела без видљивих обавеза у одрживом „раму“ гаулајтерке Балкана.
Таман кад је тензија пред изборе у Хрватској избацила неугодне социјалне теме свакодневног живота, стиже срећом србијански министар да походи Јадовно, где је одржан помен и парастос за поклане Србе и Јевреје.
Министар и новинари који су писали о парастосу очито не знају, да је први управник логора Јадовно био Rudolf-Rude Ritz, учитељ, потомак „бахових хусара“, франковац и један од усташких првака у Госпићу.
Када је дотерана прва група Срба за клање у мају 41.-е, Ritz је код јаме одржао говор и између осталог изјавио: „Фундаменат ће бити од Срба и Жидова, а глазура од непоћудних Хрвата!“ пуштајући клаоницу у рад!
„Бахови хусари“ – назив за државне чиновнике-католике у аустриским покрајинама Хрватска и Славонија, у време апсолутизма министра Баха, из друге половине XIX века. Ови неожењени момци узимали су локалне Хрватице за супруге, рађајући потомке који су нарочито мрзели Србе, као православне хришћане. Проводили су диктатуру као чиновници и најчешће постајали чланови новостворене странке ХСП (Хрватска странка права). У краљевини Југославији били су њихови потомци чланови илегалне усташке терористичке организације а неретко и чланови илегалне КПХ, јер им је србофобија била заједничка.
Министар Вулин назвао је у свом говору Алојзија Степинца, кардинала РКЦ – усташким викаром - и изазвао незадрживу лавину критика, због истине!
Викар је код римокатолика службени назив за војног душобрижника а Степинац је то доказано био, у фашистичкој хрватској држави НДХ.
НДХ је имала формације усташке војнице, хрватског домобранства и хрватског оружништва (жандармерија), као униформисани део система одбране. Војни викар Алојзије Степинац био је душобрижник за сва три дела хрватске „војнице“, који су учествовали у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, од 1941. до 1945.године.
„Црква у Хрвата“ активно је учествовала у пљачкању имовине СПЦ у новоствореној НДХ, широм тек проглашене државе. О проблемима повратка имовине, данас врли демократи неће да говоре,то је ипак само питање правне регулативе, а они су ЕУропски устројени.
Још пре настанка НДХ, Јадовно је плански изабрано за губилиште, док су усташе уз помоћ велебитских сточара Хрвата сачиниле „радну карту“ са преко стотину обележених јама, у које су планирали да бацају трупла мртвих. Тада још нису ни планирали Јасеновац, и тек ће реокупација проширене зоне коју држе Талијани у августу 1941.године, након усташких зверстава над Србима у Херцеговини, Далмацији и Лици, прекинути крвави посао „Максових месара“, намећући фашистичкој хрватској власти потребу налажења нове локације логора. Зато усташе селе преостале Србе и Јевреје у Јасеновац, у унутрашњости земље, и ту почињу да уништавају и Роме.
Талијански официри-лекари који су по наређењу команде вршили асанацију терена, били су згрожени над призорима бестијалности које су и фото документовали, а узимали су и детаљне изјаве од ретких преживелих Срба, који су се некако спасили.
Сви су ови материјали достављени у талијански генералштаб а упознат је и свети отац у Ватикану, јер су у изјавама поименично помињани РКЦ свештеници, фратри (калуђери) и часне сестре, који су и лично учествовали у злочинима, или су благословили и злочин и злочинце.
По бестијалности злочина, Јадовно је остало без премца, у крвавој стварности убијања српског народа у НДХ. Ту је почето систематско затирање српских интелектуалаца, јавних радника и угледних првака, са циљем да остане обезглављени народ, који ће бити насилно преведен у римо-католичку веру, о чему је Алојзије Степинац и издао окружницу својим свештеницима, који ће то да обаве на терену, након јавне најаве министра bogoštovlja Миле Будака у Госпићу.
Чак је формирана и комисија РКЦ која ће то да надзире, а на њено чело је именован Јанко Шимрак, бискуп крижевачки, јер је у Крижевцима седиште унијатске цркве у Хрватској.
Ту на Јадовну зверски су убијани свештеници СПЦ дотерани из градова широм НДХ у ту велебитску пустош и забит, где нико не може да види зверства и посведочи о њима.
Владика горњокарловачки Сава Трлајић, убијен је на Јадовну, након ужасног мучења у свом владичанском дому у Плашком. Током мучења владике, пустиле су усташе грамофонске плоче са одабраним духовним песмама, из богате владичанске збирке. Необразовани мучитељи свакако су имали инструкторе да их поуче које духовне песме и да одаберу, а богатство музичке збирке било је веома добро познато фратрима тадашње сењско-модрушке бискупије РКЦ, јер су били чести гости код умнога владике Саве.
Довођење српских угледника од Петроварадина и Земуна у Срему до Мостара у Херцеговини, да би били уморени у Јадовну, било је добро осмишљена радња са далекосежним последицама за Србе. Талијани су својом реокупацијом спасили тај део српског становништва, које је већ подигло оружани устанак против хрватских фашиста, без обзира на цену борбе.
Цинизам данашњих хрватских ЕУропејаца, који се запрепашћују што је министар Вулин назвао Степинца правим именом, само јасно показује колико је дубоко успео Josip Broz и КПХ да наметне радну тезу да су усташе марсовци, а не Хрвати и муслимани („хрватско цвијеће“ у време постојања НДХ).
Хрватски политички троугао из XX. века- Шубашић-Павелић-Броз – омеђио је судбину српског народа у западним српским земљама, омогућавајући РКЦ да спроведе насилно превођење дела српског народа у римокатоличанство. Ово превођење није упитно већ је стварно и постојећа документа то и казују. Радни материјал СПЦ иако сачињен под немачком окупацијом, и уз напоре патриота достављен влади у Лондону али и старешини англиканске цркве, не може се негирати, јер обилује детаљима описа злочина и именима убица!
Зато је свети отац Франциско (а не никакав Фрања, како га полтрони у Београду упорно називају) журно подузео сложену операцију политичког притиска актуелних србијанских челника, да некако утичу на првосвештенике СПЦ да „забораве“ на извештај за владу у Лондону и барем зажмуре на једно око, зарад будућег срећног(?) суживота на брдовитом Балкану (можда и уз чашицу вина из једног познатог херцеговачког манастира).
„Драга цурица“ Весница, никако да заобиђе деда-ујака своје мајке, иако се може подичити колајнама тате Еугена, примљеним из руке поглавника „лиепе наше“ за одговорне дужности. Увек се пред изборе појаве неугодни текстови о југоунитаристи Анђелиновићу, из пера каквог плаћеника. Само још да се „спонтано“ укључи и бата Зоран, актуелни челник хрватских антифашиста, па да му се прикључе „спонтано“ и србијански антифашисти, успеће предизборни ангажман, засигурно.
Покушај да се каже истина на Јадовну, изазвао је бес као реакцију страха од истине, и будућег сигурног захтева за резолуцију о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, који је починила хрватска фашистичка држава, а учествовали цивилни и војни органи али и „црква у Хрвата“, као неотуђиви део РКЦ!
Октроисано право кастрације слободног српског мишљења, које је увела још аустро-угарска окупациона власт 1915.године а до савршенства довео Josip Broz, преко србијанских политичара отеловљених у делу и лику „маме друге Србије“ и новонасталих цензора из ЕУ као Ружа Томашић и слични, неће бити ни мало лако сузбити, чак и када се имају аргументи доказа који потврђују сву истину.
Отварање талијанских војних архива неће моћи да спрече хрватски политичари, а страшна истина полако излази на видело, примичући се потомцима злочинаца.
Речи светог Вукашина из Клепаца упућене хрватском усташком злочинцу који га мрцвари, не могу се спречити никаквом резолуцијом, договором између политичара које надзиру НАТО званичници или ватиканским проглашењем усташког викара за „свеца“!
Нарочито зато и што их је записао и о њима сведочио, утамничени лекар у усташком логору Јасеновац, али игром судбине Хрват, Никола Николић (брозов туриста на острву Голи).
Истина је непобедива, и њено лице се све ближе примиче и брдовитом Балкану, да разобличи лажи које превише дуго трају о једном народу и његовим небројеним жртвама.
Пише:
Извор: ФОНД СТРАТЕШКЕ КУЛТУРЕ
Везане вијести:
ВУЛИН: СТЕПИНАЦ ЈЕ БИО УСТАШКИ ВИКАР
НИН: Без имена и спомен-обележја
НЕ МОЖЕ СЕ РЕЋИ ДА ЈЕ СТЕПИНАЦ БИО СВЕТАЦ
Фељтон Политика: Пут дуг два дана ћутања (1)