Грубори у сјени вила и воћњака

Медије су у протеклих двадесетак дана преплавиле вијести о заповједнику карловачке полиције Јосипу Ћелићу. Уочи реизбора заповједника тамошње ПУ, “откривено” је енормно богатство Ћелића и супруге – иако се вијест представљала као ексклузивна, Карловчани већ дуго прате Ћелићево богаћење и пријатељевање с контроверзним подузетницима, па је јасно да је повод “сензационалним открићима” управо реизбор. Наравно, то не умањује скандалозност чињенице да је на највишој полицијској дужности особа која ће тешко моћи доказати како је стекла своју импресивну имовину.

Наиме, Ћелић је власник сумњиво стечене виле на шест етажа с базеном у Локви Рогозници, а с бившим суборцем Томиславом Чавлеком на престижној загребачкој адреси дијели власништво над кућом и окућницом вриједнима око четири милијуна куна. У карловачком предграђу Горње Мекушје, по писању “Вечерњег листа”, Ћелић има четири земљишне парцеле, а супруга муМаријета два воћњака с обитељском трокатницом процијењеном на више од милијун куна. Иако се “Вечерњи” и “Јутарњи лист” не могу посвема усугласити око обима и локација Ћелићеве имовине, спомињу се и викендица на Виру те стан у Сесветама.

Криминал у полицији

Посебно је занимљиво да поред тог богатства Ћелићева обитељ живи у изнајмљеном стану, а станодавац им је карловачки тајкун Марко Вуковић, сувласник твртке ХС Продукт која, уз остало, производи пиштоље и пушке те их извози у САД-а и оружјем опскрбљује ХВ. Широј јавности Вуковић је постао познат у афери Дајмлер, а његову улогу истражују полицајци којима заповиједа Ћелић.

Наравно, могуће је да је у међувремену смијењени заповједник карловачке полиције, који је изјавио да су написи о његову богатству били тек подметања због натјечаја за мјесто начелника ПУ, потпуно невин, али је јавност склонија повјеровати у тврдње бројних познаватеља прилика у карловачкој полицији, који полако излазе из завјетрине и својим открићима употпуњују цијелу слику. Ћелићеви умировљени колеге сада се натјечу у откривању наводних неправилности и криминала у раду полиције под његовом контролом. Јавно се огласио бивши инспекторЗоран Брачић, који тврди да “Ћелићеви људи у полицији шверцају, краду и рекетаре”, а за рекетарење га оптужује и карловачки угоститељ Иван Грбиничек, који тврди да га је карловачка полиција само у једној години 83 пута казнила због кривог паркирања јер се наводно замјерио Ћелићу.

У Ћелићеву обрану стао је једино бивши равнатељ полиције Владимир Фабер, који је изјавио да га познаје “као часног полицајца” те додао да је “увјерен да ће спрати љагу којом га набацују неке љиге”. Многе је изненадио Фаберов иступ, јер Ћелић ће доиста тешко моћи објаснити поријекло милијуне еура вриједне имовине. Но ако се зна да су њих двојица некадашњи ратни другови из редова полицијских специјалаца, то можда не треба толико чудити.

Јер, полицијски су специјалци у протекла два десетљећа постали чврсто повезана скупина, која се подржава “и у добру и у злу”, а то зло се посебно односи на питање бројних злочина које су многи од њих починили за вријеме рата те на организирани криминал којим су се многи бавили након рата. Та је повезаност посебно видљива у случају ратног злочина у Груборима крај Книна, гдје је у потпуно непотребној акцији чишћења терена, којим је требала проћи Туђманова свита из Влака слободе, на најокрутнији начин убијено шестеро стараца српске националности.

Дјеломична амнезија

Занимљиво је да се у гомили текстова о Ћелићу чињеница да је управо он заповиједао четирима групама специјалаца које су дјеловале у околици Грубора, па и онима које су упале у село и побиле невине старце, спомиње само у контексту тога да се појавио као свједок на суђењу Готовини и Маркачу, као и на суђењу за Груборе у Загребу. То је загребачко суђење недавно доживјело скандалозан обрат, но та вијест није толико заинтригирала јавност. Наиме, судско вијеће на челу са суцем Здравком Мајеровићем прије неколико дана из притвора је на слободу пустило Фрању Дрљу, којем се судило као заповједнику групе специјалаца која је ушла у Груборе. Исто вијеће на слободу је раније пустило још једног оптуженог, Божу Крајину, који је заповиједао другом групом специјалаца под Ћелићевим водством.

Том је пригодом судац Мајеровић изјавио сљедеће: “То дјело, само по себи, наравно, дозвољава одређивање притвора по овој основи, но међутим, ови други увјети, дакле, постојаност основане сумње да сте то ви починили, за сада није више такве квалитете да би дозвољавало, по мишљењу овог вијећа, ваш даљњи боравак у притвору.” Другим ријечима, ако ДОРХ међу специјалцима убрзо не пронађе особу која ће, умјесто уобичајених лажи, рећи истину о том стравичном злочину, судско ће вијеће довршити посао започет одлуком о укидању притвора – ослободит ће их кривње.

То је посљедица свједочења Ћелића и његових субораца, чије су груди препуне одликовања за ратне заслуге. Сам их Ћелић има девет. Сви они знају што се догодило и тко је за то крив, а знају и то да за то одговара Младен Маркач, њихов бивши заповједник. Међутим, завјера шутње је очито била јача. Тако је и Ћелић изјавио како му је, унаточ чињеници да су му нижи заповједници након Грубора написали како није било никаквих сукоба, његов заповједник Жељко Сачић рекао да напише нови извјештај, који му је сам диктирао и у којем се описује лажни сукоб с терористима. Ћелић је и на суђењу Готовини и Маркачу изјавио исто, додавши како у истинитост Сачићевих тврдњи није сумњао, иако је знао да се у Груборима ништа слично није догодило.

Захваљујући амнезији бившега првог карловачког полицајца и његових ратних другова, њихов је “камарад” Дрље изишао на слободу, која ће можда ускоро бити трајна. Нажалост, тај аспект занима мало кога у домаћим медијима.

 

Извор: НОВОССТИ