Далмација: једна заборављена истина
Књига о покољу Италијана од руке Титове војске после 8. септембра (1943.)
написала: МИЛА МИХАЈЛОВИЋ | Latinica
У Посланичкој Скупштини Италије презентирана је књига, штампана и објављена још пре 60 година, "Југословенски третман за Италијане после 8. септембра 1943." Вест не би била сензација, да се не ради о званичном документу италијанске Владе припремљеном и презентираном на Мировној конференцији у Паризу 1947. године, непобитном сведочанству и пријави злочина Маршалових комунистичких трупа над италијанским становништвом у Истри и Далмацији.
Злочин у савременој терминологији познат као "етничко чишћење", резултирао је "нестанком" више хиљада италијанских цивила, чему је следио егзодус у Италију 350.000 Италијана, дотада вековних становника ових крајева.
Победници, побеђени и завера ћутања
Италија их није дочекала топлином. У јеку је био антагонизам између поражених и победниак. Харали су преки партизански судови, беснео градђански рат, па није ни чудо што су комунистичке власти у Болоњи забраниле да се воз са гладним и жедним избеглицама заустави на станици. Протутњао је пероном пуним запрепашћених људи, спонтано дошлих да помогну ближњима.
Детаљ сабласно подсећа на лето 1995. када је Србија више дана држала затворене границе са Хрватском, границе на које је стизала маса српског становништва избеглог пред хрватским бомбама и ножем. Сећам се тог ужареног лета, уплакане деце и њихових мајки натрпаних на тракторске приколице, поседалих у пољу крај зрелих кукуруза, поред пута, пред затвореном границом Србије.
Али, Италијани су се коначно изборили за истину. Установљен је и празник, Дан сећања, да ода пошту свим жртвама рата. Сведочења о догађајима, патњама, злоделима и злочинима полако излазе на светлост дана. О том предугом ћутању званичне власти се правдају са "нисмо знали". Нико није знао! Али званични документи то оповргавају. Јасно, баш као и ова књига, штампана и објављена 1947. по налогу Ђулија Андреотија и фондовима Министарства унутрашњих послова, да би је одмах потом прекрила завера ћутања. Знало су, итекако се знало. И не само за злочине над Италијанима.
Италијанска војска у Далмацији - окупациона сила или у хуманитарној мисији?
Заједно са сведочењем Ајмонеа Финестре, бившег градоначелника Латине и командира четника антикомуниста на планинама Далмације, директног учесника догађаја, ова књига даје неочекивану историјску слику.
По први пут, јасно и гласно, у сред Парламента Италије, речено је и у свим медијима забележено, да је прво етничко чишћење у Европи почињено над Србима у Хрватској. Ајмоне Финестра је баш тим речима започео говор, описујући долазак италијанских трупа у Грачац где запрепашћено наилазе на масовне гробнице, на плитко закопане лешеве побијених српских цивила, свих без разлике, младих и старих, жена и деце. Италијани спонтано стају на њихову страну, у Грачацу већ следеће вече борним колима се постављају пред усташку касарну уперених цеви, окупирају је и ослобађају заточене српске жене и девојке. Финестра сведочи о жестоким борбама четника против партизана у којима је и сам учествовао. Али, Финестра сведочи и о још једној истини која је италијанске цивиле после капитулације Италије изложила неспутаном, не само комунистичком, већ и усташком бесу. За време италијанске окупације, усташама је на италијанској територији било забрањено да носе оружја. Усташама који су и без тога мрзели Италијане и Далмацију и Истру сматрали само својом земљом. Усташама од којих су Италијани испод ножа отимали Србе. Надасве, књига објављује фотографије. Многе документују италијанске жртве јама на Велебиту, Истри и Далмацији. Последњих 10 су стравична сведочанства о српским жртвама, о недокланој српској деци коју је италијанска војска ишчупала из усташких канџи, извукла их из јама. Ту су и 5 фотографија непроцењиве историјске вредности, јединих докумената о постојању и ужасима усташког логора на оструву Пагу, логора у саставу комплекса Јадовно у ком је за само 132 дана убијено преко 42.000 Срба и Јевреја.
Логора чије су затварање наредили Италијани истог часа кад су преузели власт. Не само да су италијанске војне власти наредиле затварање усташких логора. Италијани су заслужни и за документовање злочина. Без докумената, без материјалних доказа, завера ћутања која је досада покривала овај невиђени злочин, осудила би га заувек на непостојање. Фотографије у књизи не документују само усташке злочине над Србима. Ту су и докази злочина партизана над целим српским породицама, кривим што нису комунистичке. Фотографије их приказују побијене у властитим кућама, на спавању, попадале по кухињском поду, дете од око 7-8 година убијено на кревету...
Финестра тврди да је од 1941. кренуо атак на идентитет најпре Срба, па онда Италијана. "Борили смо се до краја. Моного смо ту борбу платили" - каже Финестра и тражи истину прошлости, право на прошлост. Истина припада свима. Зашто се и даље прећуткује?
Везане вијести:
http://www.iltempo.it/2011/03/10/1242587-mila_mihajlovic.shtml?refresh_ce
Сенатор Финестра: Етничко чишћење Срба у Хрватској 1941, прво у Европи
Злочини над Србима документовани у италијанским "забрањеним" књигама