НЕДЕЉКОВИЋ: ПРИПРЕМА ВИТЕШКИХ ДРУШТАВА ДУШАНА СИЛНОГ ЗА БОРБУ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ 1912.

tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/ds-srpski-soko.jpgВитешка друштва Душана Силног припремала су своје чланове за борбу за ослобођење. Гесло душановаца било је „Вежбај  мишицу  и око  за  добро  Отаџбине”. Витешко васпитање било је телесно, морално и  народносно  васпитање. У њиховим редовима били су официри српске војске и прегаоци у Србији и околним српским земљама. Душан Силни установио  је  Знак мачевалачког официрског клуба “Душан Силни”.

На  предлог  Војислава  Рашића  Београдско  друштво  за  гимнастику  и  борење  на  скупштини  одржаној  7.априла 1891.  прихватило  је  свесловенску  соколску  идеју   и променило   назив  у  Београдско  гимнастичко  друштво „Соко". Део  чланства  на  челу  са адвокатом Јованом  Стојановићем   иступио  је  из  друштва и  22. новембра 1892.  основао  Грађанско  гимнастичко  друштво Душан  Силни". Друштво је сматрало да наставља традиције Београдског друштва за  гимнастику  и  борење  и  радило  је  по  његовим   начелима. По  правилима  друштву  је  био  циљ  да  негује  и  развија  витештво, међу  својим  члановима  и  у  народу  српском : оснивањем  друштвене  вежбаонице; приређивањем  јавних  предавања  о  корисном  утицају  витештва  на  здравље, снагу, дух и  тело  човеково; издавањем  свога листа  и  ступањем  у  везу  са  другим  друштвима, која  постоје  у  овим  и  другим  државама (1). Променили су  назив 1907. у  Витешко  друштво „Душан Силни". Изабрали  су назив  витешко  зато  што  су  желели  да  у  имену  Друштва  буде  наглашена  њихова  повезаност  са  традицијом  српских  витезова. Душановци  су  22. марта 1892.  одлучили  да  одреде  поверенике  за  упис  у чланство  у  свим  крајевима  Београда. Опште  вежбање чланова  почело  је  11. маја 1892. Душановци  су  1894. одржали  витешки Јавни час у  Аранђеловцу, Великом Градишту и Обреновцу. Душановачка  друштва (заједнице)  оснивана су широм  Србије : 1894. у  Крагујевцу; 1895. у  Смедеревској  Паланци и  Врању;  1896. у Књажевцу; 1897. у  Пироту, Лесковцу, Пожаревцу, Аранђеловцу, Неготину, Зајечару, Крушевцу, Параћину, Јагодини и  Нишу (2).

          Мајским превратом 1903. и долазаском Карађорђевића на власт у Србији пробуђене су нове наде прегалаца и омладине ван Србије. Оснивање  гимнастичко-трезвењачких  друштава  био је нови  вид  заједничког  рада  прегалаца  и  омладине  у  борби  за  уједињење  српског  народа.  Изван  Краљевине  Србије  основана  су  друштва  у  Мостару 1903. (под  именом  Обилић); у  Сарајеву 1906,  а  1907. у  Дубровнику, Бихаћу, Броду  на  Сави  и  Бањалуци. Надаље, 1909.  у  Скопљу, Куманову  и  Призрену; 1910.  у  Котору,  Косовској  Митровици, Тетову, Бијељини (под именом Обилић) и Приштини и 1912. у  Подгорици. Пододбор  Српског просветног  и  културног друштва „Просвјета”  у  Мостару, чији  је  председник  био  Алекса  Шантић,  основао  је  1903.  Српско  гимнастичко  друштво  Обилић. Да би подстакао оснивање нових друштава Обилић  је  изводио  вежбе  и у  другим  градовима (Сарајево,Чапљина). После  посете  Обилића  1906. Сарајеву, група  српских  прегалаца  у  Сарајеву  окупљена  око  Просвјете  и  листа  „Српска  ријеч”  основала је Српско гимнастичко  друштво „Душан  Силни”(3). Прегаоци  окупљени  око  Српске  Зоре  основали  су  1907.  Српско  гимнастичко  друштво „Душан Силни” у Дубровнику. На челу дубровачког Душана Силног  био  је  Мате  Грацић, власник   Српске  штампарије у  Дубровнику. Душан Силни окупио је преко 100 чланова. У почетку друштвене просторије и вежбаоница биле су смештене у зградама старешине Грацића на Пилама. Схватање  јавности  да  је Душан Силни акробатско друштво ометало  је  јачање  друштва. Да би подстакли оснивање нових друштава душановци из Дубровника  су са својом музиком 26. јуна 1910.  приредили излет бродом у Цавтат и Боку Которску. Кад су душановци  стигли у Котор на обали су их дочекала сва которска друштва и маса грађана из читаве Боке. Дочек је био срдачан и братски. Душановце је поздравио др. Божо Вукотић, а госпођица Даница Петровић Његош предала је киту цвећа председнику душановаца. Тога дана одржана је јавна вјежба, као и концерт пред кафаном Дојми. Др. Божо Вукотић се захвалио браћи из Дубровника на шта му је одговорио Кристо Доминковић ватреним говором. После  излета  основана  су  нова   друштва  у  Котору, Херцег-Новом  и  Ђеновићима. Поводом оснивања Српског сокола Херцег Нови  лист „Српски Соко“ донео је чланак у коме се каже : „Овдашња се српска омладина већ одавна спремала да оснује Српски Соко, да не будемо постидни пред својом браћом. Но у овој опћој апатији нашој на Српском Приморју не могасмо остварити своју замисао. Али нам недавно дође у походе „Душан Силни“ из питомог Дубровника, продрма нас из дријемежа и сада је Српски Соко код нас свршена ствар. Одзив је лијеп, и спремамо се на посао. Наручили смо и справе и онда ћемо напријед са снагом соколском. Здраво!“(4)  Дубровачки душановци (чланови,  мушки   и  женски  подмладак)  и  српска  музика  кренули  су  заједно  возом  19  августа 1911.  у  Требиње   на   II  Херцеговачки  Српски  Соколски Слет. Слет  је  трајао два  дана.  На челу свечане поворке сокола били су душановци из Дубровника. На  Слету  је  душановачки  мушки  подмладак  изводио  вежбе  палицом,  под  управом  А. Куртовића. Женски  подмладак извео  је  вежбу  копљем  и  вежбу  вретенима.  Чланови  Душана  Силног  извели  су  вежбу  Пирамиде  на  лествицама. У  Подгорици  је  12.2.1912.  основано  Соколско  друштво „Душан  Силни”.  По  Статуту  друштво  је  радило  на  телесном,  умном  и  моралном  васпитању  својих  чланова  у  народном  духу.  Такође  је  преко  гимнастике  и  витешких  игара  радило  на  очувању  у  младих  Црногораца  витешког духа  њихових  јуначких  предака.  Вежбало  је  120 чланова  Душанових Соколова (5).

   Седиште  Савеза  витешких  друштава  „Душан  Силни" било  је  у  Београду. Врховни  орган  савеза  била  је  Савезна  управа  на  челу  са  председником. Први  председник  савеза  био  је  Бошко  Николић  до 1894, други  Драгутин  Настић  до  1895,  Таса  Богдановић  до  1898.  и  последњи  председник  Ђенералштабни  потпуковник  Милутин  Мишковић (6).  На  челу  управе   душановачких  друштава били  су  истакнути  национални  прегаоци – Јеврем  А. Илић, ректор  Богословије  и  један  од  утемељивача  Друштва „Свети Сава” у  Београду; Рајко  Караклајић,  учитељ  гимнастике  у  Старој  Србији  и  Македонији; Мате  Грацић, власник  Српске штампарије  у  Дубровнику;  Тодор  Боснић, трговац  у  Бихаћу;  ..... . Секретар  Савезне  управе  био  је Стеван  Матијашић. Истакнути  душановци  били  су Атанасије  Таса Поповић,  професор  веронауке и  Доброслав  Кнез  Милојковић, шеф државне хемијске  лабораторије, потпредседник Савезне управе  и  председник  београдског “Душана  Силног”. Милутин  Мишковић  је  као  ђак  ступио  у  Београдско  друштво  за  гимнастику  и  борење.  После  10  година вежбања у београдском  друштву наставио  је   у  Душану  Силном. За  председника  Савезне  управе  једногласно  је  изабран  1902. Радио је на оснивању српских  гимнастичких  друштава  изван  Србије.   (7).

Витешко васпитање било је телесно, морално и  народносно  васпитање. Душановци су заступали гледиште  да  гимнастичке вежбе треба  да  буду  у  нашем  народном духу. У  том  духу  Атанасије М. Поповић  у  своме писму “Српском Витезу”  од  11.7.1909. пише : „Ми већ имамо самобитне и самоникле погледе на телесна вежбања, који одговарају појмовима и духу нашег народа. ... у нашем раду знатан део телесних вежбања или наставно градиво узимати из богате ризнице нашег у истину витешког народа. Само таква вежбања која су општа својина народа при заједничком раду доводе до одушевљења и испуњавају и старо и младо духом заједнице и љубављу ка Отаџбини”(8). Гесло душановаца било је „Вежбај  мишицу  и око  за  добро  Отаџбине”, слава Св. Арханђел  а  поздрав   Здраво  Силни.

 

Вјежбачи соколског друштва у Београду- Горњи Град | Vježbači sokolskog društva u Beogradu-Gornji gradПитомци соколског друштва | Pitomci sokolskog društvaЗаставник | заставник

 

 

     Свечано  душановачко  одело  састојало  се  од  зеленог  копорана,  црвених  чакшира,  душановки  са  перјаницом  и  чизама.  Ту  униформу  прихватило  је  као  своју  гимнастичко  друштво  Обилић из  Мостара (9).

     Друштва  су била  подељена  на  клубове : предводнички, борачки ( мачевање), гимнастички,  веслачки, рвачко-атлетски, јахачки, стрељачки, клизачки, велосипедски (бициклистички), тамбурашко-певачки  и  девојачки. Код  неких  друштава  постојали  су  тамбурашки  зборови.  Број  клубова  зависио  је  од  могућности  друштава  и  прилика  у  којима  су  се  друштва  налазила. Крушевачко  Витешко  Друштво “Душан Силни”  било  је  подељено  у  клубове : гимнастички, велосипедски, јахачки  и  женска  група. Питомци  Војне Академије  и  нижи  официри  били  су  чланови  секције  за  борење (мачевање) Душана Силног у Београду. На  њихову иницијативу  Витешко  друштво ”Душан Силни” установило  је  Знак мачевалачког официрског клуба “Душан Силни”. По  својој  форми  знак  је  подражавао знак Војне Академије. Знак  су  са  поносом  носили  млади  официри на  официрском  мундиру  са  осталим  официјелним  декорацијама У 1897.  додељивана  је   медаља  Најбољем  витезу  на  утакмицама  друштава   „Душан Силни” (10).

  Због  укидања  наставе  војног  вежбања  и  гимнастике  у  школама  крајем  јуна  1890. (11), рад   гимнастичких  друштава  био  је  утолико  значајнији. Уз  одобрење  власти,  душановци  су  вршили  обучавање  наставника  гимнастике, испитивање  кандидата  и  издавање  Повеља  о  положеним  испитима. У  испитном  одбору  били  су  присутни  изасланици  Министарства  војног  и  Просвете. Први  испити  одржани  су  1897. (12).  Телесно  васпитање  у  друштвима  водили  су   предводници. Душановачки предводници били су Наталија Ристић, Милутин Крњајић, Лесо  Куртовић ... .   Милутин  Крњајић  рођен  је   1877.  у  Јасеновцу.  Ступио  је  у  аустријску  војску  и  после  завршеног  гимнастичког  курса  у Бечком Новом Месту 1902.  произведен  за  војног  учитеља  борења, гимнастике, игара  и  спортова. Крњајић  је  напустио  аустријску  војску  и  концем 1905.  прешао  у  Београд. Постављен  је 1906.  за  наставника  гимнастике  у  I београдској  гимназији.  Био  је  члан  „Испитне  комисије  за  полагање  учитељских  испита  из  игара  и  спортова”. Сем  у  гимназији  радио  је  у Београдском Душану Силном  као  председник  и  учитељ Борачког одсека. Од  Душана  Силног  на Великом  јавном  часу  у  Београду  14 маја 1906.  одликован  је  Дипломом  и  Златном  медаљом  I реда. Отворио  је  1909.  Приватну  школу  за  борење, гимнастику  и  игре. Погинуо  је   у  Првом  светском  рату  као  капетан  на челу своје чете (13). 

 

     Аустро-Угарска  је  14. септембра 1908.  анектирала  Босну  и  Херцеговину. Током  анексионе   кризе  формирана  је  Легија  Силног  од  душановаца (14). Немоћ  Србије упутила  је  душановце  и  соколе  на  заједнички  рад  у  припремању  борбе  за ослобођење  и   уједињење  српског  народа.   У  сали  Београдске  читаонице  21.2.1909.  основан  је  Савез  српских  витезова. Окупио  је  Српски  мач, Прво  српско велосипедско  друштво  и  Соко  из  Дунавске  жупе.   Председник  савеза  био  је  Милутин  Мишковић, помоћник команданта шумадијске дивизијске области, председник  Београдског  Сокола  и  почасни  председник  Душана Силног. Потпредседници  савеза  били  су  Андра  Николић, председник  друштва „Српски  мач” и др. Ђорђе Нешић, члан Државног савета.  Савез  је  1909.  организовао  витешке  излете  у  Ниш  и  Крагујевац. На  прослави  Синђелићеве  стогодишњице  19 маја 1909. учествовала  су  сва  витешка  друштва. У спомен дана српског деспота Стевана Штијановића Савез  српских  витезова приредио је 4.октобра 1909. Други витешки излет у Крагујевац. Чланови  „Српског  мача"  учествовали  су  на  слету  Српског  сокола  у  манастиру  Раваница,  као  и  Свесловенском  слету  у  Прагу (15).

       Седишта свих састанака српских родољуба у Скопљу биле су Српска митрополија, Конзулат, Мушка гимназија и основне школе. Задојена националним духом, одушевљена за свако родољубиво прегнуће, скопљанска омладина  окупљала се у гимназији и учитељској школи. Притисак турске власти натерао је омладинце да збију редове. У оваквим приликама  прво се јавља идеја о оснивању певачког друштва. Тако је основано крајем 1907 године певачко друштво „Вардар”.   Омладина и национални борци из Скопља прелазили су у Србију, састајали се са водеђим личностима и припремали рад на ослобођењу. У Србији су се упознали са  радом Савеза  витешких  друштава „Душан  Силни". Група омладинаца, ученика школе, заната и трговачких помоћника почела је 1908. у Скопљу да вежба гимнастику. Они  су 1909. основали душановачко друштво у Скопљу. Први вежбачи били су чланови омладинског певачког друштва „Вардар”.  Новембра 1908. дошао је за наставника Српске гимназије у Скопљу Рајко Караклајић, који се одмах ставља на чело  друштва. До 1908. Рајко Караклајић био је наставник гимнастике у Нишу, одакле је премештен у Скопље. У Нишу је од 1904. водио  Нишко гимнастичко друштво „Душан Силни”. Отпочео је редован и интензиван рад Силног. Вежбало се у згради основне школе „Метох” на Серави, где је већ било смештено певачко друштво „Вардар”. Друштво је 1910. било забрањено. И поред забране кришом  се и даље радило и често прелазило из Метоха у гимназију и опет у Метох. У Силном чланови су сматрали и говорили да су они војска која ће извршити ослобођење. На манастирским славама увек су били на окупу и вежбали. Дух и морал вежбача био је висок, а дисциплина и пожртвовање развијено до крајњих граница. У Булачанима и Кучевишту су давали јавне вежбе. Поред Караклајића, изразита личност око које се окупљала омладина, био је старешина професор Глиша Елезовић. Он је врло често држао предавања у вежбаоници и подстицао родољубиви дух код омладине. Друштво је 1910. и 1911. бројало преко 100 чланова па су се вежбе морале држати у две групе. По препоруци ондашњих учитеља  чланови су набављали књиге Књижевне задруге, па пошто  прочитају поклањали су их вежбаоници. На овај начин за годину дана створена је књижница од 100 књига.  Поред књига редовно је читан лист „Вардар” који је излазио у Скопљу. Рајко Караклајић основао је душановачка друштва у Призрену, Приштини, Урошевцу, Куманову. У Куманову  Силни је основан  1906-7, по доласку Димитрија Синадиновића. Доцније, по проглашењу  „Хуријета”, рад је озваничен, и за првог старешину изабран је Јован Довезенски, учитељ и војвода четнички. Из Куманова прешао је у Приштину Димитрије Синадиновић и окупио ту омладину створивши друштво у Приштини. У Гњилане отишао је вежбач, ученик гимназије Влад. Закић а у Пећи вежбао је омладинце гимназист Младен Герић. У Призрен су пошли Рајко Караклајић, Пера Илић, наставник музике, и вежбачи : Стева Младеновић, Душко Стевановић, Васа Хаџи Костић и Петар Арсић (16). Силни је 1909. основан у Куманову и Призрену, а 1910. у Косовској Митровици, Тетову и Приштини. У  областима  под  турском  влашћу (Македонија, Косово  и  Метохија)   до  1912.  био  је  забрањен назив  Душан, па  су   друштва  називана „Силни”, а  свечано  одело  било  је  одора  од  белог  платна,  плави  појас  и  црвени  фес (17).  Силни из Скопља учествовао је на слетовима и  јавним часовима 1910.  код Грачанице, у Девичу, Приштини, у Призрену, у Београду, затим 1911. у Загребу и 1912. у Новом Саду и Прагу. У лето 1910. организован је слет у манастиру Девичу, у Дреници. Слет је одржан у Грачаници, а други део изведен је у Девичу. Одобрење од власти издејствовао је митрополит призренски Нићифор. Вежбачи из Скопља дошли су под вођством Глише Елезовића и Рајка Караклајића. Они су одржали јаван час у Урошевцу на станици, па се затим упутили у Грачаницу. У Грачаници учествовала су душановачка друштва из Скопља и Куманова, вежбачи из Гњилана, Урошевца, Призрена, Приштине, Вучитрна, Митровице, Пећи и Ђаковице. Музика из Куманова је на челу колоне свирала „Радо иде Србин у војнике“ и народне мелодије. Учествовало је скоро 400 вежбача. Народа је било много, а одушевљење је било неописиво. Из  Грачанице скопски вежбачи отишли су у Вучитрн, преноћили и кренули за Девич, где је крај манастира, одржана  вежба, пред народом окупљеног из целог Косова и Метохије. После слета Рајко Караклајић је отишао у Тетово, окупио омладину и припремао друштво тетовско, пре јавног часа Скопљанаца у Тетову.

                    Савез  витешких  друштава  Душан  Силни  и  Савез  српских  соколова  ујединили  су  се  8.11.1909.  у  Савез  соколских  друштава  Душан  Силни. Први састанак  ради  расправљања  питања  уједињења  одржан  је  25.октобра 1909. у  Крагујевцу. Настојањем др. Јозефа Шајнера, чешког соколског старешине, и утицајем краљевића Ђорђа спојила су се оба савеза. Савез  је  окупио  20  друштава. Слет  бугарских  Јунака приређен  је  1910. у  Софији, а  пут  за  Софију  водио  је  преко  Београда. Том  приликом  у  Београд  су дошли  претставници  српских  соколских и  витешких друштава  из  Срема, Крајине, Приморја, Старе Србије, Босне и Херцеговине. У Београду скопски душановци били су гости  друштва „Српска браћа” . Поворка у Београду сврстана је у улицама око хотела „Славија”.  Душановцима из Скопља и Дубровника указана је почаст тиме што су поворци ишли иза чешких сокола. Поворка је прошла улицама : Краља Милана, Теразијама и Васином где су са балкона Универзитета одржани поздравни говори, па до Града  у коме је било слетилиште (18).  После одржане  јавне  соколске  приредбе  у  Горњем  граду, којој  је  присуствовао  и  престолонаследник  Александар, и   после  пријема  у  двору  краља  Петра, представници  српског  соколства  из  Србије, Старе Србије  и  са  територије  Аустро-Угарске  одржали  су   састанак  у  Београду. На  састанку  одржаном  од  7  до  9   новембра 1910. Глиша Елезовић и Јово Алексић  представљали су Стару Србију а Кристо Доминковић Приморје.  На  састанку  одлучено   је   да  се  створи  Српски  соколски  савез  са  седиштем  у  Београду.  На  слетовима  у  Загребу  и  Прагу  наступало  би  се  под  заједничком  савезном  заставом  (Душана  Силног)  и  заједнички  вежбало  симболичну  вежбу  ослобођења. Слава Савеза био  је  Видовдан. При повратку из Србије душановци из Скопља одржали  су јавну вежбу у Куманову. Прва  скупштина  Српског  соколског  савеза  одржана  је  у  Београду  28  фебруара  и  1 марта 1911. У  прогласу  Управе  савеза  истиче   се :  „Као  јако  средство  за  вођење  културне  борбе, соколство  биће  неопходна  потреба  српском  народу,  и  у  тој  борби  мора  бити  што  више  бораца, јер  и  то  ће  бити  услов  победе  коју  српски  народ  мора  изборити ....". У ратовима за ослобођење учествовали су чланови Силног од којих је доста пало на бојном пољу, а међу њима и њихов учитељ Рајко Караклајић.  Године 1913. била су реорганизована друштва у Куманову, Скопљу, Призрену, а отпочео је рад у Битољу и Штипу.  (19)  Срби у Аустро-Угарској реаговали су на избијање Првог балканског рата слањем добровољаца и организовањем прикупљања помоћи за Српски Црвени Крст. Сарајевска „Просвјета“ је заједно са другим српским културним установама у Босни и Херцеговини за три месеца прикупила и послала прилога у рубљу и новцу Српском Црвеном Крсту у вредности од милион златних круна. „Душан Силни”,  Слично је било у Дубровнику и околини. Др. Франо Кулишић, секретар Матице Српске у Дубровнику и потстароста дубровачког Српског Сокола, био је секретар Одбора за сакупљање прилога Црвеног крста балканских хришћанских народа.(20)

 

Питомци соколског друштва | Pitomci sokolskog društva

Одушевљење које је захватило Дубровник због победа Српске војске у балканским ратовима описао је др. Миће Мичић, градоначелник Дубровника тридесетих година 20. века : „За балканских ратова, за оних великих дана бескрајног народног одушевљења, у Дубровнику су се ређале једна за другом манифестације, у којима се је непрестано проламао поклик „Живио Краљ Петар ! Живио Престолонасљедник Александар“ “. (21) Слет  Српске соколске жупе на Приморју     одржан је  на   Далматинском  Косову  код  цркве  Лазарице,  крај  Книна  на  Видовдан  1914. У листу ,,Српска зора” о слету : „Хиљадама  народа  с  крајине  Книнске, Врличке  од  Кистања, Задра  Бенковца, Дрниша из Спљета и  Каштела  Шибеника, Скрадина  Обровца, Сиња, Имотскога  из Боке и Дубровника  са  крајине Босанске  и  из  Лике  окупише  се  око  братских  соколских  чета  и  помолише  се  Богу  за  изгинулу  браћу  храбре  косовске  Осветнике.  На  парастосу  је  складно  пјевало  пјевачко друштво „Србадија" из  Шибеника.  Иза  парастоса  изводили  су  са  успјехом  вјежбе  српски  и  хрватски  соколи  уз  пратњу  Спљетске  музике.”(22) На  Слету  је  Грга  Анђелиновић  одржао  говор  подељен  у  4  дела  а  сваки  се  завршавао  рефреном  „Не  кличем  здраво  ни  мени  ни  вама,  већ  оним  јунацима  који  ће скоро  гинути  за  народно  уједињење" (23)

У Првом светском рату душановци и соколи наставили су борбу за ослобођење и уједињење.   На дан  Уједињења, 1 децембра 1918. Љуба Јовановић, члан српске владе,  изјавио је : „Ево  дана  и  часа  на  који  је  мислило  и  за  који  је  радило,  за  који  је  страдало  и  за  који   је  живело  наше  племе.  ... Наш  је  народ  данашњим  делом  доживео  највећи  догађај  своје  историје ... . .. Све  што  смо  у  прошлости  имали, најбоље  и  највише  у  племену  нашем, радило  је  за  овај  велики  чин, који  је  данас, ево, свршен" (24)

Соколско друштво Скопље-Матица приредило је 1939. прославу 30-годишњице оснивања соколства на Југу.  У Споменици о прослави  истакли су : „30 година су кратак период у животу једног народа, али у животу једног човека представљају довољно дуго време да се забораве многи догађаји и часови, нарочито ако су били тешки и болни. Старе генерације које су учествовале у стварању ове државе лагано изумиру. Вео заборава покрива њихова велика дела. Нове генерације не знају за тешке дане ропства и мучне борбе за ослобођење. Рођене у слободи и сувише заузете борбом за лични опстанак не могу довољно да цене значај народне слободе. Они је сматрају као нешто природно, дато само од себе. Међутим, и слобода, као и здравље и младост, има значај негативне вредности и ова се вредност у пуној мери осети тек онда кад се изгуби.”(25)

Витешка друштва Душана Силног припремала су своје чланове за борбу за ослобођење. Гесло душановаца било је „Вежбај  мишицу  и око  за  добро  Отаџбине”. Витешко васпитање било је телесно, морално и  народносно  васпитање. У њиховим редовима били  су официри српске војске и прегаоци у Србији и околним земљама. Душан Силни установио  је  Знак мачевалачког официрског клуба “Душан Силни”. После Анексионе кризе ујединили су се са Савезом Сокола, са којима су се заједно борили у Балканским и Првом светском рату.

 

 

Саша  Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене  културе  Србије

 

  

ИЗВОРИ: 

1.Правила Грађанског гимнастичког друштва Душан Силни", Рад Грађанског гимнастичког друштва Душан Силни, 1892, Београд,стр.28; 

2. Никодије Трујић, Физичка  култура у школама Србије у 19. веку", Београд 1976  

3.Петар Д. Павловић,Српски Соко, Српско Сарајево 1999,стр.67-70; 

4.Саша Недељковић,Српска друштва у Дубровнику, Братство, бр.X, Друштво Свети Сава, 2006,  Београд, стр.162; Небојша Рашо, „Српски соко Херцег Нови“, Херцег Нови, 2008, стр. 17,19;  

5. „Српски Соко, бр. 11 и 12, 25 Октобар 1911, Сремски Карловци, стр. 182; Л.И. Бркић,  „Српском  Соколу”, ,,Соко”, бр. 6, Год. II, 1.Јун 1912, Њујорк, стр.88-89;  

6.Милош А. ВасићТридесетогодишњица спајања Београдског Сокола и Душана Силног, Око Соколово,бр. 3 и 4, 26 март 1939, Београд, стр. 36; 

7. Др. Стефан Илић, Др. Слађана Мијатовић, Историја физичке културе“, Београд 2006, стр.528; 

8.Милош А. Васић,Исто. стр. 36; 

9.Михајло Градојевић,Реч старешине Соколске жупе Београд”,Око соколово, бр.2, 1938, Београд  или  Марија Стојић, Визуелна култура Сокола”, стр. 43-44, Соколска књижница  Растко на интернету; 

10. Радомир Столица, „Знак официрског мачевалачког клуба витешког  друштва “Душан Силни”,  Динар, бр.22, април 2004, Београд, стр. 89; Слободан Хомен, „Медаље друштва Душан Силни”, „Динар“, бр.22, април 2004, Београд,  стр. 89; 

11.Никодије Трујић, Физичка  култура у школама Србије у 19. веку", Београд 1976, стр. 541;

12.Никодије Трујић, Исто, стр.766.  

13. др. Гојко Јаковчев, „Соколићи у одбрани Београда 1915 године, „Око Соколово, бр.  11-12, 1998, стр.16;   

14. Милан Ж. Живановић,Дубровник у борби за уједињење 1908-1918”, Београд 1962;  

15. Арсен Ђуровић, „Модернизација образовања у краљевини Србији 1905-1914", Београд  2004, стр.580; 

16. Соколско друштво Скопље-Матица, „Споменица о прослави 30годишњице и извештај о раду у 1939 год. ”, Стр.5-30, Скопље, 1940; „Соколство у Јужној Србији“, стр.50,51,52, „Соко на Вардару“, бр.7,Скопље, јули 1933;  

17. Саша Недељковић, „Савез српских душановаца, Добровољачки гласник, бр. 29, Год.XVII , Београд, Јун 2007, стр. 169 ; 

18. Соколско друштво Скопље-Матица, Исто, стр. 6-30; „Соколство у Јужној Србији“, стр. 51,52, 53, „Соко на Вардару“, бр.7,Скопље, јули 1933; 

19. Др.Милорад Драгић, „Рад Љубомира Давидовића у Соколству",стр.115-116, Споменица Љубомира  Давидовића, Издање главног одбора демократске странке, Београд;  „Соколство у Јужној Србији“, стр. 52, 53, 54,  „Соко на Вардару“, бр.7, Скопље, јули 1933; 

20.  „Просвјетина 25-годишњица”, св.7-8, Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца,  Јули-Август 1927, Београд, стр.230; Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици: истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 460; 

21.  Др. Миће Мичић, Краљ у срцима Дубровчана“, Уређује Душан Мил. Шијачки,  „Наш највећи краљ“, књ. II, Београд, 1931, стр. 106; 

22. Прослава на Далматинском Косову код Книна”,  „Српска Зора", бр.9, 1 (15) јула 1914, Бокешка штампарија у Котору, стр. 2;

23. Соко  на  Јадрану, бр.1-4, Јануар-Април 1936, Сплит , стр. 36 ;

24. „Око Соколово“, бр.1, 1. децембар 1936, Београд, стр. 1;

25. Соколско друштво Скопље-Матица, Исто, Стр. 5;  

 

Везане вијести:

Лист ,,Дубровник” о борцима за ослобођење и уједињење 1912 – 1918.

Сећања В. М. Вукмировића на борбе четника у Балканским ратовима

Саша Недељковић: Дубровачки Срби и Савез српских културних установа

Недељковић: Лист ,,Дубровник” о покушајима похрваћења Срба католика и Буњеваца

Недељковић: Дубровачки Срби

Недељковић:Бокељи и Бока Которска у листу ,,Дубровник” од 1937. до 1941 године

Нова Југославија у Дубровнику