Др Драго Његован: СРПСКИ УСТАНАК У ДРВАРУ И СРБУ 27. ЈУЛА 1941. ГОДИНЕ ПРОТИВ ТЕРОРА (И ГЕНОЦИДА) НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ

Latinica

Увод

Двадесетседмојулски устанак у Дрвару 1941. године, поводом чије смо се седамдесте годишњице окупили на овом научном скупу, можемо посматрати у три гео-политичка контекста: 1) европском, 2) југословенском и 3) контексту проглашења Независне Државе Хрватске и њеног геноцидног поступања према Србима.^[1] Неби требало да има спора о томе да су ови контексти повезани.

У склопу европског контекста, устанак у Дрвару се може посматрати као један у низу регионалних покрета отпора против сила Осовине, специјално мотивисан новом ситуацијом на европском ратишту, проистеклом из напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез, који се схвата пре свега као немачко-руски рат.

У склопу југословенског контекста, устанак у Дрвару се посматра као један у низу устанака на територијама будућих федералних јединица Југославије, коме претходи позив КПЈ на устанак против окупатора и домаћих издајника (4. јула). Као што знамо, уследио је устанак у Србији 7. јула, Црној Гори 13. јула, Словенији 22. јула, Босни и Херцеговини и Хрватској 27. јула и Македонији 11. октобра. С друге стране, устанак у Дрвару од 27. јула може се посматрати и у контексту покрета отпора који почиње 13. маја 1941. године окупљањем припадника Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), предвођених пуковником Драгољубом Михаиловићем, који нису признали капитулацију од 17. априла.

У склопу контекста НДХ и њене геноцидне анти-српске политике, устанак у Дрвару можемо посматрати као српски устанак против Независне Државе Хрватске, тј. као устанак против терора (и геноцида) који она примењује против Срба у оквиру граница НДХ.

У овом контексту није могуће одвајати устанак у Дрвару и устанак у Србу, јер то нису два устанка, већ један устанак: српски устанак против НДХ са центром у Дрвару, односно Српски крајишко-лички устанак против терора хрватских усташа и геноцидне политике Независне Државе Хрватске.

Проглашење и устројство Независне Државе Хрватске

Независна држава Хрватска (НДХ) проглашена је у Загребу још док је трајо Априлски рат сила Осовине против Краљевине Југославије 6 - 17. априла 1941. Проглашење је 10. априла 1941. године извршио „војсковођа“ Славко Кватерник, пензионисани аустро-угарски пуковник, у име Анте Павелића, поглавника усташке организације, који се још налазио у фашистичкој Италији. Проглашење НДХ објављено је на насловној страници загребачког листа Хрватски народ и саопштењем на загребачкој радио-станици. Истовремено је објављена изјава Влатка Мачека, вође утицајне Хрватске сељачке странке (ХСС) и потпредседника југословенске краљевске владе, којом се хрватски народ позива да се покорава новоуспостављеној власти и ставља читава инфраструктура власти Бановине Хрватске на располагање усташким властима.^[2] По повратку у Загреб 16. априла 1941. године Анте Павелић је именовао „Прву хрватску државну владу“.

У састав НДХ, вољом Трећег Рајха, поред Хрватске, Славоније и највећег дела Далмације (значајан део средње Далмације с јадранским острвима припао је Италији,^[3] као и остатак Словеније), спадале су још Босна, Херцеговина и Срем.

Независна Држава Хрватска у административном погледу, након формирања власти, била је организована у 22 „велике жупе“, са нижим јединицама: „котаревима и обћинама“. Главни град Загреб имао је посебан статус, у рангу велике жупе. Велике жупе НДХ су следеће: 1. Барања, седиште Осијек,^[4] 2. Билогора, седиште Бјеловар, 3. Брибир-Сидрага, седиште Книн, 4. Цетина, седиште Омиш, 5. Дубрава, седиште Дубровник, 6. Гора, седиште Петриња, 7. Хум, седиште Мостар, 8. Крбава-Псат, седиште Бихаћ, 9. Лашва-Глаж, седиште Травник, 10. Лика-Гацка, седиште Госпић, 11. Ливац-Запоље, седиште Нова Градишка, 12. Модруш, седиште Огулин, 13. Плива-Рама, седиште Јајце, 14. Покупје, седиште Карловац, 15. Посавје, седиште Брод н/С, 16. Пригорје, седиште Загреб, 17. Сана-Лука, седиште Бања-Лука, 18. Усора-Соли, седиште Тузла, 19. Винодол-Подгорје, седиште Сењ, 20. Врхбосна, седиште Сарајево, 21. Вука, седиште Вуковар, 22. Загорје, седиште Вараждин и 23. Главни град Загреб.^[5]

На челу великих жупа били су велики жупани, а управу нижих територијалних јединица водила су котарска односно општинска „поглаварства“ на челу са „предстојницима“. На челу поглаварства стајали су истакнути усташки прваци или појединци из десног крила ХСС, који су већ имали или су прихватили хрватску усташку идеологију и били спремни да је спроводе у пракси.

По доласку на власт хрватска усташка организација тежи да постане масовни покрет, у односу на претходних десетак година када је представљала малобројну терористичку организацију још пре рата „заклетих усташа“, која је делом била у избеглиштву (у Мађарској, а највише у Италији), а делом у земљи.

У загребачком листу Усташа то је изражено на следећи начин: „У усташкој хрватској држави, коју су створили поглавник и његове усташе, мора се усташки мислити, усташки говорити и што је најглавније – усташки радити. Једном ријечи, читав живот у Независној Држави Хрватској мора бити усташки.“^[6] На јединство, чак идентитет хрватства и усташтва често је указивао поглавник НДХ Анте Павелић: „Ново покољење Хрвата мора бити не само хрватско,... него мора бити у потпуном смислу усташко. Јер Хрвата је и прије било, али није било усташа, а док није било усташа, није било ни хрватске државе. Кад убудуће не би било усташа, не би било ни хрватске државе“.^[7] Према томе, хрватско усташтво је суштина Независне Државе Хрватске.

Целокупна делатност хрватског усташког покрета у НДХ подељена је на три „гране“: политичко-организациона грана имала је основни циљ „организирања у организације Усташког покрета, те душевни одгој чланства и пучанства уобће“, и организовање омладине у Усташкој младежи;

Усташка војница – војна формација усташке организације по узору на фашистичко-нацистике војне формације (као што су „црне кошуље“ и СС), изван редовних државних војних формација (нпр. Wermacht) које су НДХ представљали домобрани, а под непосредном потчињеношћу поглавнику Павелићу. Јединице Усташке војнице биле су рој, вод, сатнија и бојна, а могле су бити формиране и веће јединице као што је сдруг. Главни стожер Усташке војнице делио се на шест служби: бојна на служби при Поглавнику, редовне дјелатне бојне, припремне усташке бојне, причувне усташке бојне, усташки подмладак и војно-радна служба.

Трећа група била је Усташка надзорна служба (УНС), која врши надзор над целокупним радом управних и усташких установа и требала је „спечавати сваку дјелатност која би угрожавала слободу и независност Независне Државе Хрватске, мир, спокојност и сигурност хрватског народа и тековине ослободилачке борбе Хрватског усташког покрета“.^[8]

 

 

Усташка надзорна служба (УНС) се састојала из четири уреда:

1/ Усташко редарство – уред је водио политичке предмете, а имао је три одсека: комунистички, жидовски и српски; 2/ Усташка обавештајна служба – уред је вршио хапшења и проводио истраге; 3/ Усташка обрана – овај уред представљао је посебну војно-полицијску формацију у чијој надлежности су били и концентрациони логори, а формирао је и посебне јединице као нпр. Први усташки обрамбени сдруг (Јасеновачки обрамбени сдруг) и 4/ Особни одјел. Касније је формиран и пети „уред“: Усташка сигурносна служба – која такође врши хапшења и ислеђивања и организује Павелићеву „тјелесну стражу“.

Организација усташког покрета у НДХ устројена је „Одредбом о саставу и дјеловању усташког покрета“ из јуна 1941. и „Прописника о задаћи, устројству, раду и смјерницама Усташе – Хрватског ослободилачког покрета“ из августа 1941. године.^[9]

На челу усташког покрета је „поглавник“ са „доглавничким вијећем“ које има 12 „доглавника“ и 6 „поглавних побочника“. Организацијама на терену руководе „устројствене установе“ подељене на стожере, логоре, таборе и збирове, 2/ „управно заповједништво усташке младежи“ („заповједништво мушке усташке младежи“ и „заповједништво женске усташке младежи“), 3/ „управно заповједништво женске лозе усташког покрета“, 4/ “управно заповједништво сталешких постројби“ и 5/ „благајна“.

Главни усташки стан (ГУС) је „врховна установа цјелокупног усташког покрета“. „Устројствене установе“ усташог покрета су стожери, логори, табори и збирови – у њима се „постројавају“ чланови усташког покрета с циљем „да се боље оствари задаћа покрета у свим његовим диеловима“. Ове „Устројствене установе“ покривају одређена подручја: стожер – подручје једне „велике жупе“, логор – подручје управног „котара“, табор – подручје једне управне „обћине“, збир – подручје једног насеља или дела већег места.

Оружане снаге НДХ, према томе, сачињава: домобранство, као регуларна војна сила (копнена војска, зрачне снаге и морнарица, као и легионарске јединице), усташка војница (јединице усташке војнице и усташке милиције – понекад назване и „дивље усташе“) и оружништво (жандармерија).^[10]

НДХ је војно-територијално била подељена на дивизијска подручја: Савско, са седиштем у Загребу, Осјечко, са седиштем у Осијеку, Врбаско, са седиштем у Бањој Луци, Босанско, са седиштем у Сарајеву, Јадранско, са седиштем у Липару, те подручје групе генерала Лукића, са седиштем у Госпићу и подручје групе генерала Класића са седиштем у Добоју.

Одмах по окупацији на чело градских и сеоских општина постављена су проверена хрватска усташка лица или припадници немачког народа.

 

 

Законодавна активнот НДХ

Од првог дана постојања НДХ уследила је интензивна „законодавна“ активност, иако НДХ чак и по сазивању октроисаног Хрватског Сабора из фебруара 1942. године није имала право законодавно тело. Хрватски усташки закони, законске одредбе и проведбене наредбе објављиване су у службеним Народним новинама. Већ 10. априла објављен је Закон о оснутку војске и морнарице државе Хрватске (по налогу Поглавника: Славко Кватерник). Истог дана објављена је проведбена наредба Поглавникова повјереника за унутарње послове к закону о присези вјерности Држави Хрватској (Поглавников повјереник за унутарње послове: Др. Милован Жанић).

По доласку Анте Павелића у Загреб, он је, уз одговарајућег повјереника, министра или предсједника законодавног повјереништва, потписивао хрватске усташке законе.

Законска одредба о укидању јавног биљешништва објављена је 18, а Законска одредба о изрицању осуда, о називима судова и судаца и о употреби чистога хрватског језика код судова 19. априла. Истог дана објављена је Законска одредба о именовању повјереника код привредних подузећа, као и Законска одредба о укидању котара Окучани. Законска одредба о забрани ношења свих одликовања („ордена“ и „медаља“) бивше Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и бивше Краљевине Југославије и свих повластица стечених тим одликовањима, Законска одредба о разрјешењу упорабних уговора између самоуправних тијела и трећих особа и Законска одредба о имовини Сокола бивше Краљевине Југославије објављена је 24. априла. Законска одредба о забрани ћирилице, као и Проведбена наредба министарства унутарњих послова о законској одредби о забрани ћирилице (коју је потписао др Андрија Артуковић, министар) објављена је 25. априла. Законска одредба о држављанству објављена је 30. априла. Следиле су законске одредбе о државном грбу, државној застави, Поглавниковој застави, печатима, Законска одредба о расној припадности, Наредба о извешћивању застава, законска одредба о преласку с једне вјере на другу, итд.^[11]

Хрватске усташке власти на свим нивоима радиле су по тим „законима“, али и мимо њих. На пример, у НДХ су концентрациони логори успостављени пре њиховог „озакоњивања“. Исто је било и са покатоличавањем Срба итд.

Срби су присиљавани да се покатоличе. Већ 3. маја 1941. донета је законска одредба о преласку с једне вере на другум а затим и низ допунских одредби, наредби, упутстава и окружница. Министарском наредбом од 18. јула 1941. године забрањен је и сам назив „српска православна вера“. Тај назив је замењен називом „грчко-източна вјера“. Негиран је и назив „Србин“ и „српско“ у НДХ. Сви су морали бити Хрвати без обзира на веру. Покатоличавање су проводили хрватски усташки управни органи, уташки функционери и католички свештеници.

Поред општег притиска да се Срби одрекну православља и приме католичанство, у многим срединама силом је изнуђиван „добровољни“ прелазак: забрана изласка изван села, забрана снабдевања шећером, соли, шибицама, забрана прослављања православних празника, ^[12]забрана рада за време католичких празника, орочавање службе државних чиновника ако остану у православљу, претње протеривањем итд.

 

 

 

Геноцидни карактер Независне Државе Хрватске

Независна Држава Хрватска је по својој идеологији, законодавству, раду својих државних органа, индивидуалним и колективним акцијама припадника усташког покрета, штампи итд. – геноцидна творевина. Геноцид НДХ био је усмерен на Јевреје^[13] (у склопу савеза са нацистичком Немачком), Цигане и Србе (без обзира на идеологију и политику фашистичке Италије и нацистичке Немачке). С обзиром на тему рада, овде ће бити речи о геноциду над Србима.

Становништво Независне Државе Хрватске било је вишенационално и вишеконфесио-нално.^[14] Нешто изнад 50% становника чинили су Хрвати католици. Скоро једну трећину чинили су Срби православни. Муслимани у Босни и Херцеговини, око три четвртине милиона, проглашени су Хрватима. Остатак су чинили Немци, са посебним повлашћеним статусом, Јевреји, предвиђени за истребљење, те друге мање бројне мањине. Срби, око милион и деветсто хиљада становника, са већим концентрацијама у Срему, источној и западној Славонији, северној Далмацији, Лици, Кордуну, Банији, источној Херцеговини, Семберији, Босанској Крајини поглашени су непријатељима хрватског народа и Независне Државе Хрватске. Срби су морали нестати са територије НДХ.

Павелићеви министри, као и велики жупани чије су жупе обухватале српске крајеве, те усташки и католички листови, изнели су геноцидни програм НДХ у односу на Србе:

Миле Будак, министар НДХ, у Крижевцима (6. маја) је рекао:

„... ми смо држава двију вјера, католичке и муслиманске“. Томе је у Вуковару (8. јуна) додао: „нека (Срби, православни) знају, наша је лозинка: или се поклони или се уклони“. Коначно, Будак је у Госпићу изнео цео антисрпски геноцидни програм НДХ: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате.“

Милован Жанић, министар НДХ, изјавио је у Новој Градишци:

„Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе, коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо збиља ову земљу хрватском, и да је очистомо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима.“

Мирко Пук, министар НДХ, поручио је Србима: „Или се уклоните из наше земље милом или ћемо вас истјерати силом.“

Лист „Католички тједник“, орган сарајевске надбискупије, 15. јуна 1941. између осталог пише: „Хрватском су народу највећи непријтељи Срби, а уз то као и у осталој Европи, жидови, слободни зидари и комунисти“.^[15]

Усташки повереник за бившу Врбаску бановину и велики жупан жупе Сана и Лука Виктор Гутић, крајем маја је у Санском Мосту рекао следеће:

„Нема више српске војске. Нема више Србије. Нема геџа, наших крвопија, нестала је циганска династија Карађорђевића, а и код нас – ускоро – друмови ће пожељети Србаља, ал’ Србаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, али слиједе нове за потпуно истребљење. Не будите слаби ни спрам једнога. Држите увијек на уму да су то били наши гробари и уништавајте их гдје стигнете, а благослов нашег Поглавника и мој неће вам узмакнути.“

У говору у Грачаници Гутић је акцептирао закон о забрани српског имена и имена СПЦ, наглашавајући:

„Однос нас Хрвата напрама бивших Срба, сада гркоизточњака, јасан је: ми смо побједници – они су побијеђени. Ми господари – они робови... Наглашавам вам свугдје и овдје да никаве милости бивши Срби немају очекивати, него само економско уништење и коначно истребљење.“

Приликом рушења православног храма у центру Бања Луке, Гутић је изјавио:

„Празнујемо велики дан рушења врагомоље. Ова пркос-кућа и српска врагомоља, којој овдје никад није ни било мјесто, која нам је годинама бола очи, ја вам гарантујем да више ни она нити ма која њихова врагомоља у Хрватској Држави неће постојати; српски народ биће тако почишћен да му ниједно ребро неће остати.“

По повратку из Загреба, где га је примио поглавник НДХ Анте Павелић, Гутић је рекао:

„Браћо, кажем: био сам у Загребу. Отишао сам да положим рачун о ономе што сам урадио. Отишао сам да добијем упуте што морам даље радити. Могу да се похвалим да ми је изречена хвала са највишег мјеста. добио сам још веће овласти и одријешене руке. Добио сам посебан благослов Поглавника.

Али од сутра притегнућу. Пуцат ће кичма. Поручите то нашим непријатељима. Поручите им, пуцат ће кичма. Настат ће чишћење. Бања Лука мора свијетла и чиста као сунце дочекати Поглавника и хрватске министре.

Поглавник и хрватски министри једва чекају да дођу у очишћену Бању Луку, а то ће бити брзо, брзо ћемо и ми радити. Ја ћу бити јака гвоздена метла овдје.“^[16]

Према Едмунду Глезу фон Хорстенау „Павелић је у априлу 1941. закорачио на завичајну територију... с намером да милион и 800.000 православаца... по сваку цену истреби мачем и огњем...“. Славко Кватерник је у разговору са Мађарима изјавио: „Ми ћемо Србе у Саву, а ви у Дунав.“ После разгоора са сарајевским надбискупом Шарићем, Хорстенау је закључио да иза усташке решености да се са Србима, као народом, једном за свагда рашчисти, стоји и „јака и ђавоље вешто потпиривана верска нетрпељивост“ – старо настојање католичке цркве да сузбије и уништи шизматике. Отуда су се католички свештеници, у првом реду фрањевци, нарочито млађи, али и други, најотвореније идентификовали, од првог часа, са усташким режимом и његовом антисрпском, геноцидном идеологијом и политиком. Већ у априлу 1941. отпочело је присилно католичење православних Срба, које је „легализовано“ законом од 3. маја 1941, да би после тога било и интензивирано. Масовно убијање Срба подспешивало је католичење, иако католичење није онемогућило даље убијање. Убијале су усташе, али и чланови ХСС, припадници Мачекове Заштите.

 

 

Немци су били свесни илузорности усташке концепције о хрватству муслимана: „Највећа је заблуа веровати да између Муслимана и Хрвата постоји неко осећање заједничке националне припадности“, пише Хефнер у извештају Глезу фон Хорстенау. Они су уз Хрвате јер ови имају власт, а били су уз Србе раније, црпећи привилегије чак и на уштрб Срба из Босне. У злочинима учествују због пљачке, а не због освете за непостојеће српске злочине против њих током постојања Југославије.

Слично су резоновали и италијански окупатори.

Хрватске усташе су „повели рат против Срба у име хрватске расе и католичке цркве, да би створиле јединствену и хомогену државу“, закључили су Италијани.^[17]

Пракса геноцида над Србима у НДХ

Како произлази из усташког програма геноцида над Србима у НДХ, који је најјасније изразио министар Миле Будак, у НДХ се од првог месеца њеног постојања почиње проводити геноцид над Србима.

1. Протеривање Срба

Одмах се протерију незавичајни Срби и Црногорци, који не спадају у категорију државних припадника. Хрвати (католици и муслимани) сматрјау се држављанима, а завичајни Срби само државним припадницима. Из ове категорије протерују се свештеници СПЦ са породицама, као и богатији појединци, те они за које се претпоставља да би могли угрозити тековине ослободилачке усташке борбе. Многи Срби беже из Независне Државе Хрватске у окупирану Србију, па чак и у фашистичку Италију. Један број је био мобилисан у Војску Краљевине Југославије, па је у немачким заробљеничким логорима. Протеривање се комбинује са пљачком али и убијањем.^[18]

2. Убијање Срба

Најпре је почело појединачно убијање војника Срба, који су се борили против уласка окупатора у земљу, те истакнутих појединаца (интелектуалаца, богатих људи из градова, владика и свештеника, те отреситијих и богатијих сељака). Затим се веома брзо прешло на масовна хапшења и масовна убијања на разним стратиштима, што тајним, што јавним, као и у концентрационим логорима (Госпић, Јадовно, Паг, Јасеновац итд.).^[19] Потом је уследило, пошто је дигнут устанак, веома масовно убијање и мушкараца, и жена, и деце, на кућном прагу, на њиви, на путу, свагде.^[20] Масовна убијања су настављена кроз све четири ратне године, праћена зверствима.

3. Покатоличавање Срба

Најпре су протерани и побијени свештеници, а зверски су убијени и владика Платон и владика Доситеј, па је забрањена српска православна црква. Неки храмови СПЦ су узурпирани, а многи спаљени штећени или најчешће потпуно уништени. Манастири су опљачкани, а многи оштећени и уништени. Власт и католички клер приступили су покатоличавању Срба, обећавајући правну и имовинску сигурност. Пљачка и убијање једних Срба поsтаје алтернатива покатоличавања за друге Србе. Међутим, у многим случајевима, покатоличавање не спречава убијање.

Ове методе геноцида над Србима се комбинују. Наравно, друге мере, као уводне за ове главне, веома су масовне: отпуштање из службе и са посла, постављање комесара у радње и предузећа, ношење траке са словом П, изнуђивање новца, пљачка имовине, пребијање, кулук, претресање станова, одузимање оружја, не само војничког већ и ловачког, малтретирање на улици (скидање и гажење капе, шамарање, командовање лези – дижи се итд.), скидање ћириличних натписа са радњи, забрана становања у одређеном кварту (у Загребу), забрана вожње трамвајем, увођење полицијског сата, забрана купања на јавним купалиштима итд, погрдни изрази у штампи... Има тога још. Све то ствара психозу несигурности, безперспективности. Наравно, најгори вид геноцидних радњи, а то је масовно и садистичко убијање, посебно масовно клање Срба, морало је изазвати отпор, јер се гинути мора, а ако се гинути мора, онда бар глава да се замени, и најрођенији да се освети.

Устанак: одговор на геноцид

Устанак, и то масовни устанак, дигнут јуна у источној Херцеговини, и устанак, и то масовнији, дигнут крајем јула 1941. у Дрвару, има узрок у терору (и геноциду) Независне Државе Хрватске над Србима. Устанак је дигнут тамо где је Срба било много, а хрватских усташа недовољно да их на брзину побију. Западнобосанско-лички устанак је јединствен, а центар му је у Дрвару. Исти му је узрок, исти су учесници, исти програм. Резултат устанка је значајна слободна територија у већинском српском крају и двомесечна устаничка држава. Устаници имају јединствен назив - назив герилци, јединствену војну организацију - чете, и јединствену цивилну организацију (за привреду, снабдевање, судство итд.). Устаничка држава са центром у Дрвару практична је негација Независне Државе Хрватске. То је Дрварска република, пре оне Ужичке републике.

Она је настала из муке, у изнудици, без стране подршке. У првој години рата, она се није могла ни проширити, ни одржати.

После њеног пада пред надмоћном силом (Италијанима),^[21] а пала би и да није сама од себе ослабила, а ослабила је због тога што је испунила циљ због кога је створена - спречавање терора и геноцида НДХ над Србима - народноослободилачка борба је настављена са ширим циљевима и са делом дрварских устаника герилаца који су од половине септембра постали партизани предвођени КПЈ. Део герилаца приклонио се четничкој варијанти отпора без борбе против окупатора по сваку цену, и био је током грађанског рата, поражен.

Закључак

1. Устанак у Србији, који од 13. маја 1941. припрема група југословенских официра на челу са пуковником Драгољубом Михаиловићем на Равној Гори, у почетку је био у знаку борбе „за слободу, част и будућност Југославије“. Циљ равногорског покрета био је успостављање стања пре 6. априла 1941, тј. status quo ante bellum, како каже Смиља Аврамов.

2. Устанак у Србији, који је 7. јула 1941. године почео под руководством Комунистичке партије Југославије, када је група Жикице Јовановића Шпанца убила два српска жандара, био је у знаку борбе против окупатора (Немаца) и њихових сарадника, те федеративног преуређења Југославије, уз револуционарно мењање друштвено-политичког система, замене капитализма социјализмом.

3. Оружани сукоб који се догодио између Срба у Селима Трамошња, Козица и Томина 6, 7. и 8. маја 1941. године са хрватским усташама, које су у помоћ позвале немачке снаге, није попримио карактер устанка. У овом оружаном сукобу исказао се, с једне стране српски отпор терору Независне Државе Хрватске (која не дозвољава слављење славе Ђурђевдана) и, с друге стране, геноцидни карактер НДХ, која – уз помоћ немачких нациста – почиње да реализује геноцидну политику према Србима.

4. Јунски српски устанак у источној Херцеговини против геноцидне политике НДХ, која је постала сасвим видљива, доноси прве облике, прве форме устаничке власти. Будући да је у овом устанку улога КПЈ била маргинална, он није рекламиран у претходним деценијама постојања СФРЈ као релевантан. Улога фашистичке Италије у пацификацији овог подручја, што је подразумевало онемогућивање наставка геноцида над Србима од стране НДХ, додатно су умањиле улогу и значај овог устанка у послератној социјалистичкој Југославији.

5. Устанак у Црној Гори 13. јула 1941. године био је у знаку антиокупаторском (антииталијанском), с јаком улогом КПЈ:

6. Устанак у Словенији 22. јула 1941. године, који се догодио у италијанској окупационој зони (у делу Словеније који је анектирала Немачка више није било Словенаца, јер су били протерани у Хрватску и Србију), има антиокупаторску (антииталијанску) усмереност. Значајна је улога КПЈ, односно КП Словеније.

7. Устанак у Дрвару и околини, који почиње 27. јула 1941, има карактер отпора геноциду НДХ над Србима. Герилци (ни четници, ни партизани) спречавају геноцид, ослобађају широку територију и формирају устаничку државу. Западно-босанско-лички српски устанак, уз водећу улогу неколико комуниста и официра и подофицира краљевске југословенске војске, није инициран из других центара (ЈВуО и КПЈ), већ је био аутентични, самоникли и самоорганизовани покрет отпора против НДХ као геноцидне творевине хрватских усташа.

 

Извори и литература

1. Аврамов, Смиља, Геноцид у Југославији у светлости међународног права, Београд 1992.

2. Babić, Goran, Historija hrvatske histerije, Beograd 1993.

3. Boban, Ljubo, Hrvatska u arhivima izbjegličke vlade 1941-1943, Zagreb 1985.

4. Bogdan, Ivo (prir.), Dr Ante Pavelić riešio je hrvatsko pitanje, Zagreb 1942.

5. Бокан, Бранко, Срез Сански Мост у НОБ 1941-1945. године, Сански Мост, 1980.

6. Glez Fon Horstenau, Edmund, Između Hilera i Pavelića, preveo Nikola Živkobić, Beograd 2007.

7. Dedijer, Vladimir – Miletić, Anton, Proterivanje Srba sa ognjišta 1941-1945. Svedočanstva, Beograd 1989.

8. Дрвар 1941 – 1945. Сјећања учесника, књ. 1, Дрвар 1972.

9. Устанак у Југославији 1941. године и Европа, зборник радова, САНУ, Београд 1973.

10. Đuretić, Veselin, Narodna vlast u BiH 1941 – 1945, Beograd 1981.

11. Jelić – Butić, Fikreta, Ustaše i NDH 1941 – 1945, Zagreb 1977.

12. Kazmirović, Vasa, NDH u svetlu nemačkih dokumenata i dnevnika Gleza fon Horstenau 1941 – 1945, Beograd 1987.

13. Ковачевић, Стево, Источни Подгрмеч у НОБ, Београд 1977.

14. Krizman, Bogdan, Pavelić i ustaše, Zagreb 1978.

15. Krizman, Bogdan, Pavelić između Hitlera i Musolinija, Zagreb 1980.

16. Krizman, Bogdan, Ustaše i Treći Reich, Zagreb 1983. T. I-II.

17. Милошевић, Слободан, Избеглице и пресељеници на територији окупиране Југославије 1941 – 1945, Београд 1980.

18. Novak, Viktor, Magnum crimen, Beograd 1986.

19. Поповић, Никола, Идеологија фашизма у језику усташке пропаганде, Београд 1989.

20. Реџић Енвер, Традиција и социјализам, Београд 1980.

21. Tajni dokumenti o odnosima Vatikana i ustaške „NDH“, Zagreb 1952.

22. Colić, Mladen, Takozvana NDH 1941, Beograd 1973.

23. Ћулибрк, Светозар, Записи са Грмеча, Београд 1952.

24. Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том IV, књига 1, ВИИ ЈА, Београд, 1951.

25. Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том IV, књига 2, ВИИ ЈА, Београд, 1951.

26. Zorić, Milan N, Drvar u ustanku četrdeset prve, Vojno delo, Beograd, 1963.

Карте:

1. Разбијање Краљевине Југославије после окупације 1941.

   (Извор: Едмунд Глез фон Хорстенау, Између Хитлера и Павелића, превео Никола Живковић, Нолит, Београд, 2007)

2. Карта Независне Државе Хрватске са војно-територијалном поделом.

   (Извор: Милан Н. Зорић, Дрвар у устанку четрдесет прве, Војно дело, Београд, 1963).

3. Независна Држава Хрватска са административном поделом на велике жупе.

   (Извор: Нова Хрватска, Загреб, 10. травња 1943.)