Vatikan naplaćuje stare dugove

Ћирилица

Piše Ratko Dmitrović

Može li se odluka pape Benedikta da jedan samostan u Hrvatskoj sa velikim kompleksom zemlje pokloni Italiji, tumačiti kao nagoveštaj nove politike Vatikana na Balkanu, nove razgovore o granicama i novu geostratešku fazu u kojoj i Srbi treba da traže svoje mesto

Udarac je došao od onih za koje se mislilo da su večni i najpouzdaniji zaštitnici Hrvatske i hrvatstva; Vatikan je preko akta koji je potpisao papa Benedikt XVI poništio odluku hrvatskog suda i naložio Porečkoj biskupiji da samostan „Dajla“, kod Novigrada, zajedno sa zemljištem vrati italijanskim benediktancima. U suprotnom, stoji u Odluci, Porečka biskupija u sledećih godinu dana mora vlasnicima da isplati četiri miliona evra.

 

„MOLI I RADI“
Prvi se oglasio župan istarski Ivan Jakovčić ukazujući na veliku opasnost koja se krije u Odluci Vatikana i pape, dajući do znanja da se tu radi o reviziji Osimskih sporazuma. Istoga dana vrisnuo je i Stipe Mesić, takođe spominjući Osimske sporazume, a istarski crkveni poglavar Ivan Milovan (interesantno prezime) seo je u kola i odjurio u Zagreb, gde su ga prekoredno i hitno primili Jadranka Kosor i Ivo Josipović. Drama? Bogami jeste. O čemu se ovde radi?
Komunisti su benediktancima svojevremeno oduzeli samostan „Dajla“, a današnja hrvatska vlast tvrdi da je posle osamostaljenja, otcepljenja od Jugoslavije, benediktancima isplatila određenu sumu, otkupila samostan i prenela ga u vlasništvo župe „Dajla“. Inače, taj objekat je na samoj morskoj obali, a okolno zemljište u vlasništvu samostana vredi između 30 i 40 miliona evra.
Benediktanci su red u Katoličkoj crkvi koji je osnovao Benedikt iz Nursije (480-547), kasnije proglašen za sveca, čije je životno geslo glasilo: „Moli i radi“. Sledbenici učenja ovog katoličkog sveca nose crne habite i opasani su kožnim pojasevima. U XVII veku, transformacijom benediktanskog podreda, cistercita, nastao je katolički red trapista. Oni su godine 1869, iz nemačke opatije „Marijavald“ poslali sedam monaha koji su u Banjaluci osnovali i podigli trapistički samostan „Marija Zvijezda“.
To je prva građevina na prostorima ovog dela Evrope u čijem je podizanju korišćen armirani beton i to samo 15 godina pošto je to prvi put u istoriji graditeljstva primenio Francuz Žan Luis Lambo.
Na ovim prostorima trapisti su poznati i po proizvodnji sira trapista, izuzetno cenjenog kod velikih gurmana. Tajnu proizvodnje ovog sira u samostanu znaju samo dvojica monaha, ona se prenosi isključivo usmeno i nikada do sada nije prešla zidine samostana. Ali, vratimo se benediktancima, papi i Hrvatima.
Ova priča ima svoj dublji koren, a njeno novo isplivavanje na površinu – i bura koja je tim povodom uskovitlala hrvatsku javnost – otvara neka pitanja za koja su Hrvati mislili da će zauvek ostati bez odgovora. Tačnije, da su zatvorena za veke vekova. Kad ono – međutim.
Pre nego što se pozabavimo ovim pitanjima valja podsetiti da su benediktanci još devedesetih godina, nedugo posle rata, tražili da im se vrati samostan „Dajla“, ali ih je hrvatska država odbila. Tadašnji papa Ivan Pavao Drugi dao je nalog da se osnuje komisija koja treba da reši nastali spor. Jedan od njenih članova, ovo nije nevažno, bio je tadašnji biskup, a današnji zagrebački kardinal Josip Bozanić.
Komisija donosi odluku da se samostan vrati benediktancima. Suprotno očekivanjima to je prouzrokovalo burna reagovanja na Hrvatskoj biskupskoj konferenciji, neku vrstu pobune, koju je papa Ivan presekao smenom porečkog biskupa na čije je mesto postavio španskog biskupa Santosa.
Tada je ceo slučaj ipak protumačen kao nesporazum „unutar porodice“, s obzirom na brdo činjenica koje dokazuju da Hrvatske kao države ne bi bilo bez Vatikana i Katoličke crkve. A verovatno ni Hrvata kao naroda. I taman kad su svi u Hrvatskoj zaključili da je problem oko samostana „Dajla“ zauvek rešen, da će papa i ovoga puta blagonaklono pogledati svoje hrvatsko stado (ta bio je u Hrvatskoj pre samo dva meseca), iz Rima je stigla Odluka pred kojom će se Zagreb, videćete, na kraju pokloniti. Kakvi hrvatski zakoni, trice i kučine; uvek je u toj zemlji bilo onako kako su hteli kardinali, biskupi, župnici…

 

TERITORIJALNI GUBITAK
Uostalom, takav rasplet nagovestio je kardinal Bozanić, upozorivši indirektno, pre neki dan, Josipovića i Jadranku Kosor da se ne zaleću i ne petljaju u ono što ne poznaju, dodavši kako neki u Hrvatskoj ovu situaciju koriste da bi vređali „Svetog oca“, čija se ljubav za Hrvatsku – kaže Bozanić – nedavno mogla neposredno doživeti.
Bozanićevu intervenciju u korist Vatikana i pape ne treba sagledavati kao doslednost – podsećam bio je član komisije čija je odluka bila u korist benediktanaca – već kao posledicu apsolutne hijerarhijske poslušnosti, dobrog poznavanja istorije, još bolje upućenosti u tehnologiju vlasti države Vatikan i najverovatnije posedovanja informacija koje drugi u Hrvatskoj, po svoj prilici, još uvek nemaju.
Mesić, Kosor, Jakovčić… svi koji u Hrvatskoj strahuju od mogućih lančanih refleksija papine Odluke, pozivaju se na Osimske sporazume. Nemamo ovde dovoljno prostora da se upuštamo u detalje tog vrlo značajnog međudržavnog dokumenta, potpisanog u Osimu, nedaleko Ankone, krajem 1975. godine, između Italije i SFR Jugoslavije, ali se mora reći da Osimski sporazumi regulišu, uz ostalo, granična pitanja i problematiku prava nacionalnih manjina. Sporazum se tiče Hrvatske i Slovenije i ove dve novonastale države preuzele su posle raspada Jugoslavije na sebe obavezu sprovođenja Osimskih sporazuma.
Radi li se ovde o nečemu mnogo dubljem od samostana „Dajla“ i zemljišta čija vrednost Vatikanu, na sve njegovo bogatstvo, znači manje od kapi u moru? Da li je došlo vreme naplate dugova, vreme u kojem će Hrvatska posle serije dobitaka početi da knjiži i gubitke? Čak i teritorijalne.
Lepo zvuče poruke evropskih zvaničnika da su okončani procesi stvaranja novih država i utvrđivanja novih granica, ali u tim porukama nema ničeg do memljive skrame iza koje nalazimo stalne želje za novim osvajanjima i pozicioniranjima velikih i moćnih; neutoljivu žeđ za kontrolom prirodnih resursa, posebno onih kojima će kugla Zemaljska već kroz neku deceniju oskudevati. Evo vam Kosova, za primer.

 

KOSOVO I VATIKAN
Vatikan je jedna od sila koje vladaju svetom. Vatikan je najmanja i sudeći po večnim ekonomskim parametrima verovatno najbogatija država na svetu. Niko nikada neće utvrditi šta sve Vatikan poseduje, od velikih multinacionalnih kompanija do svetski moćnih banaka, osiguravajućih kuća, zemljišnih poseda.
U Vatikanu, u Rimu, sede neki od najboljih geostratega na svetu. Oni su učeni da planiraju izvan svojih života, preko granica ljudskog trajanja, mnogo duže od stotinu godina. Njihove analize i projekcije moguće budućnosti, na koje Katolička crkva svakako želi da utiče, tiču se i ovih prostora; Hrvatske i Srbije u svakom slučaju.
Katolička crkva – pisao sam u „Pečatu“ o tome više puta – uspela je da od srednjovekovnih malobrojnih ostataka hrvatskog naroda stvori novu supstancu, kojoj je najpre promenila verski, a potom i nacionalni predznak. To je rađeno na štetu Srba i Srbi ovo u većem broju saznavaju i izučavaju tek poslednjih dvadesetak godina. Hrvatska je u verskom smislu danas najkatoličkija država u Evropi. To je, da ne bude zabune, posledica dugotrajnog i sistematskog delovanja Vatikana, ali teško je danas i nagađati kakve planove vatikanski geostratezi imaju sa Hrvatskom, a posebno sa Bosnom i Srbijom.
Vatikan je odigrao možda i presudnu ulogu u razbijanju Jugoslavije i stvaranju nezavisne Hrvatske. Na prvi pogled ta činjenica je u suprotnosti sa istinom da Vatikan odbija svaku mogućnost da prizna državu Kosovo. Ali, samo na prvi pogled.
Dugoročna strategija Katoličke crkve na prostoru Evrope, pre svega Balkana, zasniva se na snaženju odbrane od biološki mladog i u svakom pogledu narastujućeg islama. Neposredni kontakt, prožimanje, nesporazume i vekovne ratove sa islamom na ovom prostoru imaju Srbi. Vatikan Srbe, posle svega što je obavljeno u dvadesetom veku, vidi kao jedan od bedema koji bi trebalo da zaustavi širenje u dubinu Evrope teritorija na kojem je islamski faktor dominantan.
Zbog toga Vatikan nije i neće priznati nezavisnost Kosova i zbog toga bi Srbi, da im je pameti, u decenijama ispred nas mogli da uknjiže i neke vrlo značajne rezultate, nacionalne pobede.
Italija je Vatikanu najvažnija država na svetu, a Italijani nisu i neće zaboraviti šta se događalo u vreme kada su bili primorani da plaćaju velike Musolinijeve dugove. Taj kajmak, u vidu Dalmacije i ostrva, pokupila je Hrvatska. Ali, rekoh već, Vatikan je strpljiv, tamo ni žutu banku ne polažu na časovnike i kalendare, tamo vreme ne znači gotovo ništa. Važni su samo ciljevi, a do njih se dolazi etapno. U jednoj od tih faza Hrvatska je dobila više nego što su njeni najokoreliji domoljupci sanjali, ali je vreme donelo novu etapu.
U Italiji postoje snažni pokreti, čak i političke partije, koje zagovaraju vraćanje Dalmacije i ostrva Italiji. Svake četiri godine u Italiji se bira gradonačelnik Zadra, što je, kako bi rekli Hrvati, vrlo znakovito.
Da li smo ušli u period kada će Italija tražiti razgovor sa Hrvatskom o teritorijalnim pitanjima? Nagoveštava li odluka „Svetog oca“ da benediktanski samostan „Dajla“ u Hrvatskoj izuzme ih tamošnjih katastarskih knjiga i pokloni ga Italiji – novu politiku Vatikana na Balkanu, otvaranje nove strategije u kojoj Hrvatska neće igrati važnu ulogu i neće biti od posebnog značaja? Ako je odgovor potvrdan, to može razveseliti Italijane. Srbe nikako.
Srbima se pruža prilika da sa Vatikanom, u decenijama ispred nas, odigraju partiju iz koje se može izvući dobar rezultat, ali uz veliki, veliki oprez. Svaki dosadašnji osmeh upućen Srbima iz Vatikana uknjižen je kao prevara. A što se samostana „Dajla“ tiče, za njega se na hrvatskoj strani bori istarski katolički poglavar sa prezimenom, rekoh gore, Milovan. Pametnom Srbinu dovoljno za oprez.

 

Izvor: PEČAT